Home >> Друштво >> Раде да преживе
Раде да преживе

Да ли Србија једино јефтином радном снагом, најјефтинијом у Европи, може да привуче иностране инвеститоре, толико да се један домаћи недељник усудио да упореди Србију са радним логором?

Наравно, уз дарежљивост државе у виду енормних субвенција – ослобађања од пореза и доприноса, бесплатног уступања инфраструктуре, до директних улагања у свако радно место и од 10 до 15 хиљада евра, што противници тог модела називају “сервилношћу државе”?

Шта је алтернативе, да ли је ико нуди?

Србија је тамо где су источноевропске земље које су давно изашле из периода транзиције биле у 90-им годинама. Политику “јефтине радне снаге” у међувремену прерасле су и земље које су некада на томе профитирале, Кина или Јужна Кореја, на пример.

Могло би се рећи да Србија плаћа цену политике од 90-их када је ратовала док су се друге бивше социјалистичке земље престројавале и у међувремену преболеле све тешке бољке транзиције, каже Мијат Лакићевић, уредник у недељнику „Нови магазин“.

“Оне су такође давале високе субвенције странцима, поготово у аутомобилској индустрији. Сви су то радили, и Пољска и Чешка и Словачка и Мађарска. Ту Србија није била оригинална. Пошто је закаснила, она готово није имала кога да привуче, пошто су све земље, и Јапан и Јужна Кореја, већ ушле у бивше социјалистичке земље. Србија није имала велики избор.”

После 2000. па све до данас, опет због политике која не даје јасан сигнал страним инвеститорима куда та држава иде, ништа се не мења, каже Лакићевић.

Србија може бити привлачна само због јефтине радне снаге “са пеленама или без њих” и других погодности које нуди држава за улазак капитала ради такозваних “склапачких” послова, склапања производа који су направљени негде другде.
“Најбољи модел привлачења страних инвестиција био би чврсто опредељење Србије за улазак у Европску унију и НАТО. Проблем је са Србијом што се она није определила, не зна се где ће. Да ли ће у Русију или у ЕУ. Шта ће бити са капиталом? Хоће ли да дође Путин или ко већ, да тиме управља?” Тако Лакићевић види дилеме потенцијалних страних инвеститора.

Шта је алтернатива неолибералној дијагнози и терапији коју нуди овај саговорник Радија Слободна Европа?

Крунослав Стојаковић, директор фондације „Роза Луксембург“ за југоисточну Европу, каже да би уместо што држава троши одгроман новац на привлачење страног капитала, требало да улаже у домаће ресурсе:

“Са тим новцима би се могло кренути у обнову домаће индустрије. Не долазе сами страни инвеститори овде већ се држава много, много економски натегне да би их привукла, а са тим новцем би могла улагати у домаћу производњу.”

Крунослав Стојаковић сматра да би се променом економске политике, фокусирањем на домаћу производњу (“реиндустријализацијом”), мењао и положај радника који су сада потпуно обесправљени у страним компанијама, не само због ниских плата.

“У коначници, а то сада видимо и у дискурсу који се појавио око штрајка у Фијату, није у питању да су само радни услови лоши, да су плаћања лоша, него се ради и о потпуној негацији стечених права радништва, да се барем покушају да изборе за своја права. Нешто што им је загантовано и Уставом”, каже Стојаковић.

На наше питање зашто је на пример Фијат дошао у Србију, а не у Пољску или Словачку, консултант за страна улагања Милан Ковачевић је узвратио питањем:

“А зашто је више страног капитала отишло у Словачку, него у многе друге земље? Није зато што је давала субвенције за број запослених који ће се повећати, него што је имала бољи систем који је привлачио страна улагања. И то је једини начини да се уради и код нас.”

Уграђена је грешка у идеји да треба ниским зарадама привлачити стране инвестиције, јер тиме онемогућавате домаће привреднике да буду конкурентни чаки и ако имају боље идеје. Тиме се квари тржишни амбијент, каже Ковачевић:

“Ми срљамо узимајући све више и од грађана и од привреде и то откупљујући од странаца њихову способност да ћаре на ниским зарадама наших људи. Прави начин за привлачење страних инвестиција је потпуно истоветан као за привлачење домаћих инвестиција. А то је прављење коректног система у коме ће уговор бити важан, који ће се у суду моћи лако извршити, у коме постојати добро судство, у коме ће огромни новци које узима држава бити транспарентно употребљавани. Да мање буде корупције, да су стабилни услови пословања. То је оно што се зове инвестициона клима.”

Србија се свакако уклапа у “глобални механизам”, како је недавно економиста Миодраг Зец описао систем у коме, како је појаснио, “радник који прави патике у Бангладешу иде бос, а радник који у Србији склапа каблове не може да купи БМW”. Оно што овде остаје питање јесте колико би се такво стање могло сматрати последицом глобалних трендова у економији, а колико резултатом подстицаја саме српске државе.

(Центар за развој синдикализма/ Слободна Европа)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Top