Home >> Друштво >> Уџбеничка збрка унедоглед

  • Коментари су искључени на Уџбеничка збрка унедоглед
Уџбеничка збрка унедоглед

Без обзира на већу конкуренцију издавача, цене књига вртоглаво порасле

У кућу сваког ко жели да се описмени сигурно улазе уџбеници, а некад су то једине књиге које укућани узму у руке. Јесте, много су важни. Нису пресудни за реформу образовања, српском систему прекопотребну. Али то не значи да на релацији образовно издаваштво – овдашња просвета важи она народна – док једном не смркне другом не сване. Напротив.

Ипак, код нас питања уџбеничке политике изгледа нису део ширег образовног мозаика и његове перспективе, а и те како се тичу 900.000 ђака и њихових породица. Да би приуштили нове уџбеничке комплете маме и тате морају да потроше брдо пара, нарочито ако су богати – децом.

Од 5.000 до 17.000 динара кошта обавезна школска литература за основце, а још више за средњошколце. Рецимо, будући мајстор за торте и колаче, ученик неке средње угоститељске школе, само једну књигу – нови уџбеник „Посластичарство”, мора да плати 2.200 динара, јер то му је струка. Шта би било да предуниверзитетско образовање у Србији кошта, кад овако бесплатно школовање сваке године све више пустоши родитељске буђеларе.

Уместо да уџбеници постану јефтинији у последњих 13 година, откако су се на тржиште пробили и приватни издавачи, цене су вртоглаво отишле нагоре. О квалитету тек треба да се дискутује.

Када је 2003. године решено да Завод за уџбенике не буде једини издавач, конкуренција из приватног сектора требало је да осигура да се у годинама које долазе на тржишту нађу квалитетније и јефтиније школске књиге.

Уџбеници су драстично поскупели, а квалитет је посебна прича. Свака нова власт имала је низ нових жеља, честитки и поздрава за издаваче у ћошку српске образовне кафане. Ваљда смо на излазу из тог лавиринта у којем до краја није остало разрешено ко пије а ко плаћа. А наручивали су се бесплатни уџбеници, док пара није понестало, па избацивање радног дела да би књиге биле „нерадног” карактера, да се смањи број страница…

Неко време школе су биле власнице уџбеника које су бесплатно позајмљивале деци. У Београду су основци добијали чак два комплета на коришћење. Свега тога више нема, јер се наша држава, напокон, сетила да би, као што то на пример Аустрија ради деценијама, могла да дарује бесплатне уџбенике школарцима из социјално угрожених породица. Увела је то за прошлу школску годину, да би пред почетак ове одлучила да ће школске књиге набавити искључиво примаоцима новчане социјалне помоћи.

Подршку је ускратила деци ометеној у развоју, са инвалидитетом, породицама са троје и више деце зато што, уз све то, нису социјални случајеви. Није морало тако, поготово што се део новца издвојен из фонда за бесплатне уџбенике још није утрошио за израду недостајућих 900 приручника за средње стручне школе. Ти приручници и даље не постоје.

У основном образовању, сасвим супротно од средњошколског, дошло је до хиперпродукције уџбеника, који су и најпрофитабилнији. Доскора је била редовна појава да ђаци из два различита одељења, али истог разреда у истој школи, уче из различитих књига. Тога више нема. Од ове године први пут је обелодањено који ће се уџбеници користити у којој основној школи, са ценама и напоменама шта спада у обавезну литературу а шта не. И нема мењања у наредне три школске године. Наставници и учитељи одабрали су књиге.

На списку ђачке литературе за сваки разред најмање је уџбеника државног издавача. Завод за уџбенике, некадашњи монополиста, сад је на стакленим ногама. Дуже од пола века генерације у Србији описмењавале су се уз помоћ Заводовог „Буквара”, који сада није ушао ни у каталог одобрених уџбеника. А међу тим одабраним обавезним књигама више од половине су издања „Клета” и „Новог Логоса”, који имају заједничког немачког газду.

Боде очи Заводу што деца уче српски из немачких уџбеника. Траже од државе нови пропис: Закон о Заводу, којим ће се националном издавачу вратити основна делатност да би штампао десетине хиљада уџбеника а цена књига била двоструко мања него сад. О том потом.

На чедо немачке компаније, издавачку кућу „Клет”, прошле године се обрушила претходна гарнитура просветне власти. Директорка „Клета” Гордана Кнежевић-Орлић, умало не одлежа у затвору због јавних уговора о донацијама које је склапала са школама. „Клет” је школама поклањао „паметне” табле, пројекторе, таблете и друга учила, по принципу: „купиш 200 грама кафе – добијеш 200 грама кафе, купиш килограм кафе – добијеш килограм кафе и џезву на поклон”, и то директорка не крије. У праву је кад каже да ће школама недостајати такве донације за унапређење наставе. Донације или корупција – питање је сад.

Oткако је прошле године на снагу ступио „суперантикоруптивни” закон о уџбеницима, корупције нема мање, али ни више него пре, ако питате директоре школа. А ако су у праву, онда би могло да се закључи и да је пропис који званично забрањује да издавачи дарују школи, наставнику, директору све што је вредније од блокчета и оловке, то јест све што је скупље од 300 динара, незванично отворио пут корупцији.

Пре овог закона издавачи су плаћали чак и усавршавање наставницима, водили их и на семинаре у иностранство. Али то није било тајна и није доказано, а не верујем ни да је могуће, да је већина наставника корумпирана и бира уџбенике због личног интереса.

Крајње је време да Агенција за борбу против корупције, која се одавно умешала у сузбијање корупције на тржишту уџбеника, обелодани конкретне резултате поступања по пријавама у којима се указује на могуће облике корупције кршењем актуелног закона о уџбеницима.

Још би занимљивији био резултат потенцијалног маневра Гордане Кнежевић-Орлић, за пример колегама из Удружења издавача уџбеника и учила Србије, на који је наводи „неукротива” нелегална препродаја половних уџбеника. На акцији „код Гоце у гепеку”, биле би нове књиге упола цене. Радила би Гоца, незапослена. Зарађивала – не зна се. Само би она знала колико је продала уџбеника по којој цени.

Од њеног профита држава би могла да инкасира само део од наплате паркинга, јер се Гоци не би исплатило да сваки час затвара гепек-радњу бежећи од казне паркинг сервиса, кад је већ ниједан други државни сервис не омета да „поштено” заради.

Карикирање на страну, издавачи се куну да једва 30 одсто ђачке популације купује нове књиге, а 70 одсто фотокопира или нелегално пазари половне. Држава се не обазире, као да се то ње не тиче. Ако им и не верује, нека уради своју анализу, јавности објасни да од сваке књиге продате на улици без фискалног рачуна не губи милионе које би могла да уложи у бесплатно образовање.

(Политика)

Top