Home >> Друштво,Историја,Култура,Слајдер >> Трагом Сарајевске декларације о српском језику
Трагом Сарајевске декларације о српском језику

Како су декларатори Србима наменили тек једну варијанту српског језика

Декларација о заједничком језику, обелодањена 30. марта у Сарајеву, допловила је на таласима широко заснованог и вешто вођеног процеса чији је крајњи циљ брисање и српског имена у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Ти циљеви су у Хрватској у доброј мери остварени

Разбијање српског језика и брисање српског имена, како је замишљено у овом документу (Декларација о српском језику представљена прошле недеље у Сарајеву), умногоме подсећа на разбијање југословенске државе, чији су ствараоци углавном били Срби. Једино везивно ткиво на том бившем југословенском простору, бар када је реч о четири новостворене државе, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, остао је српски језик, језик Вука Стефановића Караџића, чије је разбијање и преименовање сада представљено и осмишљено у Декларацији о заједничком језику.

Главни извођачи радова на разбијању и преименовању Вуковог, српског језика у Босни и Херцеговини и Црној Гори јесу четири невладине организације: П. Е. Н. центар из Сарајева, Удруга Курс из Сплита, Центар за грађанско образовање из Подгорице и Удружење Крокодил из Београда. Камен темељац Декларације за заједнички језик је Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. године, а основне животне сокове она је црпла из књиге штампане пре неколико година у Загребу Језик и национализам, чији је аутор Хрватица Сњежана Кордић. По овој књизи назван је и пројекат „Језици и национализми“ у оквиру кога су организоване конференције у све четири бивше југословенске републике, а сада државе, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, где су се активисти невладиних организација, разних струка и фела, надискутовали, наразмишљали о језику, саопштили мноштво идеја. Сва та силна мисаона прегнућа дошла су потом у руке неких загребачких лингвиста који су их уградили у сада изнедрену и помпезно обнародовану Декларацију о заједничком језику.

Чини нам се да је овде упадљива сличност са неким другим експериментима који су са српским народом вршени после петооктобарских промена, односно после 2000. године. Тада је на целу Србију, српски народ и његову прошлост залепљена етикета фашизма, а активисти из невладиних организација су у Србији доказивали како су Срби окорели фашисти и како је неопходна дефашизација српског друштва. Овим чињеницама позабавила се и Европа која је посао дефашизације Срба препустила Немцима. Тих година, после петог октобра, по Србији, а посебно у Београду, заређале су сеансе дефашизације, чија су средишта били београдски Културни центар РЕКС – Б92 и Народна библиотека Србије, где су Немци одржали на десетине предавања кроз која су преносили искуства немачког народа стечена док се мењао и прао од фашистичке прошлости. У време дефашизације затворена је Народна библиотека Србије, Народни музеј, Музеј савремене уметности, многе српске националне институције су гушене, а те послове, вођене даљинским управљачем из иностранства, усмеравали су активисти невладиних организација. Управо неки од њих ових дана су се позабавили припремом резолуције о заједничким језику.
И како рече један од Печатових саговорника, уместо да се баве својим послом, српски лингвисти поново су изазвани да бране српски језик и његово постојање. Њих четворица: Драгољуб Петровић, Слободан Реметић, Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић огласили су се, разматрајући за наш лист поједине аспекте и питања које је јавности наметнула поменута сарајевска Декларација.

Из текста Сарајевског документа:

„Четири тренутно постојеће стандардне варијанте језика равноправне су“

… На питање да ли се у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик – одговор је потврдан.

Ријеч је о заједничком стандардном језику полицентричног типа – односно о језику којим говори више народа у више држава с препознатљивим варијантама – какви су њемачки, енглески, арапски, француски, шпањолски, португалски и многи други. Ту чињеницу потврђују штокавица као заједничка дијалекатска основица стандардног језика, омјер истога спрам различитога у језику и посљедична међусобна разумљивост.

Кориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика.

Инзистирање на малом броју постојећих разлика те насилном раздвајању четири стандардне варијанте доводи до низа негативних друштвених, културних и политичких појава, попут кориштења језика као аргумента за сегрегацију дјеце у неким вишенационалним срединама, непотребних „превођења“ у административној употреби или медијима, измишљања разлика гдје оне не постоје, бирократских присила, као и цензуре (те нужно ауто-цензуре), у којима се језично изражавање намеће као критериј етно-националне припадности и средство доказивања политичке лојалности.
Ми, потписници ове Декларације, сматрамо да чињеница постојања заједничког полицентричног језика не доводи у питање индивидуално право на исказивање припадности различитим народима, регијама или државама;
свака држава, нација, етно-национална или регионална заједница може слободно и самостално кодифицирати своју варијанту заједничког језика;
све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика…

Академик Слободан Реметић

Тестира се будност српских лингвиста

У етар је пуштен нови пробни балон, све у функцији тестирања будности и присебности српских лингвиста, а сва та галама подсећа на један континуитет. Данас су српски језик и ћирилица најугроженији на простору БиХ, попришту намера већинског народа (а то су, да се подсетимо, тамо године 1912. били Срби) за стварање унитарне државе у којој би владали они и њихов „језик“, у ствари идиом који они, показало се, по кодексима квазиправа, „могу“ да зову својим именом. Цела ствар се своди на затирање лингвонима „српски језик“, што је на тлу БиХ почело у време аустроугарске окупације, а поновљено октроисаним амандманом В. Петрича на Устав Републике Српске.

У документу пуном нелогичности читаоца чекају и „четири стандардне варијанте“ тога „заједничког“ језика. Варијанте чега, кога и чијег језика? Из формулације „Све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“ произлази затирање изворног идиома. Сметало то некоме или не, реченица „Дошао дјед и донио дванаест нових хаљина“ на простору између Бугарске и Словеније први пут се могла појавити у позним списима Вука Караџића, и то не као варијанта неког „заједничког“ језика него језика који је самоук из Тршића кодификовао за потребе свога народа. Данас тај тип језика, осведочен наведеном реченицом, баштине „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте“ тога „заједничког језика“.

Примећено је да међу потписницима Декларације нема угледних лингвиста из Хрватске, где је посао око „српског питања“ у целини практично завршен. Од заједничког, односно „свога“ идиома којим је писао „наш“, „заједнички“ Вук Караџић, по Маретићевим речима (1899), „за књижевни језик оно, што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик“, тамо се стигло до приче о међусобно сасвим неовисним путевима стандардизације језика у Београду и Загребу.

Тај „заједнички језик“, добијен из руку Цицерона рођеног у Тршићу, гурнуо нас је, да се подсетимо, у стогодишњи питонски загрљај народа са другачијом историјом, општом културом и другачијим политичким циљевима. Године 1892. у Загребу је штампан Правопис хрватског језика, по речима његовог аутора др Ивана Броза, израђен „углавноме према начелима, којих се држао Вук и Даничић“, а тачно сто година касније генерал млађега, по судбину Срба значајнијег Броза, ставио је и формалну тачку на сва та „заједништва“.

Шта поводом овога пробног балона да, након свих досадашњих „споразума“ и договора о „заједничком“, „јединственом“ „недељивом“ и сл. „језицима“, чине српски лингвисти? Да ажурније раде на започетим и да покрену друге озбиљне послове у домену србистике.
Ургентни задатак је законско регулисање службене употребе језика и писама у Републици Србији, Републици Српској, као и у Црној Гори. Да се постарамо да ћирилица буде једино службено писмо целог српског народа. За остварење ових циљева подразумева се консензус позваних научних и државних институција на српском језичком простору. Време досад највеће угрожености свега српског, обележено разним фалсификатима и посезањем за српском културном баштином, на коју се насрће и чекићима, напросто нас обавезује на свенационалну институционалну сарадњу у остваривању политике јединственог српског духовног и културног, а тиме и језичког простора. Будући да јединствен културни простор подразумева јединствен (или бар приближан) школски систем и уџбенике, неопходно је што пре направити заједнички ћирилички буквар, као почетак практичне реализације службеног статуса ћирилице код Срба без обзира на то где они живе, јер један народ треба да има један језик, једно писмо и један буквар.

Аутор је члан Одбора
за стандардизацију
српског језика

Др Милош Ковачевић

Мудро открили топлу воду

Декларација о заједничком језику написана је тако да на први поглед изгледа прихватљива свима. У њеном средишту, њен централни део чине ставови или тврдње које никада нико иоле упућен у лингвистику, чак би се могло рећи, нико са здравим разумом не може негирати: а) да се у Србији, Хрватској, Црној Гори и БиХ „употребљава заједнички језик“, и да је тај језик полицентричан, б) да четири назива за стандардне варијанте тог заједничког језика „не значе да су то и четири различита језика“, в) да мора постојати слобода „индивидуалног избора и уважавања језичних разноликости“, затим „језична слобода у књижевности, умјетности и медијима“, као и „слобода дијалекатске и регионалне употребе“, г) да није нормално и да је за осуду „превођење у судској и административној пракси“ будући да је реч о заједничком језику“, и д) да треба укинути „све облике језичне сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама“. Сваком задраворазумском и нормалном негирање датих ставова доводи у питање „нормалност и здраворазумност“. Зато ти, као централни ставови у Декларацији, заправо значе откривање „топле воде“. Декларација због тих ставова очито није ни прављена, јер су ти ставови општеприхваћени, и поновимо, њихово негирање значило би негирање здравога разума, а камоли лингвистике као науке.

Декларација је донесена због перфидније формулисаних ставова, које они који нису лингвистички образовани, а међу потписницима је највише таквих (јер се готово на прсте једне руке могу набројати лингвисти потписници ове декларације, посебно они који припадају србистици). Зато је обавеза лингвиста да разоткрију циљеве ове декларације. А циљеви су за свакога ко се бави србистиком више него јасни и очигледни. Циљ декларације је да се поистовети оно што се научно и чињенички никако не може поистоветити, и да се тиме промовише оно што је већини на корист, а Србима на штету. То се посебно односи на став да су „све четири постојеће стандардне варијанте (српска, босанска, хрватска и црногорска) равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“. Свако ко је имало упознат с историјом језика, зна да су хрватска, бошњачка и црногорска варијанта, које себе језицима именују, заправо варијанте СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Јер све исходиште имају у Вуковом српском књижевном језику, који је најпре преименован у српскохрватски, а потом у „хрватски“, „босански“ и „црногорски“. Циљ је дакле да се српски као језик изједначи са својим варијантама. Друкчије речено, циљ је да се српском језику укине статус језика из кога су преименовањем настале његове варијанте – „језици“. Управо због тога се у Декларацији и не каже кога су језика то варијанте. Не наводи се који је језик исходиште варијантама (јер варијантама енглеског језика то је енглески, немачког то је немачки итд.). Овде се говори о варијантама непознатог, а заправо свима знаног језика, само што је невоља у томе што је то СРПСКИ језик. Зато аутори декларације и заступају становиште да свако може тај заједнички језик (ваљда што је за њих безимен?) „да именује како жели“. А више је него знано шта за Србе значи, чак и кад је у питању симболичка функција језика, именовање српског језика „босанским“: значи нестанак и Срба и српског језика у Републици Српској, и њихово утапање у тзв. Босанце и босански језик. Сличан је случај и са црногорским именом српског језика. Због тога наведена Декларација као основни циљ има „рјешавање“ српског националног и језичког питања у БиХ и Црној Гори, тако што ће се Срби превести у Босанце и Црногорце, а српски језик укинути у „босанском“ или „црногорском“, можда с прелазним периодом у којем ће му бити признат статус варијанте унутар тих политичких или назовијезика.

Аутор је редовни професор Српског језика и Опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду, Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу и Филозофском факултету на Палама

Проф. др Михаило Шћепановић

Потурена нам је још једна шарена лажа

После пола века од потписивања Декларације о хрватском књижевном језику, којом је јавно отпочело разбијање српскохрватског језичког заједништва, Србима је потурена под нос још једна „шарена лажа“, нова декларација о повратку заједничкога нам, али безименог језика, лепо упакована у хаље „шарене лаже“, којој је машницу притегла директорка Центра за културну деконтаминацију, звана Борка Павићевић, уз велику свиту разнородних сватова са ширег штокавског, тј. српског говорног простора. Српски медији су доста озбиљно пропратили овај Боркин наум, поднесен у латиничком једнолистку на загребачкој варијанти српскога језика, о чему сведоче препознатљиве варијантно обојене лексеме. Да су се извршитељи оваквога лукавог наума, добро ослоњени на неумитне лингвоисторијске чињенице, досетили да заједнички језик, што је истина, Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца именују, што је опет истина – као српски језик, онда би уштедели доста новинског простора, као и времена за озбиљније србистичке (а може и србокроатистичке) теме. Но, требало је оправдати уложене паре, макар и у корист сопствене штете, прецизније, штете српског језика и његових говорника.
Кад рекох лукави наум, онда сам дужан да читаоцима ближе објасним ову синтагму. Наиме, у Декларацији стоји да се потписници залажу да се избегну непотребна превођења, да се заустави штетна пракса раздвајања језика, траже уважавање језичке разноврсности и „прожимање различитих облика и изричаја заједничког језика на свеопћу корист свих његових говорника“. Све је то у реду, само остаје питање шта Срби имају с тим? Да нису српски лингвисти поцепали заједнички језик? И то су преумили састављачи „Декларације“! А онда централно место у овом списанију разјашњава Ранко Бугарски, један од потписника: „Не тражимо да се укину називи хрватски, српски, босански, црногорски, него инсистирамо да су они равноправни и да заједно чине једну лингвистичку цјелину у ширем смислу која је раслојена на варијанте“ (Политика, 30. 3. 2017). Другим речима, српски језик је варијанта српског језика, а све то изазива нове последице! Нимало наивне.

Занимљиво је да су Хрвати овај документ дочекали с ниподаштавањем, што не чуди ако се зна да свако претресање по историји њиховог књижевног језика мора кренути од српскохрватског језичког заједништва и фалсификаторских потеза, који су довели до садашње хрватске лингвистичке стварности. Прво су се одрекли сопственог чакавског дијалекта, прешли на штокавицу, и како је Гај, још 1852. записао пригрлили српски језик, а под српскохрватским заједништвом стабилизовали књижевнојезички израз, а потом пре пола века измислили закон по коме сваки народ има право да може свој језик назвати по националном имену. Ту измишљотину је разобличио Бернард Грошел, немачки слависта, показујући да такво правило не познаје ниједан закон светских и европских друштвених организација (Српски језик 8, 135–196, 2003). Данас хрватски премијер Андреј Пленковић поносно изјављује да је хрватски, језик хрватске државе, и што је још битније да хрватски један од званичних језика ЕУ. У исто време српски лингвиста из Хрватске Милорад Пуповац пребројава нападе на Србе у Хрватској, па их је 2016. нанизао до броја 331! Еуропски и демократски. А хрватски премијер и даље финанцира у Загребу веома значајне граматике српског језика, мада под вештачким именом, што је само показатељ да сваки језик, ако је језик, а то је српски језик – мора бити ослоњен на сопствене историјске темеље.

Доста је потписника ове декларације са босанскохерцеговачког и црногорског говорног простора, што је опет разумљиво јер су они изродили лингвистичку недоношчад па им је потребно доста дадиља да се недоношче „подњиви“. Граматику босанског језика је лингвистички нокаутирао први босански лингвиста Мидхат Риђановић обимном студијом ТОТАЛНИ ПРОМАШАЈ (Приказ Граматике босанског језика Џ. Јахића, С. Халиловића и И. Палића, Друго издање, Сарајево 2003, стр. 179), децидирано показујући да је немогуће „утерати брод у каменицу“. Сви остали покушаји се своде на фалсификовање, како историјских, тако и лингвистичких чињеница. Стога препоручујем проф. Милошу Ковачевићу да уместо полемике с господином Џенисом Шаћировићем, када му оде у госте, у Бошњачку академију наука или у Матицу Бошњака Санџака, понесе као прави кавалир по неколико примерака студије Мидхата Риђановића и тако обогати њихове библиотеке о непостојању босанског језика.

У афоризму Милена Миливојевића Није црногорски ћутати на српском крије се сва невесела збиља статуса црногорског језика. Пошто се тамо шачица власти приљежних лингвиста поинатила, па не знадоше начињети граматику црногорског језика, онда је власт актуелна нашла спасоносно решење и ангажовала двојицу знаменитих хрватских лингвиста Прањковића и Силића уз обавезно дописивање и познатог домаћег стручњака Аднана Чиргића. Тако се љета господњег 2010. појави на подловћенској „арији“ у цигла-црвено измолованим корицама Граматика црногорскога језика на издавачким леђима Министарства просвјете и науке Црне Горе. Књигу је добро критички „протресао“ проф. Ковачевић показујући алфабетско правило да наука не почива на измишљотинама и компромисима него на научним чињеницама, а научна чињеница је имуна на политичке диктате. Тако и ово лингвистичко (не)дело може ићи под категорију лингвистичких промашаја.

Када се и овако овлаш сагледа историјат новонасталих прирепака српског језика, онда је најновија Декларација више него штетна, како за српски језик, тако и за српски народ. То је планирана завршна фаза сламања српског језика и збијања његовог говорног и културног простора. Рекао бих хеклерација српског језика и Срба. И то најмање из три разлога:

Декларацијом треба забетонирати постојеће стање и тако српски језик изједначити са постојећим назовијезицима који још нису стекли пунолетство, а тиме српском језику подсећи лингвоисторијске корене, из чега следи –

Треба назовијезике сместити у постојеће границе и тако српски језик свести на србијански, што би омогућило његово даље територијално, социјално и свако друго растакање, из чега следи –

Укидање Републике Српске, завођење босанског језика у Босни, баш према давној Калајевој замисли. Црногорска збиља је више него опомињујућа. Латинизација и изгон српског језика са простора Црне Горе само говори о чињеници да је ова декларација смишљено напакована да Србе ван Србије чекају невесели дани. Видимо њихов положај у данашњој демократској Хрватској. У Црној Гори су грађани деветог реда. Актуелној црногорској власти је успело оно што није успело аустроугарским и италијанским окупаторима.

То је довољно разлога да српски културни и јавни радници добро промисле шта и у име кога потписују, а да лингвистичке аналфабете почну да се баве својим послом. Коначно. Коме је мало ово што потписах, сачекаћу га с товарима добрих аргумената.

Аутор је професор-предавач на Филолошком факултету у Београду, Катедра за српски језик са југословенским језицима

Др Драгољуб Петровић

Господин језик и муу/бее декларатори

Декларацију о заједничком језику уобличили су и потписали мајстори који о језику знају таман онолико колико и много хиљада оних који су им се накнадно прикључили, али треба рећи да је у њој тачно једино то да тај језик јесте заједнички свима онима који се њиме споразумевају. За оне, међутим, којима језик служи за мукање, блејање, пљување и сличне „комуникационе потребе“ додајем овде и покоју друкчију опсервацију.

1) Декларатори веле да „свако има право да слободно и самостално кодифицира своју варијанту заједничког језика“. Ја сам са тим ставом сагласан, али ми није јасно да ли они тиме тврде да свако право мора бити „искоришћено“, па међу њима и оно да „свако има право да муче и/ли блеји“. Нормални људи на такво право не пристају, али ако неко мисли да се о њега треба отимати, они неће имати разлога да се умешају у сваки неспоразум с памећу.

2) Декларатори, даље, веле да су „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тога језика“. Е, ту смо већ на ономе што сам означио као неспоразум с памећу: то може важити само за оне „језике“ (или њихове „варијанте“) којима се зна и датум рођења, и отац, и кум, и бабица, али им се мајка нигде не помиње. У такве језике (да у овом тренутку по страни оставимо македонски), спадају „хрватски“, „бошњачки / босански“ и „црногорски“. Да то покажемо, кренућемо „од задњега краја“.

а) „Црногорски језик“ рођен је пре десет година и још му Рајка и Тања (уз надзор „академика Брана и академика Мијата“) свакодневно „мијењају пелене“. И никако да му прође жутица, да не кажемо – жутило.

б) Од њега је „бошњачки / босански језик“, може бити, старији тек који дан и њега повијају они који би да на своју памет преведу Мешу, Скендера, Емира, Салиха, Мехмедалију…

в) Најстарији је од њих „хрватски“ и њега су, од 1892. на ову страну, од српске јапије, истесали „хрватски вуковци“ Броз, Маретић и Ивековић.

Свим тим „језицима“, дакле, знају се „рођендани“, а једини коме се то не зна јесте српски. За њега се, међутим, зна да је стар више хиљада година, да се простирао од делте Дунава до делте Поа и од Гемера до Пелопонеза, а прве податке о њему оставио нам је Плиније Старији кад је Син Божји био дечачић од 12 година. Плиније је тада донео спискове српских племена из Херцеговине која се и данас тамо налазе, али су се просула и по другим крајевима српства (покаткад и по другим крајевима словенства). Неки други зналци (међу којима нема Срба), уз све то, утврдиће да је „у готово читавој Европи од Исланда на северу па све до Грчке на југу, заједнички предак био исти“ и да је његова прапостојбина – Балкан. „И то не просто Балкан, већ Србија, Босна, Хрватска, Македонија“, тј. сви они простори на којима су се, по комунистичком инжењерингу – током последњих деценија, из Срба истићиле „нације“ за чије су се „језике“ забринули наши декларатори и хоће да српски језик забране и да га сведу на ранг оних који су још у пеленама, тј. усрани.

Неће да може. Српски језик је Језик Господин. Не зна се колико је стар, али се зна да је старији од свих европских језика. И зна се да су на њему утемељене и Винча и Лепенски вир. И зна се да није језик зликовац, као што то многи од оних европских несумњиво јесу. И зато наши декларатори могу и да мучу и да блеје. И да то чине на којим год хоће „стандардним варијантама“ којих год својих „језика“, али морају знати да на њихову памет никад неће моћи бити свучен Господин Српски.

Осим из Винче и Лепенског вира пре више миленијума, у наше време Он је најгласније одјекнуо с Језерскога врха и Филипових гусала и никад се није могао наћи ни у песми Тренкових пандура, ни Сафвет-бегових сејмена, ни Милових перјаника.
Пред њима, као и пред деклараторима који би да га снижу на своју памет и своју величину, он једино може да окрене главу.

И да зачепи нос док се деклераторски смрад не развеје.

Аутор је редовни професор у пензији Филозофског факултета у Новом Саду

(Печат)

One Comment

  1. nada каже:

    Gospodo, Hrvati, Bosnjaci i Crnogorci su ukrali srpski jezik i predstavljaju ga kao svoj. To vam nece proci. Cim je tu Borka Pavicevic, jasno je o cemu se radi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Top