Home >> Лични став >> Образовање за будућност
Образовање за будућност

Аутор: Синиша Митрић

Актуелна ситуација о којој се много говорило и коју смо искушавали у различитим социјалним димензијама, комуникацијским фреквенцијама и на различитим нивоима живљења, свакако захтева дубљи просветни и просветљујући осврт.

Очигледно је да су се отворила бројна питања, оживеле старе али и отвориле нове образовне теме. Наш појмовник постао је шири, потреба вишеструког захватања проблема важнија, а реч струке цењенија. „Корона“ као симболички назив свих друштвених превирања, показао се и као ваљан индикатор наших квалитета и слабости, али и извор нових могућности које заједница учености засигурно поседује. У том смислу важно је и да се као синдикална организација огласимо; подсетимо, похвалимо, укажемо, у неким случајевима и замеримо. Мудрим попечитељима и управитељима, отвореним саговорницима, требало би да годи овакав демократски дијалог и да допринесе свеукупном националном бољитку.

Као прво бих истакао огромну преданост, посвећеност и узвишен морал свих актера у образовању, пре свега мислим на зрелост и креативност ученика, одговорност и ентузијазам  професора, па и одређен степен покровитељства и подршке ресорног министарства. Генерално изражавам став да смо показали стабилност и виталност, али свакако постоје одређене замерке које у овом тексту не бих персонализовао. Кренимо редом; свесни да се са овом евалуацијом неки  неће сложити, верујући да ће ипак бити мисаоно инспиративна и подстицајна. Плурализам идеја и богатство духовне различитости никако не може да шкоди. На крају такав приступ  може да унапреди квалитет свеукупног делања у области школства, а ФБГ-а  да нову енергију и динамичко јединство.

Подсетио бих прво да образовни систем почива на једном вредносном темељу који ни на који начин није девалвиран, оспорен или маргинализован у неком објективном смислу. Ту пре свега мислим на двосмерну комуникацију међу свим субјектима школског живота, која је често изостајала или добијала формални и заповедни карактер. Често је била посредована медијима, понекад и ставовима медицинске струке или субјективном политичком вољом. Понекад  је остављала  утисак произвољности и неодређености. Каткад је пратио осећај губитка професионалног смисла , присуство својеврсне хетерономије одлучивања. Наставници у образовним секвенцама РТС-а неретко су деловали као стерилни „телетабиси“, који износе знања која више никоме нису толико важна. Не због своје ерудиције или речитости, већ због устаљене програмске мреже  и стерилне амбијенталности, деловали су изоловано  у однос на свет живота. У културно-образовном програму нисмо се нагледали учених људи, зашто да не кажемо и учитеља и наставника, чија би се реч чула, који би истином посведочили, вербално поделили своја искуства, пренели ђачке утиске и очекивања. Мислим да су одговорни могли утицати да наше размишљање и присуство у јавности буде значајније. Култура усвајања знања, смелост да се њиме служимо и нада да ће бритка мисао раздерати суморне хоризонте свакодевице, нису добили место које им припада. Естрадни и забавни карактер масовних гласила, идеолошки приступ проблемима, потиснули су авангардну улогу коју ученост треба да има, првенствено у тешким временима.

Други значајан моменат образовног стваралаштва и животне продуктивности је искуство слободе. Просветни радници желе да у таквом амбијенту изграђују свет знања и врлине, да иновирају, да се радују новим сазнајним изазовима, следују дигиталним могућностима, очекујући  хуманистичке исходе целокупног процеса. Европски систем вредности, међутим,  као да је изгубио свој угаони камен, као да је људско лице преплављено смајлићима једног новог доба. Ми смо свакако свесни здравствених изазова и ограничења , свесни глобалних трендова, свесни технолошких узлета, али ми не желимо свет без људског лика и комфор без живе заједнице. Без те врсте контакта, каква год била његова форма, није могуће у потпуности остварити циљеве нашег заједничког посла. Стидљиво је помињан тај горди човек, без жеље да се поново врати на школски сцену обновљен и препорођен. Код многих се није осетио ни жал, због силних осујећења и фрустрација које је криза са собом донела. Истина, нуђени су неки инстант рецепти, видови подршке и терапијске санације тих последица. Образовни живот крио је међутим у себи огромну снагу  и вишеструке могућности прераде и превладавања свих потешкоћа..

Треће запажање у овој критичкој анализи односи се на развојни карактер образовања. С тим у вези појавила су се нека рестриктивна сведочанства и препоруке. Протагонисти те малодушности очигледно развој схватају линеарно и непротивречно, као један безболан и поједностављен процес који нас не дотиче суштински. Ту морам подсетити на дијалектичку логику и пут који нас преображава, јача и димензионира, кроз оно што је ограничавајуће и негативно. Већина професора унапредила  је наставу кроз различите  видове стручног усавршавања, нове облике испитивања и вредновања, другачије стилове мотивације и осетљивију ресепцију повратних информација. Сва наша искушења, наметнуте границе и изнуђени опрез не могу дистанцирати нашу младост од њених талената и њихове потврде. Они ће сигурно у једном другачијем амбијенту развити све своје обдарености, потврдити квалитет педагошког рада и остварити завидне резултате. Они ће дочекати своја путовања, своје матурске балове, загледани у огледала једног бољег и праведнијег света. Они неће заборавити врхунске вредности којима су их учили њихови родитељи, учитељи и наставници.

Сва политичка, образовна и друштвена решења и моделе отелетвориће ови млади људи. Они су стога наш превасходни интерес. Због тога позовамо надлежне у МПНТР да са више смелости и одважност стану уз ову будућност која припада ученицима, са којима врло предано, са пуно сензибилитета и будности, радимо. Исто тако очекујемо више поверења у наше одважне колеге, које су, наступајући са једне скромне логистичке платформе, успели да остваре максимум и школској години дају легиматицију за више степене учења.

У том смислу идеје и предлози у вези организовања матуре, испита, поправке оцена, додатних провера и других послова, које треба да доврше и верификују напоре једног дугачког пута узрастања, могу да  се , уз одговарајуће мере, реализују. Ми чланови синдиката, или бар неки од нас, пре свега желимо да се питаамо, да сарађујемо и да се тај труд вреднује. То желимо сви! Зар не?

А образовање има шта да каже, за будућност и пред будућношћу!

Аутор текста је члан Главног одбора Форума београдских гимназија и професор Математичке гимназије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Top