Home >> Образовање >> Образовна реформа треба да одолева политичким променама
Образовна реформа треба да одолева политичким променама

Златко Грушановић, нови директор Завода за унапређивање образовања и васпитања – интервју за лист „Данас“

Образовни систем треба да одговори на питање како повећати професионализам и аутономију наставника, креативност и интерну мотивацију, самоусавршавање без притисака, размену искустава и бољу сарадњу са свим чиниоцима образовања каже за Данас Златко Грушановић, нови директор Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ).

Он додаје: „Кад погледате нека истраживања о наставницима (на пример у Кини), наставници имају можда најмање аутономије, али имају одличну мрежу међусобне размене искустава, висок ниво самоусавршавања и самодисциплине. Свет је схватио да њихов успех на међународним тестовима пре свега у наставнику, а професионална сарадња између наставника јесте један од кључева успеха доброг наставника, самим тим и доброг ученика“.

Сматра да повећање професионализма води порасту статуса наставника, задовољству професијом којом се бави, окружењем у коме ради и ефикасности, и уопште враћа се углед наставнику на који се сви жалимо да је у односу на прошла времена на веома ниском нивоу.

– То нас доводи до оне једначине која тада не мора бити тачна: ако сам иновативнији наставник – бићу награђен. Ако имамо успешан професионализам, награда није једина мотивација већ су то сви наведени чиниоци који чине да се наставник у целости осећа награђен. Наставнике који су у систему треба плански, стручно и врло циљано обучити за примену нових наставних програма и метода наставе а наставничке факултете, који припремају кадар за образовни систем Србије, такође је неопходно подсетити да и њихови студијски програми морају да се унапреде и доживе одговарајуће промене у складу са свим горепоменутим изазовима које доноси образовање у 21. веку. Образовна реформа односно јасна стратегија образовања када се успостави, треба да одолева политичким променама – али наравно, пре тога мора бити успостављена са јасним циљевима без компромиса. То на крају свега значи да уместо образовања у коме су појединци достигли високе резултате, сви или већина достиже високе нивое образовања – наводи Грушановић.

* Може ли веће улагање у образовање да реши проблем немотивисаних наставника и ученика, наставника који и данас диктирају и генерално концепт наше школе у којој се од ђака најчешће тражи да напамет уче лекције из уџбеника?

– Може, али морамо да имамо јасну стратегију образовања. Ако узмемо на пример често цитирано финско школство, Финска није постала један од водећих узора за кратко време. Почели су још 70-их година и наставили да улажу и мењају своје образовање. Креативни наставници у свакодневном раду примењују активне методе рада (учења и подучавања), разумеју улогу школе у образовању и васпитању ученика и крајње компетентно и професионално својим ученицима, у складу са наставним програмима, пружају сва потребна знања и уче их да знају њихову примену, да их повезују у различитим контекстима, те да стичу вештине потребне за живот који се убрзано мења. Програми су усмерени према исходима и то експлицитно и приказују, али и њихова реализација умногоме зависи од знања, вештине и мотивисаности наставника. Да је неко спровео анкету у последњих 30 година ко је од студената (осим учитеља) на факултетима попут Филолошког, Техничког, Математичког…. уписао студије да би био наставник у школи, имали бисмо вероватно поражавајуће резултате. Мотивација наставника мора да иде пре свега од мотивације коју је имао на факултету, а факултет је пре свега морао да препозна и јасно води студенте који би радили у школи, стручно и пре свега функционално га усавршавајући. Ја сам уписао књижевност јер сам је волео, али и зато да се једног дана вратим у Лозницу у Средњу економску школу и предајем деци која су попут мене волела књижевност и да заинтересујем оне који то не воле. Факултети морају да имају јасну стратегију и да спремају наставнике за свој позив, како би једног дана у школи имали колеге који су у школама зато што воле да раде тај посао и желе да га стално мењају.

* На место директора оба просветна завода су увек постављани људи по партијској линији. Колико знамо, Ви нисте члан ниједне странке. Ко Вас је предложио на то место и зашто сте прихватили?

– За прошлост се нисам много интересовао, како су и на који начин постављани директори завода, али знам да су били и позната и призната имена у области образовања, тако да место директора ЗУОВ- а никад није било само политичка функција. Мене је предложио министар просвете Младен Шарчевић и захвалан сам му због поверења које ми је указао. Нас двојица се нисмо знали пре његовог доласка на место министра, али смо се упознали кроз сарадњу са Друштвом директора и кроз исту визију, жељу и ангажовање да се у просвети нешто промени. Поред Шарчевића, мој рад у претходних десетак година познаје и Весна Недељковић, која је сада помоћница министра за предшколско и основно образовање. Били смо директори школа на општини Стари град и покушавали смо последњу деценију да водимо наше школе, али и да се шире укључимо, кроз пројекте и организације. Ако нисте приметили, и министар и помоћници министра, и саветници, а сада и ја смо били директори у школама, а то пре свега значи да смо оперативни и решени да се носимо с проблемима. Данас, више него икад, директор мора да поседује широк спектар способност, од менаџерских, лидерских, струковних, педагошких… па самим тим верујем да ће све то довести до бољег решавања проблема у Министарству просвете.

* Завод је институција у чијој надлежности је, између осталог, предлагање наставних планова и програма. А управо су наставни програми увек на мети критика и свака прича о реформи почиње од тога да програме треба мењати.

– Програми нису дуго мењани, а сведоци смо времена које се убрзано мења. Ако погледате уназад за један век колико се свет променио, а нарочито последњих деценија у сфери технолошког развоја, свако мора признати да програми морају да иду у складу са променама. Све земље које данас предњаче у образовању су анализирале, пратиле и мењале, како програме, тако и системе образовања покушавајући да нађу најбоље решење. Добри програми омогућавају и просечном наставнику и просечном ђаку квалитетније образовање. Програм и наставник су темељ сваког образовања који увек мора бити у складу са временом. Реформа програма која је отпочела ове године прекида са усмереношћу на садржај и скреће пажњу на циљеве и исходе, што је пут ка функционалном знању. Ја сам већ говорио да, ако бисмо хтели да издвојимо „срце“ образовања, један део тог срца би били, наравно, ученици, учење, а друга половина су наставници. Друштво треба да трага за побољшањем учења у складу са савременим изазовима модерног времена. Тиме се бави свет око нас. Истражују, упоређују и уче једни од других. Данашња технологија ће у будућности порушити многа занимања (већ многих нема) и донети нова за која не знамо каква ће бити, а ми ученике за то морамо припремати. У таквој будућности долази до изражаја креативне способности, дигиталну и информациону писменост. Свима је одавно јасно да ученици постижу најбоље резултате када долазе сами до решења. Данас у томе (критичко мишљење, креативно решавање проблема) предњачи Кина, Јужна Кореја, Пољска, Шпанија, а најмање они чији се систем заснива на рутини, памћењу и понављању. Зато је неопходно мењати програме, што је министар препознао, па је одмах на почетку свог мандата покренуо реформу. Школске 2017/18. године у пети разред основне школе се уводе три редизајнирана предмета који су „претходница“ свеобухватних реформских корака у основној школи која подразумева прелазак на наставу усмерену на исходе, то јест на то која ће знања, вештине и ставове ученици стећи по изласку из основне школе. Ово је свакако процес (не може се десити одмах већ је планиран период од четири године), али је неопходно наставницима пружити квалитетне обуке за прелазак на нови начин рада.

* Након нових програма за пети разред основне школе, Министарство планира да се сада раде нови програми за први разред основне школе и гимназије. На чему ћете инсистирати у овом послу?

– Пре свега на доброј организацији. Улога директора Завода није да зна да реформише програме, нити да спроводи своје идеје, већ пре свега да организује установу да ради на најбољи могући начин, што подразумева да се изаберу најстручнији запослени за тај посао, и да се пронађу и колеге ван Завода који имају поред искуства и креативног и иновативног у својој пракси. У тим комисијама је битно направити равнотежу између академизма и количине информација којој увек теже професори са факултета, и практичне примене с јасним исходима у школи коју најбоље познају наставници. Знате, ја нисам бирао своје запослене и полако их упознајем, али као неко ко сада организује рад у Заводу, покушаћу да из тог тима извучем најбоље. Надам се да ће ми искуство и дугогодишња сарадња са школама широм земље помоћи да пронађем и добре сараднике ван Завода.

* Годинама сте активни у Друштву директора школа Србије. У јавности се често чују критике, пре свега синдиката, да је велики број директора постављен по политичкој линији, да директори тргују радним местима, да остварују приходе од издавања простора, екскурзија… Јесу ли директори криви за све?

– Директори су увек криви за све чак и кад то нису јер су често немоћни и мало можемо да утичемо на неке ствари. Док сам био директор у школи, осећао сам се као шериф на Дивљем западу који има два револвера у коме нема метака; а ти мораш да водиш свој град (школу) на најбољи могући начин. Признаћете да то није лако, па зато није и не може бити директор крив за све. Познајем много својих колега који су радили годинама уназад и сада одлично свој посао, и није ми јасно одакле потиче озлојађеност на директоре, који су често у својим школама само први међу једнакима. Наравно да има лоших директора, као што има и лоших наставника, али ми волимо да уопштавамо све, па често од те уопштене озлојађености не видимо колеге који стварно воле и раде добро свој посао.

Што се тиче остваривање прихода, ето, на пример моја школа је пре 10 година могла да се затвори јер је била руинирана, а убрзо се и преполовио број ђака. Зграда је била стара више од једног века и било је потребно много новца за њену реконструкцију, који никад није пронађен. Управо од тог прихода од издавање простора сам део по део санирао и омогућио деци у наставницима боље услове за рад, у супротном би био неуслован. И зато бих волео да се престане говорити уопштено… директори узимају… директори тргују…. то је уопштено клеветање и вређање занимања. И још једном подвлачим, као и свуда, у сваком житу има кукоља, али мислим да је ружно блатити и стављати уопштене етикете. Уколико наставимо да тако прозивамо професије, и директоре, на крају ће нам такви директори и долазити или постајати, јер зашто би неко ко држи до свог образа и својих идеала постао нешто што се априори доводи у питање: част, поштење, одговорност….

* А утицај политике на избор директора?

– Што се тиче политичке линије, могу вам рећи да одвајкада политика има утицаја на наше животе, но нису сви по политичкој линији смењени, нису сви ни постављени, треба увек говорити са јасним чињеницама, ко и зашто. За мене је пре свега важно да неко ради добро свој посао. Друштво директора школе Србије је увек покушавало да помогне својим колегама, али и да испита чињенице, да ли је неки директор смењен због својих грешака и да пружи подршку колегама који сјајно раде свој посао.

* Нови Закон о основама система образовања и васпитања предвиђа да директоре школа убудуће поставља министар просвете. Сматрате ли да је то пут ка још већој политизацији школа?

– Не. Искрено, и до сада директор није могао да буде директор без сагласности министра, исто као што је могао бити смењен или позван на одговорност. Да ли се то зове сагласност или постављање од стране министра, за мене се не мења суштина. Искрено, то је ствар само погледа. Као што се може сматрати да је то пут политизације, може се тумачити и као деполитизација, јер сада постављање директора зависи искључиво од министра, а не од школских одбора који могу бити политизованији.

* Министар је најавио да ће сви директори чије су школе оцењене четворком у екстерној евалуацији аутоматски добити лиценцу. Да ли је то добро решење?

– Најлепше је кад директор може бити оцењен за све оно добро што је урадио за једну школу, јер ако су већ криви за све како рекосмо, онда су „криви“ и када школа успешно ради. Бити директор школе је „живо“ занимање, и он као и наставник мора да се надограђује и изграђује, лиценца није мерило, али може бити показатељ уколико представља претходно успешно вођење школе. Ја никад нисам желео да будем директор, био је то стицај околности и остао скоро деценију на челу школе. Дошао сам на „фронт, водио одред, и једног дана сам позван у штаб јер могу бити кориснији“. Тако сам се и нашао на предлог министра „у главном штабу образовања“. Жао ми је што сам отишао пре него што ће лиценцирање директора заживети, али сам добио усмену сатисфакцију, позивом да будем на челу институције која представља „срце“ образовног система.

* Ви сте Клетов аутор за српски језик, а сада сте на челу институције у чијој је надлежности и одобравање уџбеника. И раније се то питање сукоба интереса отварало када су ауторке уџбеника биле неке особе из Министарства просвете.

– Мени се чини да управо тиме што сам био Клетов аутор уџбеника имам још једно искуство потребно за Завод. Пре тога, ја сам био и Бигзов аутор, сарађивао сам и са Заводом за уџбенике, предавао рукопис о драматизацији Креативном центру, преговарао и договарао се, организовао семинаре Герундијума у школама… тако из наведеног можете приметити да сам свуда био помало заступљен, а то ми управо даје компетенције за рад у Заводу. Такође сам годинама имао акредитован семинар, што ми је још једно искуство ближе Заводу. Не видим разлог зашто би био сукоб интереса нешто што није у мом интересу… а није у интересу да Завод одобри лош уџбеник. Тај интерес чувају комисије које прегледају уџбеник, што значи да је потребно да пре свега комисије не буду у сукобу интереса, и треба да обаве добро тај посао.

* Имате ли већ неке планове шта бисте мењали као директор Завода?
– Добра сарадња са образовним институцијама је преко потребна у овом тренутку, јер ако су чиниоци несложни, тешко ћемо направити бољу просвету. Ту мислим на сарадњу Министарства, ЗУОВ-а, НПС-а и школских управа. Министарство у овом тренутку покушава да направи један свеопшти тим који ће оставити далекосежне позитивне последице у образовању у будућности. Моја визија је да ЗУОВ у будућности постане институција која ради управо оно како се и зове: да унапређује образовање. Упитајте широм Србије да ли су чули икад за институцију која се зове ЗУОВ. Чак и многе колеге које раде у просвети површно знају да постоји таква институција, али многи не знају конкретно чиме се све бавимо.

(Данас)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Top