Home >> Историја >> Српске основне школе у Хабзбуршкој монархији

  • Форум
  • Коментари су искључени на Српске основне школе у Хабзбуршкој монархији

Школе вероисповедног обележја почеле су се оснивати одмах после доласка Срба у Аустрију. Оснивале су их цркве за своје потребе да би у њима припремале будуће свештенике, па је и садржина наставе била тако усмерена: учило се читање из црквених књига које су коришћене у богослужењу, а писање се учило такође из истих књига, да би ученици могли касније да их преписују пошто српске штампарије нису постојале. Ове ране основне школе похађали су  углавном будући свештенички  приправници, а само по изузетку деца имућних трговаца и занатлија, усмерена ка другим  позивима. Школе су носиле назив „тривијалне школе“ јер су биле организоване по узору на сличне грчке у Цариградској патријаршији. Учитељи су били свештена лица или калуђери по манастирима. Ретки су били световњаци; они су поред учења деце били обавезни да обављају и помоћну службу у цркви и да у свему буду покорни месном пароху. Били су слабо награђивани. Школских зграда у овом раном раздобљу није било, па је настава одржавана у каквој приватној кући недалеко од цркве или у парохијским домовима, па чак и у учитељским становима. Клупа и столица у мањим школама није било, него су ђаци слушали наставу стојећи или седећи на земљи. Нешто боље прилике за  српске школе наступиле су избором Павла Ненадовића за митрополита. Премда се школе из његовог времена нису много разликовале од оних из ранијих раздобља, његова је заслуга била у томе што је успео да их омасови, да код досељених Срба оживи свест о неопходности образовања за друштвени и економски успон у туђој земљи, као и места и улози школе у борби за верски и национални опстанак у средини туђе вере.

Вероисповедне школе биле су у Ненадовићево време подељене на три класе: букварце,часловце и псалтирце. Настава из тих предмета није трајала подједнако дуго за све ученике: они који би пре савладали наставни програм, раније су прелазили у следећу класу. Разуме се да је наставни програм био допуњен црквеним појањем у школама где је било способних наставника за то. Школски уџбеници нису постојали, па су за наставу употребљаване искључиво црквене књиге. Ученици су учили напамет оно што им је учитељ предавао, или су преписивали са табле. Наставно особље српских вероисповедних школа у Ненадовићево доба било је углавном нестручно и једва нешто писменије од ученика које је  требало научити. То је било стога што осим Покрово-богородичне школе није још било стручних школа за оспособљавање наставника за тривијалне школе, па је највећи број учитеља-магистера „учио занат“код својих учитеља. Како су учитељи били обавезни да помажу свештеницима при својим богослужбеним радњама у цркви и ван ње, да звоне за литургију, да пале свеће и кандила у црквама и слично, многи од њих су убрзо били рукоположени за свештенике. Учитеље  су издржавале црквене општине или сами ђаци, а веома ретко су им владике давале нешто помоћи. Највећи  део учитељских примања био је у натури: жито или брашно, месо, сир,со, вино, восак, дрво за огрев, ручкови и вечере.

Међутим, стање у тривијалним школама се коренито измениле после обнародовања терезијских реформи и потпадање школа из црквене надлежности под државу управу. Темељи новог образовно-васпитног система за Србе ударени су на Карловачком народном-црквеном сабору 1769. Од тада је целокупан рад на уређењу школа потпао под надлежност Илирске дворске депутације, која је  у први план одмах ставила израду новог школског система. Ради унапређења наставно-образовног нивоа, Депутација је предузела мере да се изради јединствен уџбеник за обнављање тривијалне школе. Да би школска реформа добила опште  обележје и прожирила се на све области у Угарској и њој припојеним крајевима који су били настањени православним живљем(Србима и Румунима), у рад су укључени и Угарска дворска канцеларија и Намесничко веће. После увида у стање православних школа на целом подручју, 1744 је разрађен закон,  први те врсте, о унапређењу српских и румунских тривијалних школа у аустријским наследним земљама под називом Регулае дирецтивае.  Законом је регулисано питање организације и устројства православних тривијалних школа у Карловачкој митрополији све до појаве школског устава из 1776. којим су још одређеније разрађене одредбама поменутих Регула. Садржина наставе у тривијалним школама постала је неупоредиво разноврснија и садржајнија. Материјално стање школа стављено је на чврсте основе: о издржавању школа и учитеља бринули су органи државне управе у сеоским и градским општинама. Врховна управа над школама прешла је на искусна и угледна световна лица као што су Аврам Мразовић у Бачкој и Барањи, Стефан Вујановски у Срему, Славонији и Хрватској, Теодор Јанковић Миријевски и Григорије Обрадовић у Банату, и други. У реформисаним школама радило се по методу саганског опата Игнација Фелбигера који је ударио темељ световности основне школе, и у чувеној Ручној књизи пружио упутства учитељима за практични рад. На основу Фелбигерове Опште школске уредбе (Аллгемеине Сцхулорднунг) израђен је закон о школама на целој територији Угарске и њој припојених покрајина, познат под именом Ратио едуцатионис, који је царица Марија Терезија потврдила 22. августа 1777. године. Тим законом је териотрија Угарске била подељена у погледу школа на девет школских округа, од којих су три отпала на српске школе: печујски, загребачки и темишварски (великоварадински). Било је предвиђено да се настава у основним школама изводи на матерњем језику без обзира на њихову веру, друштвени положај и имовно стање. Другим речима, требало је прићи оснивању народних школа „Сцхолае вернацулае“ у којима ће бити предавани нови предмети: домаћинство, пољопривреда у основним, или природна историја, физика, географија, логика у средњим школама. Што се тиче учитеља, законом је одређено да ће их постављати државни представници власти без мешања цркве. Благодарећи овим и другим диспозицијама, Ратио едуцатионис је представљао корак даље у прилагођавању нове школе захтевима нове грађанске класе у успону.

Top