Ауторски текст Војислава Андрића, директора Ваљевске гимназије и председника Друштва математичара Србије, о неопходним променама у гимназијском образовању

Гимназије у Србији, свесне чињенице да се образовање у свету револуционарно мења су преко Заједница гимназија Србије, још 2005. као свој покушај реформе гимназија, предложиле и усвојиле документ „Програм промена у гимназијском образовању“, али на конкретизацији промена дефинисаних тим документом ни гимназије, а ни Министарство просвете, нису у протеклом периоду скоро ништа радили. Касније су донесена још два документа који додирују реформу гимназија: „Правци развоја образовања“ (Национални просветни савет 2010.) и Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године (Влада Републике Србије 2012.), али ни на њиховој имплементацији у гимназијско образовање није ништа значајно рађено.

Министри просвете су се мењали, али се нико од њих није осмелио да ишта значајно учини на променама и осавремењавању гимназија. Ниједан министар није ни покушао да искаже своје намере и дефинише активности усмерене ка променама у гимназијском образовању. Многи мисле или траже оправдање у недостатку новца, јер реформа гимназија подразумева и значајне промене у наставној технологији и опремљености школа, а јасно је да промена технологије и боље опремљености нема без додатних материјалних улагања. Мишљења сам да новац ипак није највећи проблем и да је гурање реформе гимназијског образовања „под тепих“ резултат несхватања значаја гимназија за свестрани развој Србије и формирање будуће националне, интелектуалне елите, као и недовољне (или боље речено одсуства сваке) подршке политике реформама у гимназијском образовању. Сигурно и недовољног познавања суштине гимназијског образовања, недостатка квалитетних идеја, као и страха од комплексности неопходних захвата и бојазни од сукоба са универзитетом (кога, сигуран сам, не сме ни да буде), јер у реформи гимназија и универзитет има своје интересе и захтеве када је гимназијско образовање (а нарочито курикулум и матура) у питању.

Зашто су нам потребне промене у гимназијском образовању? Навешћу само најважније разлоге због којих мислим да нам је неопходна свеобухватна, целовита, квалитетна и делотворна реформа гимназија:

* Због потреба да се гимназијско образовање из традиционалног и репродуктивног система стицања знања преведе у активнији и за све (ученике, наставнике, родитеље, друштво …) прихватљивији и занимљивији облик;

* Због релативно застарелих наставних планова и програма који суштински нису мењани скоро 25 година и потребе да се они претресу, иновирају и ускладе са савременим кретањима у науци, култури, уметности, спорту и другим областима савременог живота;

* Због неопходности да се гимназија у којој се потенцира и инсистира (углавном) на репродуктивном знању, постепено трансформише у школу активних и примењивих знања, али и школу у којој је откривање и неговање даровитости и развијање креативних способности младих приоритетан задатак;

* Због опште информатизације друштва која је свеобухватно захватила све сфере наших живота и која има значајне импликације и на осавремењавање наставног процеса и коришћење и стално праћење савремених достигнућа информационих технологија;

* Због омогућавања да ученици комбинацијом фиксираних, општих наставних предмета и богате понуде изборних наставних предмета самостално креирају своје гимназијско образовање у складу са сопственим склоностима и жељама усмереним ка жељеном образовању и најефикаснијој припреми за факултете;

* Због потреба да се у многим гимназијама ишчезле традиционалне вредности гимназијског образовања освеже, иновирају и врате у школе као позитивна стваралачка атмосфера у којој живе и раде гимназијалци и гимназијски професори;

* Због неопходне трансформације васпитних активности у гимназијама и усмеравање младих ка вредном раду, посвећености, моралу, патриотизму, хуманизму, екологији … и другим цивилизацијским вредностима савременог друштва.

* Због инсистирања на квалитету гимназијског образовања који ће се мерити екстерним облицима вредновања и чији ће резултати значајно утицати на статус ученика, наставника и гимназија као општеобразовних школа.

Како до реформе гимназијског образовања у Србији?

Један од могућих начина је да на основу документа „Стратегија развоја образовања у Србији до 2020“ године конституише квалитетан акциони план који подразумева осмишљен, добро програмиран и интензиван рад на променама у гимназијском образовању и јединствено деловање свих релевантних и заинтересованих друштвених фактора, а они су: гимназије (ученици, наставници и родитељи), универзитет, САНУ, Министарство просвете, Национални просветни савет, Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање образовања. Дакле, организовани рад који ће сучељавањем добрих идеја и снагом аргумената (а не сукобљавањем људи како то у Србији најчешће бива), поштовањем традиционалних вредности наших гимназија и укрштањем са најбољим искуствима у гимназијском образовању у свету, изнедрити квалитетан систем гимназијског образовања у Србији. То пре свега подразумева доношење Закона о гимназијама, а потом и усвајање многих, а неопходних подзаконских аката: флексибилних наставних планова; модерних, и наставним и ваннаставним облицима разноврсних и богатих, школских и наставних програма; програма квалитетног опремања гимназија и програма за свестрано припремање и најефикаснију обуку и стално усавршавање наставног кадра у гимназијама. И наравно, уз помоћ и активно учешће универзитета добро осмишљене матуре (екстерног типа са међународном верификацијом) која ће на најбољи начин селектирати и на основу постигнутих резултата усмеравати гимназијалце ка жељеним, а могућим факултетима.

Верујем и да ће нови министар просвете Младен Шарчевић, као човек који долази управо из система гимназијског образовања, својим ангажовањем и искуством, допринети и учинити све, да се покрену неопходни механизми промена у гимназијама и обезбедити да се колективним, јединственим и хармоничним радом, гимназија, универзитета, САНУ уз активну улогу Националног просветног савета, оба завода и стручњака у области образовања и сталну координацију Министарства просвете, уз коришћење најбољих светских образовних искустава остваре неопходне реформе методологије рада гимназија, усавршавање наставних планова и програма, конституисање квалитетне екстерне матуре и друге системске промене које ће као последицу имати – савремен и веома добар систем гимназијског образовања у Србији.

Оптимиста сам и верујем да ће убрзани (али не и брзоплети) добро планиран и систематичан рад на реформи гимназија у Србији имати и формалну (законодавну) и суштинску (материјалну) подршку Скупштине и Владе Републике Србије и да ће се у буџетима Републике Србије за наредних неколико година (а почев од 2017.) предвидети средства неопходна за остваривање концепта савремене српске гимназије и средства неопходна за примену усвојеног концепта у свим верификованим гимназијама у Србији.

Ако таквих средстава нема у постојећим и расположивим буџетским оквирима вреди са и у међународним оквирима задужити (биће то први пут да смо се задужили за младе и њихово образовање), јер нам је модерна гимназија у Србији једнако потребна као и модерне технологије, савремени путеви, железнице, мостови …

Текст објављен у оквиру додатка „Данас Школа“

„Данас“