Како се ученице облаче за школу?
Крајем претходне године када се радило о образовању, осим стандардних проблема у вези са питањима студената – променама бодова за упис буџетске године, и даље нерешене афере Индекс, проблематичних доктората високих функционера, улетела је и једна „лајт“ тема – питање повратка школских униформи.
Након примера у школи „Никола Тесла“ у Винчи где су оне „уведене да би се избрисале социјалне разлике“, поставило се питање да ли их треба увести у целој Србији. Закључак је био да треба прво спровести анкету међу родитељима. И док су неки негодовали, јер та сврха не може да се постигне, зато што ће увек бити видљиво које дете има који телефон и ципеле, други су носталгично говорили о старим временима кад се више поштовала институција образовања.
На тему о униформама у школама имао је шта да каже и министар образовања Младен Шарчевић. Његова изјава да школа треба да буде место где се „људи понашају нормално“, и да школа није место где ће средњошколке шетати нашминкане „ко ракуни“ и са пирсинзима, привукла је велику пажњу. То би значило увођење реда – додао је он.
Иако смо желели да сазнамо како изгледају ти министрови „ракуни“, то јест, „ракунке“, већина средњошколки с којима смо причали кажу да се слабо шминкају и да им је „ујутру то последње на памети, јер им се спава“. Доста их смара што се та правила углавном односе на девојчице, док она за дечаке не постоје.
Ана из XIV београдске гимназије каже да те професори потпуно другачије гледају ако се другачије шминкаш и облачиш, офарбана ти је коса, и слично. Такву децу сматрају лошијим и немају исти однос према њима.
– Психологичарка редовно баца фору да би могла да отвори парфимерију, ако би скупила шминку од девојчица из мог одељења, а сасвим је очигледно да се ниједна девојчица бар у мом одељењу не шминка или евентуално носи маскару – наглашава она.
Постоје професори који више цимају ученике у зависности од тога како су се тог дана појавили на часу, на пример као „прљави панкер“, или бар тако кажу они из школске клупе.
– Постоје два професора која би дигла фрку око тога како се дође на час. Они често умеју да коментаришу како се неко појавио у школи. Да ли је то превише шминке за час, да ли је нечија сукња прекратка… Мада се ти коментари обично врте око неколико истих девојчица. Додала бих да никад професори нису правили проблем око тога како дечак дође у школу, нити у основној, нити сад у средњој, што ме прилично нервира – поручује Достана, ученица Графичке школе у Београду.
Њена другарица Николина 
мисли да је најбитније бити прикладно обучен и не носити одећу коју би деца носила на журке, рејв и остала места где млади излазе.
– Не постоје казне. Углавном има професора који су против тога и они отворено кажу ученицима да то није прикладно – наводи ученица.
У неким школама постоје одређене правила, којих се ученици придржавају. Ивана, ученица Медицинске школе „Београд“ каже да најчешће облачи фармерке, неку мајицу, патике, и да се труди да то увек буде нешто једноставно и удобно, у чему може да проведе осам сати у клупи.
– Не смемо да носимо ништа кратко у смислу бермуде или сукње, мајице без рукава и отворене ципеле су забрањене као и навијачка обележја, тетоваже и пирсинзи. Мислим да је ово за бермуде претерано, нарочито лети – подвлачи она.
Мама једног средњошколца, Јања Бобић каже да са децом прича о томе да ли је одећа примерена за прилику и окружење и да ли је практична, а не да ли је „пристојна“ или „непристојна“.
– Понекад не знам шта да обучем, па питам маму за савет. Ако се њој свиди знам да не изгледам вулгарно нити неприкладно – каже Анђела из Графичке школе.
Професор историје Стефан Радојковић из средње школе „Техноарт“ не мисли да униформе мењају нешто значајно – ни однос ученика према професорима, ни према школи.
– Образовне институције стичу кредибилитет и поштовање квалитетнијим наставним кадром, непоклањањем оцена, валидним дипломама, а не тиме како се ђаци облаче. Кад би се све то остало средило, онда бисмо можда могле да говоримо о униформама.
Он сматра да би то била само нека козметичка промена министарства, које неће или не уме да се упушта у озбиљније проблеме.
– Уосталом, то како се деца облаче, не говори о њима, већ о начину на који се понашају. Ако је њима то изаражавање слободе и креативности, мени то не смета – каже Стефан.
Психолошкиња Олга Тодоровић у Гимназији „Светозар Марковић“ у Јагодини, истиче да експлицитно постављена правила облачења у тој школи не постоје, али да су ученици дужни да долазе уредни, у пристојној одећи с пристојним фризурама.
– Претпостављамо да би до поласка у средњу школу ученици требало да имају већ усвојене ставове о пристојном и социјално прихватљивом начину облачења када долазе у школу – каже Тодоровићева додајући да се у случају да дође до непоштовања правила, то третира као лакша повреда обавеза ученика:
– Обавештава се родитељ и педагошко-психолошка служба обавља саветодавни разговор са њим, а могу се изрећи васпитне мере: опомена, укор одељенског старешине или укор одељенског већа.
Међутим цела проблематика око школске модне писте шири се мало и ван учионица и школског дворишта. У оваквој ситуацији морамо узети у обзир и улогу родитеља чија је улога у овом периоду младих помало смањена, јер већи утицај преузимају познате личности, познати вршњаци, идоли и разне звезде.
– Деца у овом узрасту теже да изгледају другачије зато што је тражење сопственог идентитета одлика њиховог развојног периода. У периоду истраживања сопственог „Ја“, адолесценти често опонашају своје идоле и узоре желећи да се истакну и привуку пажњу на себе, а пролазећи притом кроз велики број физичких и психичких промена. Велики део у формирању адолесцентне личности заузима и мишљење вршњака које имају о њему, као и контрирање родитељима, наставницима и осталим облицима ауторитета из чега произилази потреба да се буде другачији – објашњава Олга.
Психолошкиња Олга Тодоровић мисли да је битно да деца сама схвате и разумеју зашто постоје такве норме, чему служе и чему води њихово непоштовање. Међутим, схватити сам у тренутку када нас највише шибају хормони и када желимо да се издвојимо из целе екипе и униформисаности, није лако. Сви смо желели да будемо кул, да изгледамо као да слушамо одређену врсту музике, или пратимо рад омиљеног креатора. Хтели смо да што пре доспемо у свет одраслих па смо се фарбали, тетовирали, бунили и стављали чарапе у брус.
Ако погледамо садашње време, и одрасли се данас труде из петних жила да остану примећени и упечатљиви, зашто то исто не би желела и деца? Идеалан излаз из лавиринта било би компромисно решење са задовољном децом, родитељима и институцијом – кул униформе које би дизајнирала деца? Just a thought
(Вајс)
