Министар просвете Срђан Вербић је послао јуче синдикатима СМС-поруку следеће садржине:
„Јутрос је са дневног реда Владе у последњем тренутку повучен Закон о основама система образовања и васпитања, који је у понедељак требало да буде у Скупштини. Предлог је повучен након што је један министар изјавио како има поуздане информације да су синдикати против усвајања овог закона и да би усвајање само изазвало нове проблеме са синдикатима. Жао ми је што је огроман труд великог броја нас овде упропашћен. На жалост, ја овде ништа више не могу да помогнем. Желим Вам пријатан викенд! Срђан Вербић.“
Лепо од министра! Просто да заплачеш! Стиче се утисак да министар, због баченог труда, две ноћи није могао да спава, а ко зна кад ће заспати… А оно „пријатан викенд“, тек је дирљиво.
Може се рећи да је министар донекле у праву. Верзија предлога овог Закона, иако у њој нису садржани сви њихови захтеви, довољно је прихватљива за синдикате. Боље би било да је отишла на Скупштину, него да је чекамо у следећем периоду.
Међутим, постављају се друга питања:
Зашто Закон раније није ишао на Владу?
Министар просвете је у јуну прошле године обећао да ће закон бити донет током лета. То се и догодило, али сâм Бог и министар знају зашто је Скупштина одлучивала само о једној јединој измени (која је била у сукобу са Законом о раду), а о осталим изменама није. А заједнички циљ Министарства и синдиката, када су радили на изменама ПКУ и Закона, био је да од јесени они буду усклађени.
Последице: од јесени, у реализацији распоређивања технолошких вишкова, настали су бројни проблеми јер се постојећи закон се „не гађа“ са постојећим Посебним колективним уговором, тј. та два акта садрже противречне ставове. Пометња која је настала на терену коштала је неколико стотина наставника допуне норме. Многи директори школа имали су упориште у важећем закону, иако је министарство налагало да се понашају и да одлучују на бази одредаба Посебног колективног уговора.
Да је министар просвете испунио своје обећање и обавезу потписану у Споразуму са синдикатима, расподела вишкова би имала много боље ефекте, а ми бисмо данас имали нови Закон.
Зашто Комисија за измене Закона, после јавне расправе, није наставила са радом?
Одлука Комисије била је да се, после одржане јавне расправе у четири града, приступи анализи јавне расправе и да се евентуално уваже неки нови предлози.
То се није догодило. Тим и таквим гестом Министарства просвете поништен је јако добар рад Комисије (додуше у време штрајка) и ускраћена је могућност да се још неки важни захтеви синдиката уврсте у нови Закон, јер је јавна расправа показала да многи тако мисле. Јавна расправа је показала и много више: показала је да министар није био у праву када је тврдио да „постоје многи у просвети који не мисле као синдикати у штрајку“. Наиме, ниједан од предлога синдиката, који су до тада били прихваћени на Комисији, није наишао на критике од стране стотина присутних у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду и Београду.
Министарство просвете је имало другу намеру: да не дозволи више никакве измене, јер је штрајк био завршен и, самим тим, синдикати нису могли више „да уцењују“ министра силом. Уосталом, он је касније јавно и изјавио да „никада не би пристао на толике измене Закона и измене ПКУ да није морао због штрајка“!
Зашто је текст Закона месецима скриван у министровој фиоци?
Синдикати су с разлогом сумњали у коначан изглед измена Закона, јер га нису видели. Добили су га пре недељу дана, пред штрајк упозорења.
Сада је извесно да је верзија Закона истоветна верзији на крају јавне расправе. Али, ко је могао да зна?
После свега, министар Вербић се обраћа председницима четири синдиката просвете куртоазним СМС-ом у коме жали што, кривицом синдиката, закон није прошао на Влади. И још нам пријатељски поручује да он „ништа више не може да помогне!“
Хвала на помоћи, министре Вербићу, далеко било!
Г. Вербић још није рашчистио да ли је он министар за помоћ синдикатима или министар просвете, који је дебело забрљао у свему шта је започео.
Иако је искључиви кривац што није спровео Закон током протекле године, што је држао Закон у фиоци и што Закон због штрајка упозорења прекјуче није прошао на Влади, Вербић нам још поручује „да он више ништа не може да помогне“.
Најбоље је да дâ оставку, као што је обећао пред 50 људи.
