Поново је актуелизована идеја о апсолутној забрани сваког телесног кажњавања деце, сада у једној блажој форми, тако да се ипак не спомиње раније најављено криминализовање таквог родитељског васпитног стила. Дакле, не би сваки шамар или „лаки” ударац по дебелом месу био кривично дело, али би такав чин представљао кршење породичноправних норми, што би онда грешног родитеља потенцијално могло изложити интервенцији надлежних социјалних служби.
Недавно је „Политика” објавила полемику између психотерапеута Зорана Миливојевића и професорке Олге Цвејић-Јанчић. Професорка је бранила решење из преднацрта грађанског законика, а психотерапеут је таквом ставу жестоко опонирао, тврдећи да оно не узима у обзир одређене психолошке законитости, посебно наводећи да су батине „саставни део васпитања” и да се не ради о јединој васпитној методи, али да и такав начин васпитања понекад има своју сврху. Професорка је тврдила да свако телесно кажњавање деце нарушава њихово људско достојанство, гарантовано Конвенцијом о правима детета, која државама налаже заштиту деце од свих облика физичког насиља, при чему Комитет за права детета сматра да није дозвољено било какво физичко кажњавање деце.
Чини се да су у овој полемици јачи аргументи на страни психотерапеута. Ако бисмо сматрали да Конвенција о правима детета забрањује баш свако телесно кажњавање деце, то би онда значило да те одредбе крши највећи број држава, а то, наравно, није случај. Напротив, далеко је већи број држава које су приступиле овој конвенцији, а које немају такву врсту забране у свом законодавству.
Не могу се поистоветити термини „свако телесно кажњавање” и „насиље”. У Србији се и сада било који облик насиља учињеног према детету, како од стране родитеља, тако и било које друге особе, стриктно санкционише и то не само нормама породичног законодавства, већ пре свега правилима кривичног права, односно читавим низом инкриминација, као што су тешка телесна повреда, злостављање и мучење. Ако родитељ поступа насилнички према детету, што би био случај и онда када је његова једина васпитна метода телесно кажњавање или ако дете брутално телесно санкционише, онда би он учинио кривично дело насиља у породици, а у неким случајевима би се радило о запуштању и злостављању малолетног лица.
Дакле, сваки иоле тежи телесни насртај родитеља на дете је и сада забрањен. Шта би се онда постигло додатном забраном баш сваког телесног кажњавања деце ? Ништа посебно, осим што би то била нова компромитација нашег правног система, уз стварање бројних могућности за тешке злоупотребе. У највећем броју случајева би се радило о „голој” норми, јер је тешко поверовати да би већина родитеља који повремено лако телесно санкционишу своје дете, напрасно променило такву праксу. Када највећи број грађана неки закон не поштује, онда је проблем у закону, а не у грађанима. То, ипак, не значи да неки „грешници” и тада не би одговарали, али би таква „правда” била потпуно арбитрарна, јер би зависила од степена „ентузијазма” службеника надлежних центара за социјални рад или још горе, од неких других околности попут аргумената завађених странака у парници за развод брака, брижности „добро обавештених комшија” и сл.
Дете је „отац човека”. Ако се дете одгаја у атмосфери љубави и пажње, веће су шансе да израсте у доброг и успешног човека. Обрнуто, ако је дете жртва насиља, човек који из њега настане свакако ће имати велике проблеме. Али није свако телесно кажњавање деце, априорно и насиље, нити је насилник сваки родитељ који воли своје дете, брижно се стара о њему, али повремено у васпитне сврхе и у изузетним околностима примени и неки донекле оштрији васпитни метод.
