Сваки наставник да пише свој уџбеник!?

Драгица Симоновић је професор српског језика и књижевности у Првој београдској гимназији од 1996. године. Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Има 23 година радног стажа у просвети

Семинар «Напредно учење у складу са стандардима ОЕБС-а», одржан је од 27. до 29. августа 2012. године у Првој београдској гимназији. Циљ семинара био је да се наставници оспособе да сами пишу приручнике за ученике којима предају у облику  појединачних припрема за сваки час.

Ауторка овог курса се хвалила да су њена предавања професори напуштали после једног или два дана, а онда им она није дала потврду о успешно завршеном семинару.

Ауторка семинара тврди да наши ученици у будућности неће имати уџбенике, па ће се та наставникова припрема у школи копирати за сваког ученика. Тако ће сваки наставник заправо сачинити индивидуални приручник. Дакле, школа ће ученицима обезбеђивати бесплатне приручнике из свих предмета сваке школске године. Не знамо из којих финансијских извора! Намећу се и питања да ли је сваки наставник толики интелектуални капацитет да у току једне школске године изради и по неколико приручника? Може ли свака школа у Србији да умножи толики наставни материјал? Може ли наставник да буде истовремено и аутор приручника и фасилитатор (онај који тумачи, олакшава ученику знање)? Колико је времена потребно да припреми овако обиман материјал и колико у ствари траје наставниково радно време? И за коју плату?

Познато је да се сличан приступ настави примењује у Немачкој где ученици користе уџбенике, а уз њих добијају и материјале из приручника које израђују изабрани предметни професори и најпризнатији стручњаци из научних области, педагози и психолози. Конкурс се спроводи на нивоу државе, одабере се најбољи, а затим се тај приручник користи у настави у свим немачким школама. Значи наставник је само фасилитатор, али не и аутор приручника. На тај начин се постиже стандард да сваки ученик у свакој школи има исти приручник. Ако упоредимо ова два приступа настави, јасно је која је варијанта хаотична, а која је заиста стандард.

Ни експлицитно ни имплицитно се не виде научни извори на основу којих је настао овај семинар. Европска организација за безбедност и сарадњу (ОЕБС) нема научни ауторитет, а посебно не у области методике и садржаја наставе. Они се, првенствено, баве превенцијом и санацијом конфликтних ситуација.

Да ли је овај семинар намењен народима који немају своју државу

Тешко је наслов семинара довести у везу са садржајем, јер поменуте проблеме дефинишу наши прописи из разних области. Намеће се питање да ли је намењен народима који немају своју државу, па немају организован школски систем? Ово се може закључити на основу одељка 5. где ауторка говори о наставним средствима, објашњава да постоје видео материјали, графоскопи, табле…  Истиче које су предности и мане ових наставних средстава, па каже нпр. да видео материјал захтева извор електричне енергије, да је препоручљиво да користимо даљински управљач, да постоји зелена и бела табла, да за белу таблу користимо маркер и да таблу бришемо користећи покрете горе доле, лево десно… Да ли ово одговара степену културног развитка данашње Србије?

Истина, наведени одељак је једини који ми, полазници семинара, нисмо морали гласно да читамо пред ауторком по систему сваки професор по једну реченицу. Ауторка овог курса се хвалила да су њена предавања професори напуштали после једног или два дана, а онда им она није дала потврду о успешно завршеном семинару. Био је то индиректан покушај да ме наговори да и сама напустим ово «учено» предавање.

Два дана смо читали наизменично психолошко-педагошке текстове о томе како ћемо написати циљеве и задатке и реализовати наставу једнога дана кад ова ауторкина правила буду законом прописана. Кажем правила ауторке, јер не препознајемо научне изворе из којих потичу. Од полазника семинара се захтевало да држе час у трајању од 20 минута, а ауторка је посебно наглашавала да пажња ученика траје само 10 минута. Дакле, све што смо  покушавали да научимо на семинару односи се на будуће време кад овакав закон буде усвојен. А ауторка зна да ће се то сигурно десити!

Трећи дан је замишљен тако да сваки од учесника семинара мора одржати час по њеним правилима. Предлагала нам је да наставну јединицу држимо из тематике неког нашег хобија, а не из стручне области и показивала фотографије неких професора из других школа који су успешно обрадили наставну јединицу нпр. прављење куглофа, прављење огрлица…

Осим тога током целог семинара предавач је фотографисала учеснике семинара без њихове сагласности и упркос негодовању.

Нисам желела да одржим час по њеним правилима.

Захвалила сам се ауторки на уложеном труду и стрпљењу и извинила сам се и њој и колегама због тога. Рекла сам да то што она од нас захтева није по важећим прописима и да нема правни основ да то од мене тражи. Осим тог,а такав час није у складу са степеном културног и просветног развитка Србије и није  производ високо стручног образовања професора у Србији, правила струке као ни мог професионалног искуства са ученицима који похађају гимназију. Уследило је и цинично питање зашто још увек седим на семинару. Објаснила сам да хоћу да чујем до краја и да имам законску обавезу да присуствујем семинарима.

Сматрам да би било професионално и морално:

да се предложи Министарству просвете до овај и сличне семинаре сторнира и преиспита његов садржај и време трајања;

1. да се сви изборни семинари или укину или сведу на два до три сата;
2. да се одржавају само стручни семинари који су по важећим законима.

Мр Драгица Симоновић