У Србији ‒ такорећи преко ноћи, мимо постојеће државне стратегије развоја образовања и озбиљне расправе ‒ дуално образовање постало реформски приоритет број један и лек за све
Уместо озбиљних расправа и анализа, јавност је протеклих годину дана била бомбардована похвалама о учинковитости дуалног образовања у подизању квалитета знања и смањењу незапослености. Супротно мишљењу представника владе и привредне коморе постоје темељни показатељи да ће се „успех“ овог модела показати пре свега у даљем смањењу цене рада што ће погодовати искључиво приватним компанијама.
Када сам једном приликом питао ђаке другог разреда зашто су уписали средњу медицинску школу, неколико њих ми је одговорило да верују да ће с том дипломом моћи да се запосле у Немачкој или Шведској.
Наравно, не мисле само млади да спас ваља тражити у емиграцији. Људи масовно одлазе у иностранство у потрази за послом. Но, како је незапосленост највећа међу младима, политичари уз претеривање о броју и квалитету нових радних места радо говоре о реформи образовног система, а посебно о дуалном образовању, као о петлу који ће да измени време.
Образовање и потражња на тржишту рада
Дуално образовање подразумева повећање удела праксе у настави и њено премештање из струковних школа на радно место, ако постоји могућност за то (у радионице, фабрике, или на пример у центре за одређене услуге ‒ у зависности од тога за шта се обучавате). Овакав модел би могао имати смисла у владајућим економским односима уколико би постојала стабилна потражња за квалификованим радницима, коју постојећи систем школовања не задовољава.
Међутим, раст незапослености, нарочито младих ‒ који не заобилази ни државе с јаким економијама ‒ навео је многе полиси мејкере да заговарају модел дуалног образовања, неретко са сумњивим аргументима у корист његове делотворности. Као ветар у леђа дошла им је и одлука Европске комисије да се „учење базирано на раду, какво је дуални приступ“ промовише као стратешка реформа струковног образовања ради смањења незапослености.
Наравно, постоје државе, попут Немачке, Аустрије и Швајцарске, које имају дугу традицију дуалног образовања и јаку економију приде, али повезаност тих двеју појава (успешне економије и дуалног образовања) остаје предмет расправе. Без обзира на то, већ је дуже време приметан ентузијазам за извоз тог модела, посебно у случају Немачке и Швајцарске, док државе са слабијим стандардом показују склоност ка његовом увозу, дакако уз суфинансирање и менторство неких од економски моћних земаља које се диче његовом традицијом и резултатима.
Тако је и у Србији ‒ такорећи преко ноћи, мимо постојеће државне стратегије развоја образовања и озбиљне расправе ‒ дуално образовање постало реформски приоритет број један и лек за све. Речима шефа владе: „Дуално образовање је неопходно због запошљавања, раста БДП-а, животног стандарда, европских интеграција, односно за сва најважнија питања“.
Свакако да економски успеси споменутих држава и ставови Европске комисије имају одређену аргументативну тежину, али у случају скупих политичких одлука с дугорочним последицама неопходан је додатни опрез.
Најпре, постоје очигледни проблеми са основном идејом да ће подређивање образовања потражњи на тржишту рада довести до повећања запослености. Наиме, да би се то догодило, потражња на тржишту рада мора бити постојана. Будући да је држава деиндустријализована, задужена и да зависи од увоза, шансе да производња, па онда и потражња за радном снагом знатно порасту благо речено су упитне. О томе сведочи и број људи који у потрази за послом одлазе у иностранство. Према подацима објављеним на порталу РТС-а, 32.000 људи годишње напусти земљу.
Експерти и студије о дуалним моделима образовања такође нас упозоравају да главне аргументе у њихову корист морамо узети с резервом. Тако Иван Ивић, један од аутора државне стратегије развоја образовања, сматра да би доследно спровођење дуалног образовања довело до пораста незапослености. Компаративна студија аустралијског Националног центра за истраживање струковног образовања констатује да се „безмало све државе суочавају с проблемом ограничене потражње“, док у студији немачке фондације Бертелсман можемо прочитати да су се пројекти с циљем имплементације дуалног или колаборативног образовања махом показали као неодрживи.
Зашто би пак рецимо Немачка, која је засад главни партнер Србије у спровођењу реформе стручног образовања, улагала своје ресурсе у овај пројекат? Поменута студија Бертелсман скреће пажњу на то да разлог може да буде, између осталог, интерес немачке индустрије, будући да је извоз робе из рецимо ауто и машинске индустрије профитабилнији ако постоје добро обучени специјалисти у државама увоза. Постојање таквог интереса наговештава и чињеница да се највише робе у Србију увози из Немачке, да је на њеној територији регистровано око 400 немачких фирми, као и деташмани за лакше добијање радних дозвола, које Привредна комора издаје компанијама које своје раднике шаљу на рад у Немачку.3 Дакле, као компензацију за подршку реформама, немачка привреда може очекивати доступност адекватне а јефтине радне снаге како у Србији тако и, по потреби, у Немачкој. Све то говори у прилог тези да је дуално образовање начин да се инвеститорима обезбеди висококвалификована и јефтина радна снага о трошку пореских обвезника.
Витка производња
Поред проблема са аргументима у корист увођења дуалног модела не бисмо смели да изоставимо питање актуелног положаја рада у сфери тржишне производње.
Наиме, једна од кључних одлика данашње производње ‒ због чега се назива витком (леан продуцтион) ‒ јесте бескомпромисна усредсређеност на ефикасност, те на одстрањивање свих фактора („вишкова“, попут паузе за кафу) који ометају максимум ефикасности. Сходно томе, менаџмент користи сва легална и неретко нелегална средства да би постигао тај циљ, и да би лоцирао слабе карике у производњи и извршио притисак на њих, на пример нељудским убрзавањем производног процеса, повећањем броја радних сати, итд. Онима који не могу да прате темпо следе откази. (Сетите се пелена у Јури и непродужавања уговора о раду радници која је користила боловање за лечење од рака ‒ слаба карика угрожава продуктивност, те мора да лети). „Витка“ производња има свог ванекономског заштитника у неолибералној држави, каква је и Србија, која реформама закона повећава могућности легалне експлоатације механизмима флексибилизације рада. (На пример, Изменама и допунама закона о раду из 2014. године омогућено је да вас послодавац принуди на потписивање раскида уговора о раду.)
Свет треба мењати
Дакле, ако у једначину процене смисла дуалног образовања унесемо актуелне карактеристике производње (витка производња) и владајућу тежњу флексибилизације рада, добијамо резултате који сугеришу да тај систем подређује школовање актуелним потребама капитализма: институционализацији сиромашних у оквире високомобилне производње и крајње несигурних радних односа. Под том институционализацијом подразумевам један сложен процес чији је исход да се актуелно стање несигурности (прекарности) и експлоатације прихвати као оно што је економски, социолошки и психолошки нормално. Сходно томе, кад политички естаблишмент каже да људима треба мењати свест, избити им из главе застарело самоуправљање, које их спречава да схвате и прихвате савремени свет, морамо одговорити да су (млади) људи и те како адаптирани на ту савременост: и не помишљају на ствари попут самоуправљања (које би било алтернативни начин производње у односу на ово данас), јер су спречени да се баве могућностима алтернативе, и веома добро знају да ће оно мало производње што ће се покретати у Србији моћи само да пружи стандард какав доликује периферији ‒ ниске плате за дуге и напорне радне сате ‒ што, сасвим разумљиво, подстиче потребу за емигрирањем.
Већ смо могли да читамо о томе како реформе курикулума умањују могућности за развој критичког односа према стварности. Дуално образовање додатно сужава хоризонт школског знања на потребе тржишне производње, што значи да ће будуће генерације имати још мање средстава (па била она и симболичка) да се ухвате у коштац с нехуманим стањем ствари ‒ да се не повинују, већ да мењају свет.
(Машина)
