Трећи син Стефана Немање рођен је око 1174. у Расу. Дете, за кога житије тврди, да је био плод дуготрајних и стрпљивих молитава његових родитеља име је добило претпостављамо по Растиславу, кнезу који је позвао учене мисионаре из Византије Константина (Ћирила) и Методија да шире хришћанску веру у његовој Великој Моравској. Рођен да расте у слави како му и име каже, Растко је од почетка свог живота привлачио пажњу околине, па се од његове најраније младости говорило да ће „ово дете бити знамен свету.“ Већ са 15 година отац му је поверио Хум на управу. То је област данашње Херцеговине па се зато у историјским изворима неретко среће податак да је то дедовина Светог Саве. Растко је израстао у лепог младића са продорним плавим очима. Кажу да се никада није смејао а да је увек био насмејан. Од младости су га привлачиле религија и историја. Негде око 1190 или 1191. био је позван на двор свог оца где му је предложена женидба. Не желећи да увреди родитеље, Растко их је слушао, али конкретан одговор није давао. Оно што је посело његову младу душу јесу приче светогорских монаха који су се затекли на двору Стефана Немање. Растко је одлучио да оде са монасима у руски манастир Пантелејмон на Светој Гори. Када је Немања схватио да га је син преварио и побегао, послао је потеру за њим у нади да ће га стићи и вратити у родитељски дом. Потера га је стигла на Светој Гори али је за Растка већ било касно. Растко је умро а родио се Сава, који ће прославити српско име можда више него сви Немањини наследници са оружјем.

Наредних седам година свог живота Сава је остао у манастиру Ватопеду. Из Рашке су у манастир стизали бројни поклони а сам Сава доста се бринуо о манастиру и ту стекао велики углед и поштовање. Називали су га другим оснивачем Ватопеда, манастира који је основао цар Теодосије Велики. Сава је радио најобичније послове, секао је дрва, садио винограде, носио воду. У десетој години његовог монаховања, одлучио се његов отац Немања посветити духовном животу и замонашити. На сабору у Расу 1196. предао је власт сину Стефану а он и Ана замонашени су истога дана, на Благовести. Немања постаде монах Симеон у Студеници. Ту је провео наредних 18 месеци и одлучио да крене у Свету Гору да види свога сина Саву. Стефан га је испратио до грчке границе а тамо су га дочекали монаси Ватопеда. Када су се поново срели, Симеону беху 84 а Сави 27 година.

Сава је подизао бројне манастире али његов највећи подухват беше изградња-обновљење древног запустелог манастира Хиландара који је био подређен манастиру Ватопеду. Измоливши од цара дозволу, Сава уз несебичну помоћ оца Симеона, овај запустели манастир обнови и сазида га. Изградња манастира ишла је веома брзо јер су средства притицала из Србије од Симеоновог сина и Савиног брата Стефана. Сазидан је манастир, уређени конаци а српски народ тако доби свој манастир на Светој Гори. Многи монаси српски, лутајући и пустињаци као и слуге Немањине које су са њим дошле замонашише се и братија се увећала врло брзо.Да би утврдио независност Хиландара, Сава одлази код Алексија III византијског цара и тражио му заштиту за манастир. Цар је одобрио све што је Сава тражио и дао му повељу на пергаменту са златним печатом. Цар је предао Сави своју палицу као знак његовог личног достојанства и царске власти. И документ и палица се данас чувају у Хиландару. Фебруара месеца 1199. године изнурен од старости пао је у постељу монах Симеон. Седам дана се причешћивао и ништа друго није јео. Предавши свој последњи благослов сину и братији манастира представи се пред Господом. Симеон је сахрањен у Великој цркви хиландарској. У време годишњег помена монаху Симеону, из његовог тела потече свето миро које прикупи Сава и посла брату у Србију. Тако Срби добише свог првог свеца.

Сава је рукоположен у чин јерођакона а потом и јеромонаха по навршетку тридесете године како је и прописано Канонима. После Симеонове смрти ударио је Вукан на свог брата Стефана, незадовољан тиме што је он владар Срба. Нашавши савезнике у Мађарима он је одлучио да потражи од папе круну за себе по цену преверавања Срба у римокатоличку веру. Круну никада није добио јер мађарски краљ Андријаш то није дозволио. Ипак је Стефан победио Вукана, 1204. који тада пристаје да се измири са братом па позивају Саву да са очевим моштима дође у Србију. Када отворише Симеонов гроб, осам година по његовој смрти, нађоше му тело нетрулежно. Браћа су се измирила над очевим моштима које су сахрањене у мермерну гробницу у Студеници. Стефан је именовао Саву за старешину манастира Студенице а поред ње, саградио је Сава и испосницу, исту онакву какву је имао у Кареји. Уз помоћ брата Стефана сазидао је манастир Жичу, место крунисања српских краљева. Сава се нарочито борио против утицаја римокатолика који су покушали да преко краљевске круне коју је папа Хонорије III дао Стефану, наметну свој утицај. Нарочито је бринуо за православље јер су од 1204. Латини столовали у Цариграду. Тако се десило да је 1219. уместо у Цариград отишао далеко у Азију у Никеју и тамо од византијског цара Теодора и патријарха Манојла добио жезал и произведен у Архиепископа аутокефалне Српске православне цркве. Када се вратио у Србију, формирао је епархије српске цркве и то десет њих. Следеће године, на Спасовдан, крунисао је свог брата Стефана у Жичи за првог српског краља. Пред сам крај Стефановог живота из руку брата Саве примио је монашку ризу и постао монах Симон а сину Радославу предао је своје краљевско жезло. Велике проблеме Сава ће имати са својим синовцем Радославом који се због жене сасвим одметнуо и приклонио Грцима. У неким црквеним питањима чак је пре консултовао Охридског архиепископа него стрица Саву. После крунисања Радослава у Жичи Сава је отишао на поклоничко путовање у Јерусалим. Нарочито је важна његова посета манастиру светог Саве Освећеног где му је братија предала жезло и пар икона а по пророштву оснивача овог манастира. Краљ Радослав је у међувремену изгубио своје позиције а и народ беше љут на њега гледајући га више као Грка него као Србина. Збачен је са власти 1234. године а живот му је спасао Сава који га је и замонашио и дао му име Јован. На престо је доведен други Стефанов син, Владислав који је трећи крунисани српски краљ, због кога су отворена трећа врата у Жичи и који је био последњи кога је крунисао Сава. После неколико година Сава је одлучио да напусти свој архиепископски положај, и на сабору у Жичи предао је власт Арсенију свом наследнику.

Последње своје путовање започео је Сава из Будве одакле се укрцао на лађе и пошао према Александрији. Прошао је Акру, Вавилон, преко Синаја до ушћа Тигра и Еуфрата. Враћао се преко Јерусалима и Антиохије и стигао у Трново где су га дочекали бугарски цар Асен и патријарх Јоаким са највећим почастима. На Богојављење Сава је осветио воду и пошкропио цара и народ а увече му се слоши и обузе га температура. Осетивши да му се приближио час, предао је благослов свој Владиславу и целом народу српском. Представио се пред Господом 14. јануара 1235. године. Сахрањен је у цркви Четрдесеторице мученика у Трнову. Десет година потом одлучио је бугарски цар Асен да испуни жељу свога зета Владислава и да му преда Савино тело. Када отворише гроб, нађоше нетрулежне мошти. Савине мошти потом пренесоше у Милешеву, задужбину краља Владислава где су почивале до 1595. када их је Арнаут Синан Паша спалио на пољу Врачарском.

Не носе га ко што носе Свеца,

већ га носе као разбојника…

Српски народ поштује међу свима светима највише Светог Саву. И то не без разлога. Српска земља је земља Светог Саве. Савин кук, Савина, Савица, Савин крш, Савина мала, Савино брдо, Савино камење,  Савина вода, Савин лакат, Савин извор, Савин врх. Научио их је да поштују пчеле, да граде прозоре, да живе побожно. Мирио је завађене помагао болесне, исцељивао, градио школе и болнице.

Савиндан је установљен као школска слава у Србији одлуком Милоша Обреновића 1823. а химна Светом Сави је најстарија српска химна изведена први пут у Сегедину 1839.

 

Top