Коментар ФБГ: Унија СПРС учинила је хвале вредан напор, издавши зборник чланака под насловом „Ко и како вреднује образовање у Србији“. Потрудићемо се да у најскорије време похвалимо све што се у зборнику дâ похвалити, поготово што су многи ставови, изнети у зборнику, власништво свих нас, а не УСПРС и чули смо их небројено пута и од УСПРС и од свих других синдиката, а такође и од себе самих, тј. од ФБГ.
Ипак, за почетак, издвајамо један чланак који није у главама свих нас.
ВОЖД И ЊЕГОВА СВИТА
Можда се овај чланак „провукао“ услед нечије тренутне неопрезности (охолости), можда одговорни уредник није био довољно одговорни, или одговорном уреднику неко са одговорнијег места него што је његово наређује шта треба одговорно да уреди…
…тек, било како било, овај чланак, пошто је препун слика (алегорије, ироније, метафоре, метонимије и штатигајазнам), неочекивано сликовито открива праве намере борбе, боље речено РАТА који УСПРС води, кобејаги против Министарства просвете (са којим никада до сада није имала боље односе – и другарске и оне „политичке“), а уствари агресивног ОБРАЧУНА са другим синдикатима просвете – „деце из синдикалних бракова која нису ни лепа, ни паметна“ – како доле безобразно пише).
Кад ову бруку доле прочитате, извол`те, драге колеге, хоћете ли у 21. век – у еру ИКТ-а, учењa на даљину, инклузијe, екстернe евалуацијe и угледних часова СА ВОЖДОМ И ЊЕГОВОМ СВИТОМ, или ћете своје синдикалне амбиције задовољити у неком независном синдикату који сарађује са свима, а још има и репрезентативност (срам га било)!
Александар Алексић: СИНДИКАТИ, ЛИДЕРИ И ЧЛАНСТВО
Једна од основних улога синдиката свуда у свету је да дижу буне и устанке, пардон, да организују протесте, штрајкове уколико су права радника угрожена. Предуслов за тако нешто је постојање јаких и добро организованих синдиката, некорумпираних синдикалних вождова и бројно синдикално чланство.
Постоје два синдикална концепта у српској просвети. Први је тзв. унитарни или централистички, како га називају неки кнезови. Овај концепт залаже се за мањи број синдиката и синдикалних лидера (који се често мењају), али са великим и бројним чланством. Његово полазиште је пракса која је показала да ако је неко угрожен, много ће се лакше одбранити, много ће тврђи орах бити уколико се удружи. Нема разлога да правило које важи код животиња не важи и за људе и да таква аналогија не може да се примени и на синдикате у просвети.
Други концепт је за тзв. децентрализацију – што већи број локалних независних синдиката од којих има свако свог лидера (кнеза). Ти локални синдикати су из нужде (због репрезентативности) у некаквој лабавој и слободној вези. Сматрају да имају право да флертују с ким стигну, а сваку одлуку „одозго“ доживљавају или као централизам, или као брак из кога неће извући живу главу, или као мешање у унутрашње ствари једне државе, пардон, синдиката. Или све то заједно.
Министру тренутно више одговара овај други концепт пошто игра на сујету остављених млада. Да ли ће три остављене младе заједно доћи главе Милошу, остаје да се види, али сам уверен да то највише зависи од Милоша.
Деца из тих синдикалних бракова нису ни лепа, ни паметна. Могу да буду само луда, збуњена и осуђена на вечно тумарање трагање за изгубљеним родитељима како би их макар мало заштитили. А свако им говори: „Ја сам ти тата, мама, брат…“ Деци још не пада на памет да пре него што пронађу најбоље, праве родитеље, морају нешто и сами да ураде. Морају да буду спремни сами да се бране, сами да траже, јер само у том случају трагање може бити успешно и само тада ће наћи исте такве родитеље. Те битке нема ко други да бије, него прво свако сам са собом, а онда сви заједно…
Карађорђе може да буде само један… остало ће ићи само од себе
На крају, све синдикалне вође треба да схвате да Карађорђе може да буде само један, али и да нема ВОЖДА без добре свите. Треба да схвате да ако просвета пропадне, свеједно је у ком смо синдикату. Треба сви заједно да схватимо да се свака битка добија прво у срцу и мислима, а затим и у животу, а да је сваки пораз коначан тек кад га „овериш“ у срцу. А нама је пораза, ваљда, доста. Зато, ето нас, ето вас….
Рат глупости, страху, тиранима, најгорима… министру!!! Објавимо поново Рат за српски језик, и просвету, за српску децу и ћирилицу… рат за живот.
Зато кад избројим до три и пуцнем прстима ви лагано отворите очи прво себи, а затим и свима око вас!!! Остало ће ићи само од себе…
Један… два… три…
