Home >> Образовање >> Закон приморава на семинаре који вређају интелигенцију

 Сваки наставник да пише свој уџбеник!?

 

Драгица Симоновић је професор српског језика и књижевности у Првој београдској гимназији од 1996. године. Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Има 23 година радног стажа у просвети

 

Семинар «Напредно учење у складу са стандардима ОЕБС-а», одржан је од 27. до 29. августа 2012. године у Првој београдској гимназији. Циљ семинара био је да се наставници оспособе да сами пишу приручнике за ученике којима предају у облику  појединачних припрема за сваки час.

Ауторка овог курса се хвалила да су њена предавања професори напуштали после једног или два дана, а онда им она није дала потврду о успешно завршеном семинару.

Ауторка семинара тврди да наши ученици у будућности неће имати уџбенике, па ће се та наставникова припрема у школи копирати за сваког ученика. Тако ће сваки наставник заправо сачинити индивидуални приручник. Дакле, школа ће ученицима обезбеђивати бесплатне приручнике из свих предмета сваке школске године. Не знамо из којих финансијских извора! Намећу се и питања да ли је сваки наставник толики интелектуални капацитет да у току једне школске године изради и по неколико приручника? Може ли свака школа у Србији да умножи толики наставни материјал? Може ли наставник да буде истовремено и аутор приручника и фасилитатор (онај који тумачи, олакшава ученику знање)? Колико је времена потребно да припреми овако обиман материјал и колико у ствари траје наставниково радно време? И за коју плату?

Познато је да се сличан приступ настави примењује у Немачкој где ученици користе уџбенике, а уз њих добијају и материјале из приручника које израђују изабрани предметни професори и најпризнатији стручњаци из научних области, педагози и психолози. Конкурс се спроводи на нивоу државе, одабере се најбољи, а затим се тај приручник користи у настави у свим немачким школама. Значи наставник је само фасилитатор, али не и аутор приручника. На тај начин се постиже стандард да сваки ученик у свакој школи има исти приручник. Ако упоредимо ова два приступа настави, јасно је која је варијанта хаотична, а која је заиста стандард.

Ни експлицитно ни имплицитно се не виде научни извори на основу којих је настао овај семинар. Европска организација за безбедност и сарадњу (ОЕБС) нема научни ауторитет, а посебно не у области методике и садржаја наставе. Они се, првенствено, баве превенцијом и санацијом конфликтних ситуација.

Да ли је овај семинар намењен народима који немају своју државу

Тешко је наслов семинара довести у везу са садржајем, јер поменуте проблеме дефинишу наши прописи из разних области. Намеће се питање да ли је намењен народима који немају своју државу, па немају организован школски систем? Ово се може закључити на основу одељка 5. где ауторка говори о наставним средствима, објашњава да постоје видео материјали, графоскопи, табле…  Истиче које су предности и мане ових наставних средстава, па каже нпр. да видео материјал захтева извор електричне енергије, да је препоручљиво да користимо даљински управљач, да постоји зелена и бела табла, да за белу таблу користимо маркер и да таблу бришемо користећи покрете горе доле, лево десно… Да ли ово одговара степену културног развитка данашње Србије?

Истина, наведени одељак је једини који ми, полазници семинара, нисмо морали гласно да читамо пред ауторком по систему сваки професор по једну реченицу. Ауторка овог курса се хвалила да су њена предавања професори напуштали после једног или два дана, а онда им она није дала потврду о успешно завршеном семинару. Био је то индиректан покушај да ме наговори да и сама напустим ово «учено» предавање.

Два дана смо читали наизменично психолошко-педагошке текстове о томе како ћемо написати циљеве и задатке и реализовати наставу једнога дана кад ова ауторкина правила буду законом прописана. Кажем правила ауторке, јер не препознајемо научне изворе из којих потичу. Од полазника семинара се захтевало да држе час у трајању од 20 минута, а ауторка је посебно наглашавала да пажња ученика траје само 10 минута. Дакле, све што смо  покушавали да научимо на семинару односи се на будуће време кад овакав закон буде усвојен. А ауторка зна да ће се то сигурно десити!

Трећи дан је замишљен тако да сваки од учесника семинара мора одржати час по њеним правилима. Предлагала нам је да наставну јединицу држимо из тематике неког нашег хобија, а не из стручне области и показивала фотографије неких професора из других школа који су успешно обрадили наставну јединицу нпр. прављење куглофа, прављење огрлица…

Осим тога током целог семинара предавач је фотографисала учеснике семинара без њихове сагласности и упркос негодовању.

Нисам желела да одржим час по њеним правилима.

Захвалила сам се ауторки на уложеном труду и стрпљењу и извинила сам се и њој и колегама због тога. Рекла сам да то што она од нас захтева није по важећим прописима и да нема правни основ да то од мене тражи. Осим тог,а такав час није у складу са степеном културног и просветног развитка Србије и није  производ високо стручног образовања професора у Србији, правила струке као ни мог професионалног искуства са ученицима који похађају гимназију. Уследило је и цинично питање зашто још увек седим на семинару. Објаснила сам да хоћу да чујем до краја и да имам законску обавезу да присуствујем семинарима.

Сматрам да би било професионално и морално:

да се предложи Министарству просвете до овај и сличне семинаре сторнира и преиспита његов садржај и време трајања;

  1. да се сви изборни семинари или укину или сведу на два до три сата;
  2. да се одржавају само стручни семинари који су по важећим законима.

 

Мр Драгица Симоновић

5Comments

  1. Независни каже:

    Чињеница је да су нова знања потребна али на један савремен начин који ће им омогућити да буду у функцији развоја. Бирократски концепт који је прописан за последицу има не да научено применимо већ да се добију бодови. Болоња у стручном усавршавању!!! Овај модел је мањкав и сигурно треба (односно мора) да се мења.
    Други модел је да се као стручно усавршавање признају стручни и научни радови који би били јавно публиковани а богме и јавно презентирани. Ако је неко завршио факултет онда би требало да је у стању да годишње напише 2-3 стручна рада из своје педагошке праксе. Али погледајмо број стручних часописа о образовању и за образовање: мало их је. Данас када имамо интернет није ни нужно да се радови штампају већ треба да буду на једном месту. Радови не морају да буду ни рецензирани већ нека их заинтересоване колеге рецензирају (а богме и шира јавност па ако неко хоће да неодмерено пише нека то уради али нека зна да ће читати његова деца, колеге, комшије, итд.).
    Такође и припреме за наставу према професионалним стандардима које су јавно представљене могу да буду корисне за размену знања. Имамо конкурсе Креативне школе у којима нема нарочите креативности јер се све своди на припрему на прописаном обрасцу (који скоро да није мењан 5 година) и на презентацију у ПауерПоинту. Где је обука на даљину? Где је ту примена видеа у настави? Где је ту примена нових образовних технологија? Где је ту …? Нема их јер је конкурс у функцији оправдања неких пара за ангажоване на вредновању пристиглих радова (фина тезгица).
    Где су јавни форуми о образовним питањима који су покренути од стране надлежних институција? Да не будемо некоректни има их али су слабо посећени јер јавно ангажовање у Србији није политички коректна активност јер можемо да се оклизнемо. Успешније су приватне иницијативе групе ентузијаста које очигледно нису довољно прихваћене од просветних власти.
    Па и сама јавна расправа о стратегији образовања је својеврстан скандал јер је у круговима просветних радника прошла скоро непримећена, односно примећена је тек пре два месеца када је све било готово. Уместо да се искористе сервиси интернета да се о свакој реченици из стратегије нешто каже и да се људима да времена да кажу шта мисле имамо један „збрзан“ документ са бројним мањкавостима без јавне презентације експертских мишљења. Стекао се утисак да је израда стратегије схваћена као прилика за добро плаћену тезгу и да јавност (експертска и остала) неће много да поставља питања јер су посао урадили „проевропски“ експерти (један од њих је и на челу лоби организације за улазак у ЕУ). Другим речима циљ просветних власти је била „политички коректна“ стратегија образовања (у преводу неке образовне догме које су нам наложене нису стратегијом смеле ни да се доведу у питање).
    А што се тиче Болоње њени недостаци су бројни. Најједноставније можемо рећи да основне школе васпитавају и образују, средње школе образују и васпитавају а високошколско образовање само образује (примећујете акценте). Тако је некада било а тако је и данас у већини првокласних образовних система.
    По Болоњи ми данас имамо да високошколско образовање васпитава и образује при чему је акценат на васпитању а не на образовању.
    Ако из Болоње елиминишемо васпитну компоненту добијамо да је десетка по Болоњи реално седмица по старом. Другим речима образовање по Болоњи је најобичнија превара целих генерација а самим тим сужавање простора за развој Србије.
    Када посматрамо Блумову таксономију образовних постигнућа видећемо да Болоња акценат ставља на примени знања а да су анализа, синтеза и евалуација у другом плану. Слично је са целим образовним системом где је акценат на знању, разумевању и примени а анализа, синтеза и евалуација се систематски гурају у други план.
    Да будем јасан. Реформе образовног система у последњих 12 година имају за циљ да наш образовни систем буде „политички коректан“ са становишта налогодаваца реформи (мултинационалне компаније и земље које имају агресивне политичке интересе у Србији) (односно да се становништво у Србији оспособи за стицање знања, разумевање и примену али не и за анализу, евалуацију и синтезу јер, побогу, ми не треба да се бавимо тиме јер има ко ће то да уради уместо нас, Сиц!). Један од циљева је и да се чишћење образовног система од оспособљавања ученика/студената за анализу, евалуацију и синтезу спроведе тако да то прође непримећено. Такође је један од циљева да се реформски документи, закони, правилници, препоруке итд. доносе далеко од очију јавности јер би у противном имали ситуацију да неке колеге имају прилику да вежбају своју способност анализе, евалуације и синтезе. Такође ћете приметити да скоро ни један реформски документ није комплетан, односно сви имамо утисак да им нешто недостаје што је довољно за уношење нелагодности и несигурности код просветних радника. Због нелагодности и несигурности која је систематски унета у образовни систем, због систематског уништавања добре образовне праске разним сумњивим „иновацијама“ (као у овом примеру) имао општу деградацију образовања.
    Речено може да се примени на скоро све реформе у Србији у последњих 12 година.
    Невиних нема а има и сувише мало случајности.

  2. професор каже:

    Као дете сам волео бајку „Царево ново рухо“. Свима је позната. Варалице ткају најфиније тканине од невидљивих нити и само они „достојни“ и способни могу да уоче лепоту ткања. Данас смо окупирани варалицама који су спремни, зарад крајње сумњивих интереса, да реформишу све и сваког. Њихови семинари немају никакаву научну тежину, нити било какво педагошко оправдање. Семинари су ситне апанаже у овом електронском средњем веку. То су партијске синекуре за послушнике који су спремни да пониште сав наш досадашњи рад и стручно знање. У току сваког семинара нас третирају као шкарт, који треба поправити, ако је то уопште могуће. После тридесет година рада, нисам успео да сретнем неког младог колегу који је са универзитета донео сва знања, потребна по мери данашњих „реформатора“. Њихово знање се више не мери прочитаним књигама, већ некаквим бодовима, које су попут спортских друштава зарадили слушајући разноразне курсеве. О просеку са студија не желим да коментаришем. Сви имају просек изнад 9,00. Једном речју, чисти генијалци. Зашто онда реформа? Треба се само стрпити , да ово мало старих професора оде у пензију и „просекаши“ ће поправити стање у просвети. То су мастери, докторанти и вероватно будући академици.

    Пада ми на памет књига Жана Бодријара „Симулакруми и симулације“. Није ли то све једна велика симулација која треба да обесмисли нашу просвету пре коначне распродаје?

  3. Vladan Božović каже:

    SVI seminari i koncept stručnog usavršavanja je uvreda za inteligenciju. Neko će reći da postoje dobri i stručni seminari. GREŠI!!! Posle takvog seminara dobićete privid da ste nešto korisno naučili, ali posle pola sata će vam sve ispariri iz mozga. Od toga nema ništa, dok sami ne sednete i ne naučite šta vas interesuje.
    Koncept seminara je koncept pretakanja para iz džepova ubogih prosvetara u džepove povlašćene bulumente, ali to je manje važan aspekt. Glavni aspekt stručnog usavršavanja i tih nesrećnih seminara je birokratizacija prosvete. To podrazumeva ispiranje mozga, da razmišljaš kao mastermajnd tvorca stručnog usavršavanja, i da uđeš u vrzino kolo iz kog nema izlaska. Jednostavno cilj je da mislimo kao ONI, što nas stavlja u položaj hodajućih zombija, gde nećemo pitati što su nam male plate, gde su pare za prevoz, gde nam je nestalo dostojanstvo, zašto su učenici dobili prevelika prava, a nigde obaveza, zašto smo poniženi i uvređeni, zašto nam je status u društvu na dnu kace, itd, itd.

  4. Независни каже:

    Шта рећи после овог приказа. За наше новце добијмо семинаре како је то представљено (???).
    И после се питамо што су резултати екстерне евалуације лоши.

  5. Независни каже:

    О семинару са сајта ЗУОВ
    ————————
    458 Напредно учење у складу са стандардима ОЕБС-а Компетенцијa: K2
    Приоритети: 4, 6
    Институција Удружење војвођанских учитеља, Булевар Јаше Томића 19 Б, 21100 Нови Сад
    Координатор Ксенија Манојловић, ksenija.manojlovic@sbb.rs, 021/462-700, 062/207-806
    Аутори Ксенија Манојловић
    Реализатори Гордана Милић, Милан Илић, Нада Бањац, Отилија Велишек-Брашко, Ксенија Манојловић
    Општи циљеви Нов, унапређен модел наставе који одговара Европским стандардима; Развој професионалних вештина и подстицање личног развоја наставног кадра
    Специфични циљеви Планирање наставног садржаја применом принципа Блумове таксономије; Повећање активности ученика на часу применом техника фацилитације
    Садржај и активности 1. Нови концепти наставе – наставник као фасилитатор, технике фасилитације (атентивне технике, технике опсервације, технике слушања и технике постављања питања), атипични ученици (решавање различитих ситуација у учионици). 2. Наставне методе (критеријуми одабира наставних метода, предности и недостаци, демонстрација најатрактивнијих наставних метода). 3. Наставна средства – дефиниције и концепти, значај, критеријуми ефектног наставног средства, предности и недостаци, практичне вежбе (нпр. демонстрација израде флип-чарта). 4. Нов концепт плана реализације часа – сврха плана реализације часа, фактори који утичу на израду плана реализације часа, форматирање, главне компоненте, организација времена, енерџајзер (активност која утиче на подизање радне енергије током наставе), практична вежба израде плана реализације часа. 5. Евалуација наставе – компоненте евалуације наставе (реакције ученика – групна дискусија, индивидуални разговор, анонимна анкета; рад на часу – усмени испит, опсервација, писмени испит). 6. Показни час (учесници), примена новог концепта, о теми по сопственом избору.
    Циљна група наставник разредне наставе, наставник предметне наставе – основна школа, наставник предметне наставе – гимназија, наставник општеобразовних предмета – средња стручна школа, наставник стручних предмета – средња стручна школа, наставник у школи за образовање ученика са сметњама у развоју, наставник у школи за образовање одраслих, наставник општеобразовних предмета – у средњој уметничкој школи (музичке, балетске, ликовне), стручни сарaдник у предшколској установи/школи, сарадник (педагошки асистент и помоћни наставник), директор/помоћник директора
    Број учесника 18
    Трајање три дана (24 бода)

Top