Коментар ФБГ: Јако испразан и проблематичан став једног од прва два синдикалца. Још један доказ да се синдикатом не могу бавити професори факултета (или могу??). Кад сте видели професоре факултета на улици с транспарентима? Синдикална „Ex-katedra“ једноставно не пије воду. А ако овоме додамо и вечиту сумњу у искреност и добронамерност наше „интелектуалне елите“ – онда је најбоље да овај чланак и не прочитате!!!!!
Центрифуга интервју – Зоран Стојиљковић, професор на ФПН и председник УГС “Независност”
То што ми нисмо највише криви, и то што је “Независност” увек пливала против струје, не може да избрише горак укус тога да нисмо били довољно убедљиви за већину грађанки и грађана Србије, каже Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука и председник Уједињених гранских синдиката независност, за емисију Центрифуга која се ексклузивно емитује на сајту Данаса.
Србија у трци ка дну
Ових дана истраживања показују да на питање да ли је само довољно да имамо вођу кога ћемо следити, позитивно одговара више од половине испитаника. У таквом друштву у коме су људи још и сиромашни, дисциплиновани страхом од губитка посла, увелико натерани да тезгаре и гледају да одрже егзистенцију, једина промена која се мора десити је – да се усправимо, рекао је Зоран Стојиљковић, професор ФПН и председник УГС “Независнот”.
Шта се то нама дешава, зашто никако не успевамо да се усправимо?
Изгледа да имамо проблем са тим да се индивидуализујемо и да престанемо да стално тражимо неки покривач. Нама држава изгледа или као ловина – за оне који су на врху социјалне пирамиде, дакле за политичке странке и њихове врхове који државу виде као плен, или као нека врста тутора који мора да брине о нама од колевке па до гроба. Ја бих волео да резон буде следећи – Ако држава тражи нешто од мене, онда и ја тражим нешто од државе. Хабермас је рекао да се држављанство сваке државе мора њиховим грађанима исплатити у некој солидној валути економских, социјалних, политичких и културних права. Шта нама говори у том контексту податак да би сви млади, да могу, отишли одавде? Говори нам да је то једна пропала, неуспешна држава која не успева да задовољи интересе својих грађана. Када се у некој кампањи, а имамо их сваке године, разговара о животној перспективи обичног грађанина? Ја се исто тако питам у име синдиката “Независност”, да ли је Србији и њеним грађанима намењена судбина да живимо за плате од 250 до 700-800 евра максимум? Јел то нама уписано у гене или нам је то одређено? Да ли је било ком младом човеку сан да ради за те парице? Па није. А та демагогија политичара да нам премијер и председник раде за хиљаду евра – то је демагогија најгоре врсте.
Због чега су људи изгубили поверење у синдикате?
Синдикат никада није успео да уради оно што је могао да проба да уради – да заустави систем пропадања. А данас један број синдиката чак и не задовољава карактеристике синдиката, њихову дефиницију. Више се ради о синдикатима који су мануфактуре за стицање додатне зараде које формирају послодавци, о људима којима је то начин преживљавања. За мене озбиљан синдикат није онај који рентира своја два гласа, које је добио, на нечијој листи за подршку.
Како вратити поверење људи у синдикате уопште? И шта је конкретно Ваш план?
За мене је синдикат неко ко одговара на део потреба чланова. На пример, свако ко од плате издваја за синдикалну чланарину 385 динара месечно, што је годишње 40 евра, мора од синдиката да добије правну заштиту, заступање, преговарање о озбиљним стварима и на националном нивоу и осећај припадности и интегритета. Ако неко од свог синдиката за те паре то добија, у реду ако не, нека нас смењује.
Ја хоћу да меримо времена, озбиљно се огранизујемо, да имамо капацитете, иако за активности не добијамо ни жуту банку од државе, живимо од чланарина све мањег броја запослених чија су примања очајно мала а ми морамо да имамо капацитете да нешто урадимо. По мом мишљењу, а сви су се сложили у Синдикату, имамо времена до краја јуна да у прва два месеца потпуно снимимо стање, створимо претпоставке за све оно што имамо, а онда покажемо резултат. А шта је мерљив резултат а да то нису извештаји о раду? Резултат је да је у истраживању порастао степен поверења у синдикате.
(Данас)
