Home >> Образовање,Реформа >> Спасавање редова Просвете
Спасавање редова Просвете

 

Спасавање редова Просвете

 

Пише: Љубинка Боба Недић, професорка енглеског језика

 

I  Проблеми који се могу решити одмах

 

  • Суштински изменити школски календар и садржај школске године – скратити зимски и летњи распуст, а увести већи број продужених викенда и једнонедељних одмора. Две недеље пре краја класификационих периода, увести ‘дане за учење’.
  • Смањити број наставних дана, у корист обавезних излета, посета разним институцијама и установама, дана волонтера, друштвено – корисног рада и сл., и то радним данима, а не викендом. Овим би се поново ојачалаваспитна улога школе, која је тренутно ослабљена, а и те како потребна.
  • Увести обавезан спортски дан, на пример једном месечно, и то радним данима. Планирати ове дане школским календаром. Тим данима би се одржавала разна спортска такмичења, масовни часови плеса, борилачких вештина, корективне гимнастике, јоге, пилатеса и сл. Тренутно ђаци (нарочито средњошколке) нерадо иду на часове физичког васпитања, и ескивирају их на све могуће начине.
  • Не оцењивати успех школе по средњој оцени успеха ученика, јер је то већ довело до масовног поклањања оцена. Уместо тога, увести најављено тестирање (не више од десетак дана раније) у последњем класификационом периоду, сваке године. Тестирати треба искључиво основне прописане садржаје, једнообразним тестовима за сваки образовни профил/смер и разред. У средњим школама при оцењивању узети у обзир и бодове ученика са уписа, да би праведно биле оцењене и школе које су уписали ученици слабијег успеха.
  • У средњим школама смањити квоту неоправданих изостанака за изрицање васпитно-дисциплинских мера. Тренутно стање охрабрује ученике на неодговорно понашање, што за резултат има и слабији успех у учењу и однос према обавезама.
  • Уместо понављања разреда увести превођење у следећи разред, уз обавезу да се до полугодишта поправе недовољне оцене. Ова могућност треба да се дозволи по једном у нижим и вишим разредима основне школе, и једном у средњој школи.
  • Увести кривичну и материјалну одговорност родитеља за дисциплинске прекршаје ученика, неоправдане изостанке, али и недоласке на родитељске састанке. (Можда увести праксу одржавања родитељских састанака суботом.)
  • Увести строгу забрану поправљања оцена због успеха на седницама наставничких већа. То не сме бити основ! Уколико ученик сматра да је неправедно оцењен,  има могућност полагања испита пред комисијом.
  • Вратити праксу да директор школе мора имати наставу у једном одељењу. Време је да се врате у реалност, јер полако губе везу са њом, нарочито ако нису у првом мандату.
  • Увести обавезно бодовање као основ давања оцене, за све предмете, и проценте за сваку оцену. Мислим да ово треба прецизно да пропише Министарство, а не да се одлука препушта школама и стручним већима. (На пример: енглески језик – укупно 160 бодова годишње, од тога 60 на писменим задацима, 40 на тестовима и осталим писменим проверама, 20 на домаћим задацима, 40 за рад на часу. За оцену ‘одличан (5) од 85 до 100%, врлодобар (4)’ од 70 до 84%, и тако даље.) Садашњи Правилник о оцењивању даје могућност да га тумачи ко како хоће.
  • Уколико желите да редовно држимо допунску и додатну наставу, секције и клубове, ученици средње школе не смеју имати више од 6 часова редовне наставе дневно.
  • Суштински редефинисати смисао школских управа. Обезбедити макар по једног саветника за сваки предмет. (Радим 20 година и никада за то време у Шумадијском округу није постојао саветник за енглески језик, а онолико сам питања и потреба за саветима имала.)
  • Не морате смањити обим папирологије којом се данашњи наставник бави, али јој макар проверите смисао. Чему рецимо служи План стручног усавршавања, ако знам да нећу моћи да идем на семинаре који ме интересују (из финансијских разлога)? Проверите и смисао постојања разних тимова, области провере квалитета и сл. Оне хиљаде страна извештаја би се паметније као папир потрошиле када би се дале наставницима за штампање додатног наставног материјала.
  • Променити Правилник о стручном усавршавању. Постојећи је довео до тога да са једне стране имамо мноштво бесмислених семинара, на којима се и од минорних ствари прави наука, затим се та ‘наука’ разводњава кроз често смешне радионице, а често их држи ко стигне, укључујући и запослене у школским управама. Наравно да ће директор позвати баш њих да у школи одрже семинар. Претпостављам да вам је јасно на какву рачуницу мислим. С друге стране, имамо бесмислено јурцање наставника за поенима. Ако општина нема пара да ми плати одлазак на семинар који ме заиста интересује, и који ми је потребан, наравно да ћу отићи на тај који ми директор организује у школи (најчешће носе 24 бода), и тиме испунити бонус. То је бесмислено. Такође треба разликовати потребу за усавршавањем приправника, и наставника са искуством. Признајем да у овом тренутку немам идеју како треба променити ствари, али је постојећи начин дубоко погрешан. Стручно усавршавање је обесмишљено, а потребно свима нама.
  • Можда увети праксу ротирања наставника (не око своје осе), на годину или бар две школске године. Тиме би се ученици нашли у равноправнијем положају – ако им ‘западне’незаинтересован наставник, ипак би на крају школовања изашли са истим знањем као остала одељења.
  • Дневне припреме наставника треба да остану као веома смислен захтев, али опет треба правити разлику између приправника, и наставника са искуством. До стицања лиценце неопходно је радити детаљне комплетне припреме. Мислим да је у каснијем раду довољно радити неку врсту ‘кроки’ припрема, а знам да је то пракса у многим земљама.

 

II Средњорочни циљеви:

 

  • Писање уџбеника поверити строго наставницима, по могућству кроз коауторство, и то по конкурсу Министарства. Штампање уџбеника поверити издавачу изабраном путем тендера. (Нема никакве потребе, а ни оправдања,  да доктори наука пишу уџбенике за основну и средњу школу. За разлику од њих, наставник зна како ће свака написана реченица звучати у учионици. Велики проблем представља и то што данас многи наставници не бирају уџбенике по квалитету, већ по повољностима које издавач нуди: урађене припреме, глобални и оперативни планови, циљеви и исходи…)
  • Озбиљно ревидирати наставне програме. Озбиљно смањити оптерећеност ученика. Инсистирати на вертикалној повезаности градива у оквиру једног предмета. Увести обавезне ‘пројекте’ (не знам како да их другачије назовем) на крају сваке наставне теме, области, модула, у којима би се инсистирало на практичној примени стеченог знања, и на тај начин систематично радити на повећању  функционалне писмености.
  • Значајно пооштрити критеријуме при полагању практичног дела испита за лиценцу. Није довољно одржати један час пред комисијом.
  • Значајно пооштрити критеријуме при пријему наставника у радни однос. Заиста мислим да би требало увести и тест личности (или неку сличну проверу психичких способности за рад у разреду).
  • Министарство, а не предметни наставници, треба да утврди корелацију, односно хоризонталну повезаност градива и предмета, и да водећи се тиме прописује наставне садржаје. Можда чак и увести обавезне заједничке часове (неколико годишње) када се покаже снажна корелација између предмета. На тај начин бисмо и ученике учили да повезују стечена знања и стављају их у функцију.
  • Грађанско васпитање и веронаука треба да буду факултативни предмети.
  • Повећати избор обавезних изборних предмета, и могућност да ученици имају већи број таквих часова недељно.
  • Увести рану орјентацију ученика за даље школовање. Мислим да се у Немачкој то ради од 7. разреда, и мислим да је то добро. Мотивише ученике за озбиљнији рад у основној школи, и омогућава планирање уписне политике у средњим школама.
  • Напокон успоставити сарадњу са тржиштем рада, и на основу тога планирати образовне профиле и смерове. У складу са тим, олакшати процедуру увођења нових образовних профила и смерова у средњим стручним школама, па макар трајали по једну генерацију ђака. (На пример, зашто опет ‘туристички техничар’ ако ће већина ђака сутра радити у продавницама. Уместо тога увести неки трговачки смер. Свакако им предају економисти. Тражити од школа већу флексибилност по том питању, али им и створити услове за то.)

 

III Дугорочни циљеви

 

  • Извршити спајање сродних предмета. (Ово сматрам дугорочним циљем јер треба са њим ускладити школовање наставничког кадра)
  • Увести наставничке факултете, уз обавезан тест личности на пријемном испиту.
  • Увести обавезу једногодишњег педагошког дошколовавања оних који нису завршили наставничке факултете (на пример за правнике, економисте, лекаре, инжењере и сл. у средњим стручним школама).
  • Увести кантине.
  • Инсистирати на потпуно кабинетскј настави.
  • Даље не смем да пустим машти на вољу.

(„Зелена учионица“)

2Comments

  1. Mico каже:

    Mnogo maste, priblizno isti broj dobrih i losih predloga. Nigde u normalnom svetu udzbenike ne pisu nastavnici, nego bas profesori univerziteta. U Americi im se pridruzuje po tridesetak recenzenata iz redova profesora univerziteta i nastavika u skolama. To sto svako moze da pise udzbenike i bude recenzent izdavacke kuce i Ministarstva dovelo je do toga da nam udzbenici obijulu glupostima. Nigde reci o finasiranju – da nastavnici imaju plate ispod prosecnih sto je velika sramota. Kako da pripremaju casove, kad moraju kroz privatne da obezbedjuju koliko toliko pristojno prezivljavanje

  2. Драган каже:

    Добар чланак и велики број квалитетних предлога. Посебно ми се допада онај о ротацији предавача и школском календару. Али, фали најважније: проблем висине зарада. Докле год нам зараде буду ниже од просека у држави, тешко је очекивати добре резултате и елан запослених. Исто тако не помиње уравниловку у зарадама.

Top