Изрази „потурица”, „конвертит” и „шиптарски феудализам”, који се могу прочитати у уџбенику историје за трећи разред средње школе професора др Радоша Љушића распламсали су протеклих дана оштру полемику. Иако гимназијалци дуже од деценије уче из ове књиге, др Александар Милетић, директор невладиног Центра за историјске студије и дијалог, тек сада је објавио оштру критику Љушићеве књиге.

Милетић сматра да овај уџбеник распирује националну мржњу према несрпском становништву и обилује шовинизмом.

Некадашњи Љушићев студент замерио је свом професору на изрицању тврдње да је већина преобраћених Срба муслиманску веру примала из материјалних разлога. Споран је и закључак да су у свести народа „потурчењаци били гори и несноснији раји од Османлија”, а није имао слуха ни за констатацију да су „Црногорци део српског народа”. Милетић је нагласио да Љушић промовише нетрпељивост према Црногорцима јер је написао да су „Православље, Русија и Србија, три су битна чиниоца у повести Црне Горе. Црногорци су се клели у сва три, али никада искрено, већ према потребама”.

С друге стране, професор др Радош Љушић ову критику схвата као политички напад и покушај дискредитације његовог рада. Свака од поменутих тврдњи, како каже Љушић, заснована је на релевантним изворима.

У Љушићеву одбрану стао је и историчар Чедомир Антић, тврдећи да Милетић у поменутом уџбенику није пронашао ниједну фактографску грешку.

„Др Милетић свакако зна да историју пишемо на основу извора. Зато није увредљива констатација да Црногорци, а посебно њихови главари, нису били постојани у својим приврженостима и да је сиромаштво допринело развоју корупције у том друштву. Извори такође недвосмислено потврђују и да су Црногорци у 19. веку били део српског народа”, написао је Антић у ауторском тексту објављеном на сајту Напредног клуба.

Насупрот томе, према мишљењу Александра Милетића, управо су извори којима су се служио професор Љушић пишући уџбеник, највише спорни.

– Извори за уџбеник су селективно бирани. Реч је о једностраном приказу историјских догађаја који подстиче сугестивну, емоционално обојену причу. Професор Љушић кретао се утабаном стазом великог српског наратива, приказујући српски народ искључиво у улози жртве или праведника, хероја. Мањинске групе и суседни народи приказују се готово искључиво у негативном контексту конфликта или међуетничког насиља – изјавио је Милетић за наш лист, напомињући да је овај по њему историјски уџбеник проблематичан са основних становишта струке.

Ипак, Центар за историјске студије и дијалог још није поднео захтев Министарству просвете да ову књигу скине са листе одобрених уџбеника јер, како каже Милетић, њихови правници и даље разматрају ову опцију.

– Нисмо још завршили анализу уџбеника, али нам је било значајно да покренемо јавну дебату. Код нас у струци влада неспремност за критичко сучељавање. Култура незамерања је нешто што је постало доминантни дискурс – наглашава Милетић, који је критику овог уџбеника написао пре четири године, што признаје на самом почетку свог ауторског текста.

– Одлагао сам објављивање текста јер сам с једне стране и сам био део тог миљеа у којем људи гледају да се не замерају међусобно. На то сам гледао као на велики преступ против професора који је према мени током студија био коректан и правичан. У тренутку кад је имао моћ у рукама није се огрешио о мене. Иако сам побијао ставове из његове књиге о Карађорђу, професор Љушић је похвалио моју способност за критичко промишљање и уписао ми чисту десетку. Да сам се поводио само личним разлозима, овај текст не бих никада објавио – каже Милетић, који је иначе магистарске студије завршио на Централновропском универзитету у Будимпешти, који је основао Џорџ Сорос.

Додатну политичку ноту овој причи даје чињеница да је иницијативу за ревизију овог уџбеника поднела Лига социјалдемократа Војводине, Ненада Чанка.

Из Министарства просвете помоћник министра за средње образовање Александар Пајић најављује да ће формирати радну групу која ће анализирати овај уџбеник. У разговору за наш лист Радош Љушић каже да о формирању ове радне групе није званично обавештен, али да је свака тврдња изнесена у његовој књизи научно поткрепљена и подсећа да се на садржај уџбеника није пожалило ниједно удружење, научни институт, нити било који професор историје.

– Ако већ помиње селективан избор извора, Милетић би требало да наведе који су то извори. Овако је та оцена паушална и неприхватљива – каже наш саговорник, уз напомену да Александар Милетић изучава историју 20. века. Милетић, подсећа Љушић, нема ниједан рад о раздобљу које је обрађено у уџбенику чији је садржај анализирао.

(Политика)