Home >> Култура >> Радош Бајић: Лед у Шумадији

(Политика) Радош Бајић:

Поготову кад облак дође из Босне, тамо ваљда нема противградне одбране, небо је небрањено – па кад отуда пређе Дрину, онда сатре и изручи све

Последњих петнаест дана проводим у селу Доње Грбице надомак Крагујевца. Ако је Бог негде био издашан онда је то предео прелепе Шумадије, којим су некада преовладавале шуме – од планине Рудник, оивичен и омеђашен Западном, и југоисточно Великом Моравом. Коме нису доступне стручне књиге о настанку појмова и имена места и предела у Србији – кад се замисли над речју Шумадија, може дословце да претпостави одакле такав назив за срце Србије које тако зовемо. Овде шумастварно дише…или – дија, како би могло бити речено архаизмом прадедовског говора. Усред врелине најжешћег јулског дана, када јара титра изнад пожутелог пејзажа житног хлеба, кад нам вести са ТВекрана јављају речју и сликом да несрећни људи који миле по врелини и асфалтном паклу градова падају као снопље од жеге и несносне врућине – у Шумадији се лакше дише.

Животно станиште нам је богомдано, природа не жали у даривању – издашна је и благородна, а људи су оскудни и сваким даном све сиромашнији. У хладу младог моћног храста, на рубу њиве са пшеницом, где екипа филма ,,Лед” предвођена мојом ћерком Јеленом која је редитељ и снима кадрове жетве – разговарам са сељаком из Грбица који је за потребе снимања те сцене довео своје две краве. Док прича са мном загледан је некуд у даљину.На препланулој боји његовог лица могле би да му позавиде самољубиве естрадне звезде које се по цео боговетни дан чваре испод флуоресцентних соларијума. Док гледа преко откоса свеже пожњевеног јечма он мало жмирка, нећу да му кажем да ме подсећа на ЏонаВејна из најбољих дана. По томе како изгледа, по домаћинским кравама које је довео и бризи да на летњем дану који дангуби – да не буду жедне – видим да је тврд домаћин. Достојанствен и опор, снажан човек у годинама којима пркоси, претежно намрштен али паметан и благ. Предлажем му да га мало сликамо за наш филм – јер видим да ће на екрану изгледати боље од мене – он одмахује руком и каже ми на свој начин, да се не увредим – да има преча посла. Каже ми да телевизију скоро не гледа – сем Дневник, и то само на крају, кад политичари излажу све за тај дан – он упали само да види и чује: какво ће време да буде. Видим да је љут на државу – и водим рачуна шта ћу да га питам.

Прича ми Шумадинац кога нисам питао за име да је до пре двадесетак година у атару села Грбице било преко пет стотина крава – а данас једва да има тридесет. Прича ми да има шеснаест хектара земље, али да оне парцеле које су даље три километара од његовог домаћинства – не обрађује. Каже, нема никакву рачуницу, мора више да потроши само за нафту док оде и врати се са тих њива – него што би имао вајду од берићета којег са те земље убере. Прича ми да млади одоше у Београд и свет, да многи живе као подстанари у Крагујевцу у тридесет квадрата – а оставили су куће и сувоту од пола хектара у родним селима. Слушам и суздржавам се. Кријем од њега да се осeћам посрамљено и постиђено. Без обзира на тошто се не могу сматрати одговорним за било шта, jeр нисам ни министар, ни гувернер, ни секретар, ни подсекретар, ни начелник, ни било чији заменик. Али сам сељачки син па разумем чемер и муку српског села.

Слутим, Шумадија ће поново постати земља шума…Оранице и плоднице које су наши дедови отимали од шуме, крчећи пањеве у опстајању за џак жита више,за шаку брашна преко – поново ће опхрвати пасидрен, глог, багрем, а цер и храст тек, ко зна када…

Док његове краве млате реповима и терају муве, док чека да га позову да их метне у кадар,мој Шумадинац бистрим прозрачним очима чија се боја у народу зове грао – погледа према небу. – Ако нас и одозгор закове као ове у Ариљу, обрали смо бостан начисто. Пре неку годину ударило нас тако, санте леда су падале са неба, нико зрно шљиве није набрао. Све је било оборено на земљу, од трулежи и природне комине брда су смрдела на ракију… А тек кукуруз, обогатили се шпекуланти и преваранти што су га те године довлачили у наш атар из Срема и Бачке.Остале само стабљике, као коље по њивама – стоку нисмо имали чиме да нахранимо…

Питам га, да ли помажу тобџије, каква је противградна одбрана? Каже ми, зна човека који пуца у облаке, за њихов атар. Овај му се поверио – добио је само четири ракете, а треба најмање тродупло више…Али, држава, кажу му,нема пара. Зна он да је из буџета издвојено за само девет хиљада ракета, а то ни издалека није довољно…Поготову кад облак дође из Босне, тамо ваљда нема противградне одбране, небо је небрањено – па кад отуда пређе Дрину, онда сатре и изручи све у Србији…Као што беше пре неку недељу.

Загледаног у небо – остављам мог новог пријатељаШумадинца, сељака из Грбица…Одлазим тако што сам измислио разлог, као да имам неки посао… Нисам му ни рекао да снимамо филм баш о томе, како Миливоју и деда Животију којег игра Велимир Бата Живојиновић – град, ледубија летину. Цело то поподне шетао сам сам самцит по атару села Доње Грбице. Ћутао сам између редова модро зелених кукуруза, ишао сам кроз хлад шљивика и стабала обклаћених од рода, ходао сам затрављеним путељцима између старих воћњака и пожутелих поља набрекле пшенице. Све речи су ми остале у грлу…

Радош Бајић

објављено: 15.07.2011

Top