Home >> Друштво,Образовање,Синдикат >> Видео надзор: Шта каже закон, а шта морал

Коментар ФБГ: Као што ћете прочитати у овом чланку, закон дозвољава употребу видео надзора на раду, па и у учионицама. Према томе, уколико се надзор обавља у складу са прописима, немамо основа да тражимо укидање видео надзора. Сасвим друго питање је морални аспект проблема (у Четрнаестој београдској гимназији), јер је то једина школа (или једна од неколико?) у којима се тај надзор спроводи.  С обзиром да Министарство просвете никада није наложило снимања рада наставника у учионици, а познајући прилике у поменутој гимназији, имамо основа за закључак да су мотиви директорке Четрнаесте гимназије Марије Милетић далеко од моралних.

Уосталом, она је снимак са часа (на коме се догодио недавни инцидент) предала родитељима ученика који је своју разредну гађао мобилним телефоном. У следећем чланку (за пар дана) објавићемо стручно мишљење о законским нормама када је у питање давање оваквих информација.

 

 

Поштовање права на приватност запосленог

 

(Стручни коментар)

Развој електронских комуникација, увођење рачунара и видео-надзора, дали су нову димензију положају запосленог на раду. Могућности коришћења најразличитијих уређаја да би се остварила комуникација, која не мора бити (и по правилу није) искључиво пословне природе, отвориле су питања на која се покушава одговорити у овом тексту. При томе, не смеју се заборавити ни класични видови заштите приватности запосленог, кроз заштиту података о личности које поседује послодавац, као и кроз коришћење приватних информација о личном и породичном животу запосленог, које нису од значаја за његов рад…

…Данас је видео надзор присутан код многих послодаваца, што изискује посебно разматрање да ли је послодавац властан да примењује мере надзора, као и у којој мери. Како у Србији, тако и упоредно гледано, прописи најчешће немају јасно регулисане одговоре на проблеме који проистичу из надзора запослених, па се о могућим решењима може причати углавном на основу упоредне судске праксе и мишљења која су заступљена у литератури. Најважнија питања која се постављају (у ситуацијама када надзор није нужно неопходан из безбедоносних разлога) су следећа:

• Да ли је потребно претходно обавештење, или чак пристанак запослених, да послодавац спроведе мере надзора?Када је о одобрењу запослених реч, чини се да то није случај. Међутим, послодавац је дужан да обавести запослене у којем периоду и на којим местима се њихов рад и кретање снимају. Кодекс садржи одредбу према којој одобрење није потребно али је потребно обавештење запосленима које би се односило на све детаље видео надзора. Тајно снимање је дозвољено само у два случаја: када постоји законско одобрење за тако нешто, као и када се на тај начин покушава спречити извршење кривичног дела (овде се очигледно ради о привременом и просторно ограниченом тајном надзору).

• Да ли се може надзирати укупно кретање запослених док су на раду, или се надзор мора ограничити на радни простор? Одговор на ово питање је наизглед једноставан: надзор мора бити како временски тако и просторно ограничен. Ово проистиче из сврхе надзирања, која није неопходна када се запослени не налази на радном месту, односно у средини где непосредно обавља своје радне задатке. Кодекс такође садржи одредбу према којој сврха видео надзора не сме бити надзирање понашања запослених.Видео надзор исцрпљује своју сврху у посматрању процеса рада, и то уз минимално кршење приватности запослених.

• Да ли се запослени могу надзирати аудио и видео надзором?Опет би требало нагласити, сврха надзора јесте да се контролише радни учинак запослених, а не њихова интеракција.Отуда аудио снимање (без обзира да ли је праћено видео надзором) није дозвољено и представља изузетно тешко кршење приватности запослених.

• Ко је надлежан за надзирање видео сигнала, да ли је потребно тај сигнал снимати, како се снимци надзора морају чувати и у које сврхе се могу употребљавати? Претпоставка је да у великим и комплексним радним срединама послодавац мора делегирати одређену особу или особе, које би пратиле сигнал видео надзора. Чак и уколико се сигнал снима и похрањује, систем надзора мора бити такав да се снимци чувају само строго одређени период времена, да су запослени обавештени о томе, као и да се након истека тог периода они морају уништити, односно обрисани када је реч о електронским копијама. У току поседовања снимака, послодавац их не може употребљавати ни за шта осим за контролу обављања радних задатака запослених, посматрање и унапређење процеса рада и безбедности на раду…

 

О видео надзору

 

…Као што се из претходног излагања може приметити, надзор над запосленима мора бити подвргнут строгим ограничењима. Основни принципи надзора могли би бити следећи:

• Информисаност запослених – послодавац мора обавестити запослене о постојању видео надзора, технологији и техници која се користи, сврси надзирања и осталим елементима који су битни. Не тражи се пристанак запослених, али послодавац који не обавести запослене крши њихову приватност. Једини изузетак који познаје пракса, а који се изузетно уско тумачи, јесте када је циљ тајног надзирања истраживање могућег извршења кривичног дела, односно другог чињења запосленог које узрокује значајну штету послодавцу.

• Временско и просторно ограничење надзора – послодавац може надзирати само позицију на којој запослени ради, и то само у време које је предвиђено за рад. Аутоматско праћење кретања запосленог није дозвољено (осим у ситуацији када је природа послова таква да се њихово извршавање не може успешно пратити надзирањем само једног места).

• Надзор се врши без аудио надзора и без складиштења снимака (алтернативно, дозвољено је њихово похрањивање искључиво на краћи рок, како би сврха надзора могла бити остварена). Сврха видео надзирања јесте контрола запослених у обављању радних задатака и евентуално унапређење процеса рада; стога послодавац може искористити видео материјал прикупљен надзором да покрене дисциплински поступак против запосленог, или га опомене на недостатке који су уочени у раду. Послодавац не може међутим користити овај материјал да би застрашивао запослене, да би их узнемиравао, дискриминисао или на било који начин улазио у њихову интиму и прикупљао податке о приватном животу.

Свака употреба видео надзора изван уско постављених граница сврсисходности истог, може бити предмет радног спора, па чак и кривичне пријаве уколико понашање послодавца конституише неко од кривичних дела везаних за неовлашћено снимање, односно кршење права на приватност личности.

Top