Home >> Друштво >> Приватни часови: Пут до знања или само „мода“

Подаци показују да чак три од четири детета има приватне часове, па је додатна настава код куће постала малтене уобичајена ствар. Иако су приватни часови одувек постојали као помоћ и допуна знања, овај „тренд“ пренео се и на ученике нижих разреда основне школе. Да ли су и њима потребни приватни часови и колико могу да им помогну? Да ли је у питању „краћи пут до знања“, потреба или недостатак времена да родитељи помогну својој деци?

Психолози тврде да су приватни часови сасвим прихватљива опција када дете има проблема с неким предметом, као и да је помоћ старијих млађим ђацима неопходна. Ипак, треба направити јасне границе и знати када приватни часови имају ефекта, а када постају оптерећење, тврде стручњаци.

Ранијих година помоћ приватних професора плаћали су углавном родитељи чија су деца падала на поправни испит, међутим, све је више оних који приватне часове узимају из „предострожности“, односно да би спречили проблеме са учењем и лошим оценама. Нека деца имају приватне часове већ од почетка школске године. Родитељи се одлучују за приватне часове и због тога што немају времена да сами помогну деци, што није добро решење, тврде психолози. Отац и мајка који се не баве својим дететом, који плаћају некога да с њим уради домаћи и савлада градиво, шаљу детету погрешну и најчешће нетачну поруку да им није стало шта дете ради и чиме се бави. Време које деца и родитељи проведу заједно у контроли домаћих задатака и помагању око учења, драгоцено је за остваривање дубље везе поверења и блискости. Понуда је заиста шаренолика, а интернет преплављен огласима који нуде различите врсте помоћи при учењу. Када потражити помоћ и како одабрати професора, питања су која муче највећи број родитеља.
Матиш је најтежи Највише мука деци „традиционално“ задају предмети из природних наука – математика, физика, хемија. Други на листи „најтраженијих“ приватних часова су страни језици, а тек понеко тражи помоћ из географије, историје или неког стручног предмета. Истраживања показују да у Србији приватне часове својој деци плаћају углавном имућни родитељи и то највише у Београду, јер се цена приватног двочаса креће се од 10 до 20 евра.

Стручњаци тврде да је малишанима у нижим разредима основне школе додатна помоћ неопходна, али да родитељи углавном могу сами да је пруже. Касније, када пођу у пети разред, сретну се са новим предметима и професорима, нека деца се не снађу најбоље и тада им треба помоћи, а ако родитељи то нису у стању, односно не владају добро материјом, приватни часови могу да буду добар избор. Ипак, важно је да не буду „стална пракса“, већ да трају само толико колико је детету потребно да се уклопи и стекне основна знања која ће у школи и радом код куће надограђивати. Средњошколцима и студентима приватни часови често могу да буду јако корисни, а понекад и једини начин да савладају градиво и избегну проблеме. Али, ни тада не треба ништа форсирати, него све урадити у договору са дететом, наглашавају стручњаци. Такође, стручњаци тврде и да је помоћ приватног професора прихватљиво решење ако је дете из неког разлога дуго било одсутно из школе. Тада часови могу да му помогну да надокнади изгубљено и да „стигне“ своје школске другове. Када родитељи бирају професоре најбоље је определити се за неког провереног, односно узимати часове преко препоруке. Иако постоји велики број примамљивих огласа, стручност и ефикасност наставника који их дају није лако проверити.

Неки родитељи сматрају да је наставни план и програм преобиман, тежи него раније, да су деца преоптерећена обавезама. Међутим, стручњаци тврде да иако је број предмета повећан, то не изискује више времена и напора, а део стручне јавности сматра да је управо супротно, односно да родитељи преоптерећују децу различитим ваншколским активностима, спортом, радионицама, курсевима страних језика…
У сваком случају, приватне часове треба узимати по потреби. Међутим, они не смеју да буду замена за време које проводите са децом, нити „гаранција“ да ће дете бити одлично. На тај начин деци се шаље порука да не морају да се труде, да ће неко други увек бити ту да им помогне. Редован одлазак у школу, пажња на часовима, родитељска контрола и помоћ, стимулација детета да пита кад год му нешто није јасно, углавном су довољни да дете без проблема прође кроз школу, нарочито основну. Постоји и бесплатна додатна настава у већини основних и средњих школа, али је главни проблем што родитељи о томе нису информисани и деца не желе да је похађају.

One Comment

  1. гром каже:

    Сами кад се исцрпу сва решења. Ђак, поготову, средњошколац, ако му родитељи и рођаци не могу да помогну, треба најпре да тражи помоћ од предметног наставника, а сигуран сам да ће је добити! То одлажење на приватне часове је често оправдање, јер се учење сведе на те часове а то не може; ђак знајући да че да то тамо као учи, на часу је пасиван а то има за последицу лошу оцену, јер оцењивање треба да је у континуитету, ма да и ми често ту грешимо оставаљајући простор да се ђак нешто јави кад као научи, да нешто поправља оцене. Зато у шали кажем да треба увести занимање оценомеханичар, јер би ту имало посла и било би профитабилно!

Top