Home >> Друштво,Скандали,Слајдер >> Хајка превазишла локалне размере!

  • Коментари су искључени на Хајка превазишла локалне размере!
Хајка превазишла локалне размере!

Образ, част и достојанство за сваког просветног радника представљају светињу, тако да ми не преостаје ништа друго, него да се борим против хајке, која је, очигледно, превазишла локалне размере

Ових дана у српској просветној бранши поново се наметнуло питање сврсисходности одредаба о забрани насиља у Закону о основама система образовања и честој злоупотреби таквих законских решења, која најмање служе правди, а далеко више и све чешће, чини се, постају моћно оруђе у рукама појединих несавесних директора. Наиме, као и свуда, и међу директорима има лоших људи, који олако “потежу” онај злокобни члан 45. просветног “леx специалиса”; и то зато, да би се тако најбрже и најефикасније ослободили оних наставника који им из неког разлога нису по вољи.

Такве примере имамо посвуда, али у медијима (истина још стидљиво) највише се помињу тројица наставника: Владимир Милојевић, професор српског језика из Београда, Љубиша Динић, професор математике из Ниша и Живадин Дисић, професор историје, такође из Ниша. У њиховим случајевима, бахатост и злочињење директора и школских одбора толико су очигледни, да се такво нечовечно поступање никако није дало сакрити. У таквим, крајње неморалним, па и разбојничким активностима, што је тешко схватљиво, понекад се прикључује и Министарство просвете, што због инертности, што због, можда, намере неких функционера из Министарства, који раде на “лиценцама” да “помогну” директорима у њиховом злоћудном науму.

Готово је невероватно да се чак и помоћник министра просвете за правне послове, Мирјана Поповић, обрати медијима са тврдњом која нема никаквог основа ни у Закону, ни у здравој логици. Покушала је да релативизује члан 45. Закона о основама система образовања, тврдећи да осуда по том члану за “вику” и за “ударање” нема исту тежину. Свако, био он правник или не, одмах примећује да су два наставника из Ниша неједнако третирана поводом одузимања лиценце, јер су обојица оглашени у својим школама кривим да су прекршили исти члан, већ поменути 45. Једном наставнику је лиценца враћена, а другом није. Kако је тако нешто могуће?

Реагујући на изјаве званичника Министарства просвете, науке и технолошког развоја, угледни нишки професор Живадин Дисић, инструктор и педагошки саветник, доказани борац против корупције, најављује тужбе за све који јавно, преко медија, покушавају да повреде његов углед, част и достојанство. Он позива званичнике Министарства просвете, који су изнели нетачне податке да му се јавно извине и да демантују своје тврдње да је у прекршајном поступку осуђен за физички напад на колегу. Такође, остаје при одлуци да штрајкује глађу испред Министарства просвете, 10. фебруара, уколико министар просвете не предузме нешто да се ситуација око враћања лиценце реши на законит начин.

Образ, част и достојанство за сваког просветног радника представљају светињу, тако да ми не преостаје ништа друго, него да се борим против хајке, која је, очигледно, превазишла локалне размере – каже профессор Дисић. Искрено, нисам очекивао овакве изјаве људи из Министарства просвете, којима сам доставио све доказе, па и првостепену пресуду Прекршајног суда у Нишу, у којој пише да “у поступку није доказано да је Живадин Дисић песницама ударио Ђорђевић Игора”, али и правоснажну пресуду Прекршајног апелационог суда у Београду, који је потврдио првостепену пресуду и у којој се, између осталог, каже да “у конкретном случају, првостепени суд није утврдио да је Ж. Дисић песницама ударио Ђорђевић Игора”.

Ових дана води полемика око тумачења одредби Закона о основама система образовања и васпитања, око тога да ли су лиценце одузимане законито и зашто су некима враћене, а некима нису. Званичници Министарства просвете најављују “револуционарну” измену закона у делу везаном за одузимање лиценци, којом “лиценце неће моћи да буду одузимане пре окончања радног спора”, односно да ће најпре бити одузимане привремено, а уколико наставник понови дело, онда и трајно.

Питамо професора Дисића колико је за њега важна ова измена.

Члан 128 Закона о основама система образовања и васпитања треба само прецизирати, јер је помало конфузан. Иначе, и садашњи закон предвиђа одузимање лиценце тек после окончања радног спора, што доказује и решење министра просвете, којим је лиценца, оправдано и на законит начин, враћена колеги Љубиши Динићу из Ниша. Наиме, у образложењу поменутог решења, министар јасно, прецизно и врло аргументовано истиче да се лиценца враћа зато што је парница пред редовним судом у току, односно да се води радни спор пред Основним судом у Нишу и да ће суд одлучити да ли је решење школског одбора о изрицању дисциплинске мере законито. Он даље наводи да одузимање лиценце пре завршетка радног спора представља “ускраћивање једног од основних уставних права – права на рад” (цлан 60 Устава РС). Са таквим правним ставом министра се у потпуности слажем, али ми није јасно зашто тај правни став не важи и у мом случају. Дакле, није проблем у закону, већ у његовој селективној примени – закључује професор Дисић.

licencaДа подсетимо, цлан 128, став 5 гласи ”Установа има обавезу да одмах достави Министарству коначно решење о отказу уговора о раду као доказ о основу за одузимање лиценце наставнику, васпитачу и стручном сараднику“. Дакле, није потребна  нека посебна стручност да би се уочило да законодавац, који није ни неук, ни неписмен, разликује „коначно решење о изрицању дисциплинске мере престанак радног односа“, које доноси школски одбор и чију законитост проверава суд и „коначно решење о отказу уговора о раду“, које се доноси након завршетка радног спора, уколико се утврди да је запослени законито оглашен одговорним у дисциплинском поступку.

Поставља се питање да ли су директори у овим случајевима довели у заблуду Министарство просвете, тиме што су захтевали одузимање лиценце, а прећутали да је запослени повео радни спор за поништај решења и уместо решења које је законим предвиђено као правни основ за одузимање лиценце, слали решење школског одбора, које може да представља њихову жељу да одстране оног ко их пријављује за корупцију или друге незаконите радње.

Никола Момиров

____________

Редакцији портала www.корени.рс је, из ранијих случајева и искуства наших читалаца, познато да Министарства у друге државне институције немају обичај (и поред назнаке на страницама сајта Министарстава да ће одговор стићи у року од пет дана) да одговарају на постављена питања.

Принуђени смо да се овим путем (и прослеђеним текстом објављеним на нашем порталу) обратимо помоћници министра, госпођи или госпођици Мирјани Поповић, за одговор на следећа питања:

– Да ли поседујете Дисићеве пресуде из Прекршајног суда у Нишу и Прекршајног апелационог суда у Београду?

– Зашто сте “Новостима” изјавили да је Дисић, у прекршајном поступку, осуђен за физички напад на колегу?

– Зашто не спомињете да је Игор Ђорђевић у истом прекршајном поступку осуђен за увреду и физички напад на Дисића (прибијање уз врата и уадарање по наочарима)?

– Зашто сте изјавили да је Љубиши Динићу лиценца враћена због тога што “викање на директорку” не спада у повреду забране из члана 45, кад у образложењу решења о враћању лиценце пише друкчије?

– Зашто Дисићу не може да буде враћена лиценца пре окончања радног и управног спора, кад је министар, у образложењу решења о враћању лиценце Љубиши Динићу, рекао да се лиценца враћа управо зато што парница (радни спор) није окончана?

Испред наших читалаца и редакције портала www.корени.рс унапред се захваљујемо.

У наставку преносимо и писмо професора Живадина Дисића, упућено на адресу помоћника министра просвете за правне послове, Мирјани Поповић:

NovostiГоспођо Поповић,

Веома сам непријатно изненађен Вашом изјавом у листу “Новости”. Наиме, новинарка поменутог листа пише, цитирам:

“Мирјана Поповић тврди, међутим, да је Дисићу лиценца одузета јер је физички напао другог наставника, због чега је вођен и дисциплински и прекршајни поступак, у којима је оглашен кривим. Ово није тачно и, уколико сте ово стварно рекли, захтевам да демантујете и да ми се јавно извините, зато што сам у прекршајном поступку ОСЛОБОЂЕН ЗА ФИЗИЧKИ НАПАД на колегу, што значи да сам у дисциплинском поступку незаконито оглашен кривим, јер ме је директорка оптужила управо за физички напад.

Погледајте пресуду Прекршајног суда у Нишу, па ћете видети да у њој пише: “У ПОСТУПKУ НИЈЕ ДОKАЗАНО ДА ЈЕ ОKР: ЖИВАДИН ДИСИЋ ПЕСНИЦАМА УДАРИО У ПРЕДЕЛУ ГРУДИ ЂОРЂЕВИЋ ИГОРА”. Такође, прочитајте правоснажну пресуду Прекршајног апелационог суда у Београду – Одељење у Нишу, у којој пише: “НАИМЕ, У KОНKРЕТНОМ СЛУЧАЈУ ПРВОСТЕПЕНИ СУД НИЈЕ УТВРДИО ДА ЈЕ ОKРИВЉЕНИ Ж. ДИСИЋ ПЕСНИЦАМА УДАРИО У ГРУДИ ЂОРЂЕВИЋ ИГОРА”.

Осим тога, за “Новости” сте изјавили:

Ситуација Љубише Динића и Живадина Дисића није ни чињенично, ни правно идентична. Министарство не може вратити лиценцу Живадину Дисићу без одлуке Управног суда и праноснажности парничне пресуде – каже наша саговорница. – У случају Љубише Динића, решење о одузимању лиценце донето је због повреде забране из члана 45. Закона о основама система образовања и васпитања, али радње које су му стављене на терет у дисциплинском поступку (вређање и викање на директора) се не могу подвести под одредбе члана 45. Закона. Управо из тих разлога, а то су исти разлози из којих би суд могао поништити решење Министарство је донело решење о враћању лиценце. Поменути члан 45 односи се на злостављање и занемаривање ученика, а Динићу се на терет заправо ставља да је викао на директорку школе.

И ово треба да дематујете, јер једноставно – није тачно. Погледајте његово и моје решење, па ћете видети да је И ДИНИЋУ И МЕНИ  ЛИЦЕНЦА ОДУЗЕТА ЗБОГ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ ЗАБРАНЕ ИЗ ЧЛАНА 45. ЗАKОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА.

Да Вас подсетим да се у образложењу Динићевог решења не помиње, као правни основ за враћање лиценце, ово што сте изјавили, него следеће:

„Решење Министарства просвете, науке и технолошког развоја о одузимању лиценце Љубиши Динићу, донето је на основу коначне одлуке Школског одбора Основне школе„Ћеле кула“ из Ниша, број: 04-193-35/3-2016 од 22.4.2016. године

Међутим, “коначност“ решења не значи и „законитост“ решења које је оспорено пред редовним судовима (радни спор је у току пред Основним судом у Нишу).

С обзиром на постојање парнице у којој ће суд одлучити о законитости одлуке Школског одбора Основне школе „Ћеле кула“ из Ниша о престанку радног односа Љубише Динића, а имајући у виду да је именованом у овом тренутку ускраћено право на рад као једно од основних уставних права (члан 60. Устава Републике Србије), одлучено је као у диспозитиву решења“.

Kао што видите, ситуација Љубише Динића и мене је потпуно идентична, а ја бих волео да знам због којих разлога мени можете ускраћивати уставом загарантована права. Чиме сам ја то заслужио, кад сам један од најуспешнијих наставника историје у Србији? Распитајте се мало у Дрштву историчара, ЗУОВ-у, Образовном форуму, Регионалним центрима за стручно усавршавање итд. Да ли је мој “грех” то што годинама пријављујем криминал и корупцију у нишкој просвети?

Молим Вас да добро размислите о овоме што Вам пишем и да проблем решимо без велике халабуке. Две године покушавам да се, преко институција, изборим са онима који су срамота за просвету, али ћу на крају морати да прибегнем методама ванинституционалне борбе. У том смислу, уколико мој проблем не буде решен до 10. фебруара, заказао сам штрајк глађу испред Министарства просвете.

Живадин Дисић, проф.

педагошки саветник

Top