Home >> Ћирилица >> Употреба српског језика и писма

(Двери:)

Удружење књижевника Србије

Уставни и законски оквир употребе српског језика и писма

Београд, 23.03.2011

Језичка трибина Удружења књижевника Србије

Предавач: Ђорђе Јањатовић

Учесници: Милош Ковачевић, Михаило Шћепановић

Гост афористичар: Саво Мартиновић

Уредник: Миле Медић

Ставови и закључци

Запуштеност српског језика и ћирилице најбоље казује да српски језик и ћирилицу не штите лингвисти ни политичари.
Додуше, Устав Србије изричито истиче (Чл. 10) да је у Србији у употреби српски језик и ћирилица. Али Закон о употреби српског језика и ћирилице сужава уставну одредбу и прописује да су српски језик и ћирилица обавезни само у службеној употреби, тј. само у државним установама, као да српски језик и ћирилица живе само у тим установама. Тиме је грубо изиграна уставна одредба Устава Србије.

Тиме су српски језик и ћирилица у својој рођеној  земљи затворени у гето државних установа и канцеларија. Међутим, језик и писмо не живе тамо, у тим државним установама и канцеларијама, него у животу, на улици и на трговима, у селима и градовима, у трговини и свим другим облицима јавнога и културног живота, тј. у јавности, баш у оној јавној употреби и јавности која је, зачудо,  изузета од уставне одредбе о заштити српског језика и ћирилице.

Језик се не може делити на службени и на јавни језик. Он је један и нама једини, у службеној и јувној употреби подједнако.

Ћирилица се не може делити на службену и на јавну ћирилицу. Ћирилица је једна и једина, такође у службеној и у јавној употреби подједнако.

Ову превару и подвалу српском народу и његовом језику и писму свакако су извршили они  исти лингвисти и правници који су то радили и у прошлим временима. Горе одредбе од ове није било могуће замислити.

Језичка трибина Удружења књижевника Србије захтева да се законска заштита српског језика не своди само на ограничену, службену употребу, него и на целовиту, јавну употребу српског језика и писма, на подручје где српски језик и српско писмо једино могу да постоје и живе.

Док се воде расправе о имену и преименовању српског језика, о једном или два српска писма, у Србији се појавио у службеној и у јавној употреби још један језик и  треће писмо. То је енглески језик и енглеска абецеда.

Није више у питању само понека енглеска реч него и читаве реченице и читави текстови. У српским градовима и улицама потпуну превласт има енглески језик и енглеско писмо.
Српски језик и ћирилица су у потпуности протерани из српских градова и села.

Наши градови и села више личе на Енглеску него на Србију.
Колонијална окупација енглеског језика и писма у потпуности је остварена.

Нисмо далеко од тога да енглески језик постане званично други или први језик у Србији, а енглеска абецеда прво или друго писмо, као што се то догодило у енглеским колонијама.
Језичка трибина Удружења књижевника Србије указује на потпуно занемаривање српског језика и ћирилице. Због тога је покренула широку јавну расправу о питањима српског језика и писма. Закључци те јавне расправе биће јавно изложени и предати надлежним установама.     Српски писци и српска наука о језику србистика не могу и неће више никада бити изузети из одлучивања о судбини српског језика и писма.

Миле Медић

Уставни и законски оквири употребе српског језика и писма

Ђорђе Јањатовић

Од појаве писмености у Срба у средњем веку и у српским државама Немањића, државни (службени) језик био је српски и ћириличко писмо у ортографској форми тог времена. У неким периодима петoвековне турске окупације српских земаља, као друго званично писмо, поред турског, коришћена је и српска ћирилица.

У Хабсбуршкој монархији, на подручјима где су живели Срби, њима су тадашње власти, као етничкој мањинској заједници, у неким периодима дозвољавале службену употребу српског језика и ћирилице.

У периоду постојања Војводства Србије и Тамишког Баната (1849–  1860) као аутономне јединице у Хабсбуршкој монархији, на њеној територији у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо.

Од 1804. године, тј. од времена Карађорђевог устанка па све до стварања Југославије 1918, у Кнежевини, касније Краљевини Србији, службени језик је српски са једним ћириличким писмом. Исто тако и у Књажевини, касније Краљевини Црној Гори, све време службени језик је српски са једним ћириличким писмом.

У Босни и Херцеговини, одмах после анексије од Аустро-Угарске 1878, уместо турског језика и писма уведен је немачки језик, али је он коришћен само за комуникацију с органима Монархије, а унутар БиХ, у раду са странкама, коришћен је језик којим је говорило становништво и који је различито називан, а најчешће „српско-хрватски језик“. Срби су стално инсистирали на осигурању потпуне равноправности своје ћирилице и хрватске латинице, и о овоме отварали расправе у Сабору БиХ.

Од 1918. до 1941, у Краљевини Југославији службени језик је српско-хрватско-словеначки. То није био језик састављен од три различита језика, већ је идентичан језик сваког од та три народа. У пракси, словеначки језик је био у службеној употреби само у Дравској бановини. У осталим бановинама Краљевине Југославије све власти, сва надлештва, све државне установе, сва јавноправна тела и њихове установе примењивале су „српско-хрватски-словеначки“ језик тако што су за српски језик употребљавале ћириличко, а за хрватски латиничко писмо.

Од средњег века па до 1941. године, друге државе у којима су Срби живели као мањина, ако су им давале право на коришћење свог српског језика као службеног, као писмо су наводили само ћирилицу.

У Српској православној цркви, од почетка њене аутокефалности 1219. до данас, у службеној употреби је увек и једино српски језик и само једно ћириличко писмо.

Последњих деценија у јавности, па чак и науци, износи се тврдња да је латиница међу Србе продрла после 1918, односно у Краљевини Југославији.

Према статистичкој процени Данила Живаљевића (Ћирилица и Латиница, Београд, 1935) од укупног становништва Краљевине Југославије у 1935. години ћирилицом се служи око 70%, а латиницом једва 30%“, односно ћирилицом пишу сви Срби и већина муслимана у БиХ.

Према једном библиографском прегледу српске штампе за период 1915–1945. године (Вук Драговић: Српска штампа између два рата. I. Основа за библиографију српске периодике 1915–1945. САНУ. Грађа. Књига XI. Историјски институт, књига 8, Београд, 1956), 98% наслова српске периодике је било на ћирилици.

Наведени подаци показују да су нетачне тврдње неких лингвиста из периода комунистичке Југославије да је латиница масовно коришћена у Срба још у Краљевини Југославији. Подаци показују и да је нетачно да је латиница икад била везана уз српски језик – увек само и једино уз српскохрватски. Да латиница није српско писмо показује наших хиљаду година писмености на Ћирилици, а најјасније то доказује чињеница да се у српским престоницама Расу, Скопљу, Призрену, Крушевцу, Смедереву, Крагујевцу и Београду никад није писало латиницом све до доласка комуниста на власт и до Новосадског договора 1954. године.

Латиница којом се по Србији пише је хрватско писмо. Њоме су у претходних неколико векова, поред Хрвата, писали и Срби католици. Хрвати су крајем XIX века свој ранији језик заменили српским, који су почели писати својом хрватском латиницом и назвали га по свом националном имену – хрватски језик.

После распада СФРЈ 1992. године, Бошњаци и Црногорци су српски језик којим говоре и који такође пишу хрватском латиницом, назвали по својим националним именима – босанским односно црногорским.

Историјски посматрано, хрватска латиница је у Срба масовно почела да се користи после Новосадског договора 1954, када је у уставноправни систем Србије (и њене обе покрајине) уведен појам српскохрватског језика са два писма, српском ћирилицом и хрватском латиницом. Лингвисти су на Новосадском договору још признавали да је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо. Организованом државном акцијом по налогу ЦК Комунистичке партије Југославије, наредних деценија перфидно је спровођен прогон ћирилице и њена замена хрватском латиницом на свим српским етничким просторима тадашње СФРЈ. Након распада СФРЈ 1992. године, у правним системима Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, службени језици су хрватски, босански и црногорски, а уз службену употребу српског језика, на чију употребу Срби имају право, везује се само ћириличко писмо.

У правном систему Србије службени језик је називан и српскохрватским и српским, уз коришћење оба писма – српске ћирилице и хрватске латинице, све до новог Устава Србије из 2006. године.

Доказали смо да су у Краљевини Карађорђевића (1918–1941) готово сви Срби писали ћирилицом и да је апсолутна већина од 6,5 милиона Срба, према попису из 1948. године, такође писала ћирилицом.

Доказали смо да је у време комунистичке диктатуре, организованом принудом и присилом од стране комуниста и њима лојалних лингвиста, после Новосадског договора из 1954. извршено латинчење Срба и Србије натурањем хрватске латинице као званичног, службеног писма и писма јавне употребе, тако да данас, педесет година после Новосадског договора, као резултат језичке политике засноване на том договору, апсолутна већина од 6,2 милиона Срба у Србији (према попису 2002. године) пише хрватском латиницом, чиме је српски национални идентитет урушен као никада у досадашњој историји а српска култура је латинчењем, у суштини, постала „огранак“ или „подкултура“ хрватске културе.

Нови Устав Републике Србије из 2006. године је у члану 10. ставу 1. утврдио: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, и тиме створио правне и институционалне претпоставке да се од државе организованом активношћу пониште ефекти латинчења Србије спроведени у периоду комунистичке диктатуре.

Хрватска латиница је, и правно гледано, и с лингвистичког аспекта, писмо Хрвата као националне мањине, што је наша држава обавезна да им обезбеди, а Хрватска има право да то тражи у складу с начелом реципроцитета.

Колико ће Срба и даље употребљавати хрватску латиницу у приватном животу, ствар је сваког од њих појединачно, и то је питање ван службене и јавне употребе.

Српски језик и ћирилица морају бити стожер српске културе у 21. веку, чиме би била изграђена непробојна брана свим покушајима „латинчења“ Срба и увлачења у процес унијаћења и чиме би се спречило претакање нашег народа у друге суседне народе.

По нашем мишљењу, питање враћања ћирилице у јавну и приватну употребу у српском народу је данас најзначајније питање српске културе и ниједно друго питање нема такав значај за наш национални идентитет у будућности.

Службена употреба ћирилице као писма српског језика у администрацији Европске уније као заједнице народа и култура обезбедила би Србима и Србији препознатљивост нашег језика и културе као стожера очувања националног идентитета у будућности, што треба да буде стратешки циљ језичког планирања.
Правна последица проглашњења новог Устава Србије јесте да су српски језик и ћириличко писмо у службеној и јавној употреби на њеној територији, да је обавезна њихова употреба уз подразумевајуће право националних мањина на употребу својих језика и писама у складу са законом (прихваћена међународна обавеза) и изузимање из приватне области појединаца (обезбеђење основних људских права и слобода).

Под употребом ћирилице као јединог писма српског језика као службеног, подразумева се употреба писма у руком писаним документима, штампаним и куцаним документима (папирним документима) и електронским документима, као и употреба писма у сајбер простору. Тумачење да се двоазбучност напушта само у службеној и јавној употреби, а не и у језичкој пракси је „правни изум“ наших лингвиста јер несагласност између службене и јавне употребе и језичке праксе не постоји ни у једној јединој европској или престижној светској земљи. У свим европским земљама, у установама предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и у институцијама науке и културе примењује се службени језик и писмо уз право етничких заједница (националних мањина) на употребу свог језика и писма у складу с међународним актима којима је то регулисано.

Прошло је већ више од пет године од доношења новог Устава Србије, а уставна одредба о службеној употреби српског језика и ћирилице масовно се крши. У Србији се десило нешто што је незамисливо у било којој европској држави. Владајућа политичка већина у Скупштини Србије је у два наврата доношењем закона намерно прекршила Устав Србије – конкретно одредбу члана 10. става 1. о службеној употреби српског језика и ћирилице.

Устав Србије прекршен је први пут у Скупштини Србије крајем 2009, усвајањем Закона о надлежностима Војводине и Статута Покрајине Војводине са неуставном одребом у члану 26. тог Статута о некаквом „латиничном писму српског језика“. Други пут владајућа политичка већина је прекршила уставну одредбу о ћирилици као једином службеном писму српског језика када је 5. маја 2010. године у Скупштини Србије изгласала и донела Закон о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама са „хрватском латиницом“ у српском језику.

Удружење „Ћирилица“ из Новог Сада реаговало је оба пута, и председник Извршног одбора Драгољуб Збиљић је 15. јануара, односно 21. маја 2010. године поднео Уставном суду Србије одговарајуће Иницијативе за оцену уставности поменутих закона.
Кад владајућа политичка већина доноси законе супротне Уставу, онда не чуди што она и у пракси масовно крши одредбу о ћирилици као службеном писму српског језика, а за политичким моћницима поводе се и многи други, првенствено из разлога што за такве поступке нису предвиђене никакве санкције.

У Србији поменути Закон уопште не предвиђа употребу енглеског језика и писма, а владајућа политичка већина стално у медијима истиче своју посвећеност уласку у Европску унију. Из Закона о службеној употреби језика и писма може се помислити да они желе од Србије да направе само једну хрватску покрајину.

Сви проблеми службене и јавне употребе српског језика у свим сферама активности државе, друштва па и сваког Србина као појединца, могу се решити употребом српске ћирилице –  а енглеског језика и писма у комуникацији на међународном нивоу, без обзира на облик комуникације (електронски, факсом, у штапаној форми, ТВ, мобилни…).

Обавеза је државе, тачније извршне власти и Скупштине Србије да у складу са чланом 10. ставом 1. донесе нови Закон о службеној употреби језика и писма са одредбом о „ћириличком писму“ као једином службеном писму српског језика којим би се:
– детаљно регулисала службена и јавна употреба српске ћирилице у свим сферама активности државе и друштва;
– предвидела употреба енглеског језика и писма у међународној комуникацији и тамо где смо по међународном праву на то обавезни;
– прописала обавеза обезбеђења информационе подршке за службену и јавну употребу српске ћирилице у свим сферама активности државе и друштва (компјутерски софтвер, електронска пошта, ТВ, мобилна телефонија…);
– прописале казне за непоштовање законских одредби о службеној употреби ћирилице, на исти начин и на истом нивоу као и казне за непоштовање законских одредби о правима националних мањина на службену употребу њихових језика и писама, које већ постоје и по садашњем Закону;
– у прелазним одредбама утврдио поступак примене закона у правној пракси, са роковима његове примене по фазама, у складу са реалним могућностима спровођења у држави и друштву.

Посматрано с аспекта утицаја на психологију српског народа овде су, по нашем мишљењу, најбитније две ствари.

Прво, да се стандардизује ћириличко-енглеска тастатура и да она буде обавезна у свим областима службене и јавне употребе, а да се избаце сада масовно употребљаване хрватске или енглеске тастатуре. Примери одговорног поступања и овде су Русија, Грчка и Бугарска, које у областима службене и јавне употребе користе своје ћириличке тастатуре.

Друго, у складу с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије, да се стандардизују српски ћирилички фонтови са означавањем Serbian (Cyirillic, Serbia) и да се тај стандард правно региструје у складу с домаћим и међународним прописима о стандардизацији, а законом санкционише као илегалан софтвер са ознаком Serbian (Latin, Serbia) јер је супротан тој одредби.

Ово је сада лако изводљиво, јер су од 1. јуна 2008. године, одлуком међународно признатог тела (Registration Authority) при Конгресној библиотеци у Вашингтону, проглашене неважећим досадашње ознаке у ISO 639-2 за српскохрватски језик scr (Serbo-Croatian-Roman) i scc (Serbo-Croatian-Cyrillic) и уведене су нове ознаке srp (српски језик) и hrv (hrvatski jezik).

УНЕСКО у свом прегледу језика који користе латински алфабет (ISO/FDIS 12199) не наводи српски језик (12199 is the ISO standard for „Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet“).

Исто тако, Европска унија, у својој електронској државној управи, за српски језик везује само српску ћирилицу (за Бугарски – бугарску, за Грчки – грчку) а латиницу којом се по Србији масовно пише, у складу са међународним правом везује уз хрватски језик. Електронска државна управа која се развија у Србији мораће ово поштовати.

Резултат спровођења ових двеју активности би био стварање „комодитета у коришћењу ћирилице“, што би повећало број њених корисника међу Србима.

Поштовање уставне одредбе о ћирилици као једином службеном писму српског језика је питање од највећег националног значаја, питање суверенитета државе Србије на њеној територији и суверенитета у међународним односима, како са државног аспекта тако и са аспекта права Срба ван Србије на службену употребу свог писма и језика у складу са међународним правом. То је и важно питање српске духовности и српске културе, како данас тако и у будућности.

Ђорђе Јањатовић,
председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице

Top