Кад ћемо почети да се бавимо озбиљним стварима?
На последњој седници Националног просветног савета усвојени су Стандарди и компетенције директора установа образовања и васпитања. Ово је успело из трећег покушаја, јер у претходна два случаја није било сагласности око овог документа.
Не улазећи дубље у анализу усвојених стандарда и компетенција, може се рећи да није превазиђена основна дилема: да ли директор треба да буде менаџер или педагошки руководилац?
Тешко је очекивати од људи који су свој радни век провели у образовању да они имају неко менаџерско знање, јер се за тај позив нису школовали.
Постоји једно врло просто решење, применљиво нарочито за средње школе које имају могућност зараде на основу своје делатности, као што су пољопривредне, угоститељске и неке друге средње стручне школе. Овде директор треба да буде менаџер, а помоћник директора педагошки руководилац.
Било како било, сумњамо да ће после усвајања ових стандарда и компетенција за директоре школа и вртића, директори бити бољи, а установе успешније.
Проблем је, пре свега, у систему избора директора. Начин који је сада на снази је у пракси дао катастрофалне резултате, а Министарству просвете, науке и технолошког развоја не пада на памет да тај начин избора мења.
Шта ће Министарство просвете урадити када се неком озбиљно провером утврди да, рецимо, 30% директора не задовољава усвојене стандарде и нема усвојене компетенције? Ништа, као ни до сада. Важно је само да се нешто усвоји, а примена усвојеног, кога брига за то. Важно је да се млати празна слама и да се створи привид како се неко озбиљно брине да нам школство боље функционише.
Уместо да се бавимо на озбиљан начин најављеном изменом система финансирања, која обичним смртницима (читај: наставницима) није уопште јасна, а треба да ступи на снагу већ следеће године, ми се бавимо стварима за које унапред знамо да неће довести до квалитативних промена.
Уместо да почнемо причу о измени и уређивању коефицијената, што је било договорено са министром Динкићем на последњем састанку, ми ћемо причати и читаћемо у новинама о појединачним ексцесима који се дешавају у школама.
Причало се навелико и о Стратегији развоја образовања до 2020. године. Треба ли по стоти пут рећи да су поједини делови те чувене Стратегије (за чију израду су били ангажовани и добро плаћени чувени експерти) – потпуно неизводљива. Кога то брига, а образовање се фино уклопило у сва дешавања у овој земљи. Важни је да се нешто најави, разгласи и усвоји, а да за реализацију усвојеног нико, ама баш нико не одговара.
Бранислав Павловић
