Home >> Историја >> Школство код Срба у Хабзбуршкој монархији

  • Форум
  • Коментари су искључени на Школство код Срба у Хабзбуршкој монархији

У развитку школства код Срба у Хабсбуршкој монархији у XVIII веку треба разликовати неколико раздобља: српско-словенско 1690-1726, руско-словенско 1726-1749, време митрополита Павла Ненадовића 1749-1768 и период просвећености који је био оваплоћен у терезијанским и јозефинским реформама. Српске школе у Монархији биле су до 1769. у искључивој надлежности црквене организације. О школама, њиховом оснивању, издржавању и наставно-образовној садржини бринули су се сеоска и градска православна општества. Разуме се да су у том послу ипак пресуду улогу имали надлежни епископи дијацезани са својим конзисторијама, па и сам карловачки митрополит. Тек после народно- црквеног сабора 1769, школе су постале предмет високе државне  политике, па је њима руководила и о њима се старала државна управа уз веома умањен удео цркве. При изучавањ историје српских школа у Монархији треба имати у виду разлику између школа у угарском Провинцијалу и оних у Војној граници.

Одобрење за оснивање школа, Срби су затражили убрзо после пресељења у Аустирју под Арсенијем III Чарнојевићем. Патријарх Арсеније је у два маха, 1698. и 1706, лично затражио од бечког двора дозволу да може оснивати гимназију и штампарију за свој народ. То је учинио и његов наследник Исаија Ђаковић после овлашћења  које је добио на сабору у Крушедолу 1708. године. Међутим, због исувише јаког утицаја који су језуити имали на двор и њиховог покушаја да покатоличе новодошле насељенике са Балкана, ниједан захтев није уродио плодом. Тада су се Срби почели обраћати Русима за помоћ. Митрополит Мојсије Петровић се у два маха, 1718. и 1721, обратио руском цару Петру Великом, па је издејствовао да се у Карловце пошаљу учитељи за потребе српских школа који ће понети и потребне уџбенике. Тада су дошла браћа Максим и Петар Суворов, па је Максим 1.октобра 1726, основао руско-словенску школу, неку врсту ниже средње школе. Школа је радила до 1731, кад је Максим напустио Карловце због планираног повратка у Русију. Ослонац на помоћ из Русије наставио се и за време митрополита Вићентнија Јовановића, кад је стигла друга група учитеља за српске школе, међу којима је био најзначајниј Емануил Козачански.

Организација наставе у српским школама у поменутом раздобљу била је на веома ниском ступњу пошто су учитељи били готово без икакве педагошке спреме. Уџбеника није било осим на руском језику. Школско законодавство није постојало, него се радило по дисциплинским правилима и посланицима карловачких митрополита. Стање се знатно изменило устоличењем Павла Ненадовића за митрополита, који се трудио да унесе просвету у широке народне масе. Настојао је да се у школама обухвати што је могуће већи број деце дорасле за школу, да се школе оснују свуда где за то има услова и да се образује способан наставнички  кадар. За издржавање народних школа, Ненадовић је  основао Народни фонд у који су се  сливала средства прикупљена од народа. Међутим, како школство за цело то дуго раздобље од 1690.до 1769 није потпадало под законске диспозиције, него је зависило од добре воље и преузимљивости месних црквених, епархија и митрополијских представника и родољубивих поданика, то не може бити речи о неком развијенијем и садржајнијем образовно-васпитном раду у српским школама. Тек од 1769. настаје  преокрет у историји школа и образовања код Срба у Монархији. Већ на народно-црквеном сабору те године почело се деловати у духу царске одлуке, то јест да се школе морају изузети из црквене надлежности и прећи под надлежност државне управе. Отад многобројна нормативна акта као што су Илирски Школски устав из 1776, Ресцриптум децлараториум из 1779. и друга , постављају чврсту законску основу за ново препорођено школство које се базирало на начелима европске просвећености. Темишварски сабор из 1790, само је даље учврстио законску основу проширеном школском систему, уневши у њега нове организационе облике и нове садржине. Тако је питање образовања и васпитања младих српских нараштаја изједначено с питањем образовања и васпитања омладине других народа многонационалне монархије, па је са периферије стигло у средиште интересовања највиших представничких тела у држави.

Код Срба у аустријским наследним земљама током XVIII века постојало је више типова основних и средњих школа. Кроз приказивање организационог облика и наставне садржине ових школа добија се слика целокупног наставно-васпитног деловања преко школа у Хабсбуршкоје Монархији у XVIII веку.

Top