Прочитах ових дана у дневној штампи текст о путовању народних посланика „у студијску посету Сједињеним Америчким Државама у оквиру програма „Отворени свет“, а на позив Америчког савета за међународно образовање“ Врлих десет народних представника лако су се распоредили према припадности странкама и показали завидно јединство кад су у питању циљеви путовања. Јединствени су још у једном: одлучно траже да им се исплате путне дневнице у износу од 89-101 долара по дану (у зависности од града у који путују) или, укупно, 1068 долара по особи. Е, ту је дошло до невоље пошто некако, изгледа, није било начина, или воље, да се та сума исплати. Пале су тешке речи, поставила су се питања шта ће сироти парламентарци јести и пити дванаест дана, јер, ето, плаћен им је само прекоокеански лет, смештај са хотелским доручком и боравак у породицама америчких колега (где ће засигурно гладовити). А где је ту још надокнада за патњу због одвајања од специјалитета драгог им скупштинског ресторана.

Читајући ове редове, запитах се, пре свега, да ли је ово путешествије баш неопходно у овом тешком тренутку „болних резова“. Да ли је остваривање циља „да ојачају разумевање између Србије и САД, унапреде познавање изборног система САД и остваре боље и јаче везе између две државе“ могао и другачије да се оствари? Да ли је извршена самоевалуација и јесу ли правилно одмерени општи стандарди постигућа? Је ли предвиђена екстерна контрола? Можда би двоје-троје представника могло да пренесе драгоцена искуства својим колегама. Можда и интернет ту нешто помаже, можда…

Нисам стручњак за парламентаризам и дипломатију, па нећу превише о овим питањима. Међутим, не могу а да не направим нека поређења са светом у којем ја радим већ 35 година.

Ето, пролетос су се двоје ученика Гиманзије „Светозар Марковић“ из Ниша пласирали за највише надметање у области математике- математичку олимпијаду (и вратили се са златним медаљама). Какво задовољство за њих и њиховог професора Милоша Милосављевића који је све што је знао, а зна много, уз огроман труд, уложио у овај успех. Али авај! Олимпијада се одвијала у Јоханесбургу. Далеко, брате! Знате ли колико кошта авионски превоз, па хотел! За ученике се још којекако нађоше средства, али за професора никако. Уосталом, шта ће он тамо. Неће стварати везе између двеју држава нити унапређивати знање о нечијем просветном систему. Може само да се младим такмичарима нађе као ослонац и подршка да евентуално укаже на неку грешку у бодовању или предложи улагање жалбе. И да ли ће уопште такмичари бити сигурнији ако је уз њих сигурнији ако је уз њих професор који их неколико година зналачки припрема, а и сам је некадашњи такмичар?
Шта? Тај професор је још и добитник Светосавске награде за изузетна достигнућа у образовном и васпитном раду? Па ето, испоштован је, шта би он више! У Јужну Африку о државном трошку, а можда и дневнице? Е што је много, много је. Па ко је видео, шако јада, да професор толиким парама влада! Коме је то важно?

Важно је било професоровим школским друговима, колегама, математичарима (некада такође врсним такмичарима) који раде по беом свету. Иако нико то од њих није тражио, скупили момци силан новац и платили трошкове и то без приче о унапређивању односа, из чисте љубави и осећања поноса. Поносни су на свог колегу, ученичку памет и знање, на своју школу и земљу.

А дневнице? Није их било. О њима ће се говорити ако случајно средњошколци крену на екскурзије (што ће бити тешко, треба да се штеди), па се постави питање плаћања разредних старешина које их воде.

Гиманзија „Светозар Марковић“ из Ниша је у последњих десет година на светска такмичења из математике, физике, информатике, биологије и других области послала изузетно велики број ученика. Сваки пут је тај одлазак значио мољакање спонзора, трагање за добротворима, вапаје у медијима. Исто се догађа и приликом организовања фестивала науке значајних за образовање на регионалном нивоу и на нивоу целе Србије, па и Европе. О дневницама, наравно, уопште не говоримо.
Толико о значајним и значајнијим циљевима, о дневницама и дневницима. Док се сва та питања не реше, живели нам школски другови! Можда их имају и господа парламентарци. Њихови се пријатељи нису досетили да финансирају племените циљеве и спасу пријатеље глади и жеђи. Можда су ту у питању и неке заслуге, и Милошеве и парламентарне. Другови се међусобно ипак најбоље познају.