Home >> Друштво,Образовање,Реформа >> О плановима и припремама за час

 

Мирослав Првуловић

 

Дискутабилност функционалности планова, припрема и посета часовима

 

Не негодујем када стручна сарадница „прозива“ оне који нису предали месечне планове, када прича о томе какве треба да буду тзв. припреме за часове, да се припреме морају имати, када најављује тзв. посете часовима. Схватам да она ради оно што је таквом радном месту у оквиру система наложено да треба да ради.

Међутим, независно од тога, а ван тога, поврх тога: кристално је јасно да нема начина да се докаже како су те „категорије“ (глобални и месечни оперативни планови, какви помпезни називи!, те припреме и посете часовима) – уистину функционалне, уистину ефективне. Пре ће бити да оне потпадају под брдо свакојаких формализама којима смо затрпани, толико, да нам је већ сасвим удаљена суштина којој би сви формализми требало да служе. Друга је ствар што сви ми, по општеприхваћеним стреотипима који владају у нашем образовном систему – све то схватамо као неоподне ослонце у смо раду.

Но, пођимо редом…

Ако наставник мора да реализује програм за један наставни предмет (оставимо по страни лицемерну причу о неким процентима слободе у планирању и у реализацији), и ако је јасно да он негде на почетку свог радног века направиo свој списак и редослед наставних јединица (или план за целу годину), чему писанија и преписивања сегмената из целог тог редоследа, а сваког месеца? Ако нешто није могао или стигао да „одради“ у једном месецу, мораће у следећем, што би се од тога правила нека велика псеудопедагошко-административна „филозофија“, ако је јасно шта све у току наставне године мора да реализује?

Иницијална намера са планирањем је начено у реду: садржај градива за један предмет, у току једне школске године, издељен је на сегменте, мање целине, који се могу реализовати на једном часу. Да се не би ишло „с брда – с дола“, имамо планирање. Претпоставка је да се систем знања једног предмета, плански разрађен, СИСТЕМСКИ И КАО СИСТЕМ ПРЕНЕСЕ У УМОВЕ УЧЕНИКА. И претпоставка је да ученици на крају школске године, бар они бољи, имају у својим умовима преглед целог система знања, са којим су плански упознавани у току школске године.

Каква илузија! На крају школске године, у нашем школском амбијенту, никако не могу имати преглед целог система знања из свих предмета: велики део свега обрађеног се заборави, јер је маса информација прострујала кроз њихове умове, остану нека сећања, неки међусобно неповезани или слабо повезани детаљи, дефиниције, подаци… Било како да то што они од силних „знања“ имају у својим умовима опишемо или означимо, све је то друго, само не владање системом знања из тог предмета.

Да ли се, онда, планирањем постиже оно што се замишља да се постиже?!

Припреме… Сваки наставник ће свакако имати своје концепте или скице, јер нема онога ко би кренуо на час, да одржи неки час, а да нема представу о томе шта ће тамо радити. Колико ће његов час бити успешнији уколико је реализован по некој прописаној форми припреме за час, у односу на неку можда чак и импровизовану белешку коју је он за себе направио (сада или пре много година, свеједно)?

Па оне „фазе часа“…! Они који контролишу рад наставника замишљају КАКО СЕ ЧАС РЕАЛИЗУЈЕ КАО ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА ПО УНАПРЕД НАПИСАНОМ СЦЕНАРИЈУ. А толико непредвидљивих фактора делује у самој пракси, ДА ЈЕ УМЕСНИЈЕ ТРАЖИТИ ЈЕДНУ ОПШТУ БЕЛЕШКУ ИЛИ СКИЦУ, НЕГО НЕКАКВУ ПЕДАНТНО ИСПИСАНУ ПРИПРЕМУ.

Ваљда је јасно: што се у наставном поступку више рачуна на већу активност ученика, тим је предвидљивост дешавања на часу мања. Ко од наставника планира да уђе у учионицу и испича своју причу, можда да повремено поставља питања на која ће добити У ПРИПРЕМИ ПЛАНИРАНЕ ОДГОВОРЕ (колико је то смешно!) – може да напише припрему са прецизним током часа.

А тек циљеви и исходи!!! Та БЕСМИСЛИЦА заиста може човеку да подигне притисак! Када наставник најпре дефинише циљеве – онда целу концепцију часа треба да креира тако да она произилази из циљева. Да се не фолирамо – КО ЈОШ ТАКО РАДИ, у овом нашем дивном образовном систему?! ЗНА СЕ ШТА ЈЕ САДРЖАЈ НАСТАВНЕ ЈЕДИНИЦЕ, посебно у предметима који су „душу дали“ за монолошко излагање. Ако наставник обрађује неки физички закон, неку географску појаву, неку историјску битку – ОН УНАПРЕД ЗНА ШТА ЈЕ САДРЖАЈ који ће излагати или са којим ће упознати ученике, који ће им пренети. И ТО ЈЕ ЊЕГОВ ПРАВИ ЦИЉ: изложити ученицима тај садржај, упознати их са њим. Ми можемо да се фолирамо и да УГЛАВЉУЈЕМО у тај садржај некакве друге, на пример, васпитне, моменте, ипак, сам садржај нам диктира циљ. Да, има одступања у вези са овим, зависно од предмета, али – општа слика је свакако оваква.

Шта се, дакле, реално дешава? Наставници се ДОВИЈАЈУ да измисле некакве циљеве, да их допишу, јер се то од њих тражи, а при том им та заврзлама са дефинисањем циљева није ни од какве користи, ЊИМА ЛИЧНО, У САМОМ РАДУ.

Циљеви за наставне јединице (наравно, као и за области у месечним плановима) се не пишу зато што су функционални у самом раду, зато што су наставницима од помоћи, ВЕЋ ЗАТО ШТО СЕ ТО ОД ЊИХ ТРАЖИ, ШТО СЕ ТРАЖИ ДА ЗАДОВОЉЕ ТУ ФОРМУ.

Уосталом, проблем је шири. САМИ ЦИЉЕВИ ЗА НАСТАВНЕ ПРОГРАМЕ СУ УКРАСИ КОЈИ СЕ ПРОГРАМИМА НАКНАДНО ДОДАЈУ, стоји у једној студији Института за педагошка истраживања у Београду, дакле, самим креаторима наставних програма циљеви не служе ономе чему би, по АКАДЕМСКОЈ ДЕФИНИЦИЈИ, требало да служе, а овамо – то се тражи од наставника, за сваку, или за скоро сваку, наставну јединцу.

Посете часовима… Тек о томе се, наравно, могу писати феноменолошке студије, уместо анализе само бих поставио нека питања, а, ако су расположени, нека се над њима запитају они који у својству контролора долазе на часове.

Да ли се посетом часу добија реална слика наставниковог рада? Да ли је то ситуација спонтаних дешавања, тј. свакодневног спонтаног понашања и наставника и ученика? Да ли се преко појединачних посета добија права процена квалитета наставниковог постигнућа на крају школске године? У којој мери виђено и процењено зависи од ПЕДАГОШКИХ АФИНИТЕТА онога ко долази у посету? У којој мери све то може да буде плод његових педагошких „фантазија“, несхватања свих условљавајућих фактора који делују у пракси? Нека контролор сам демонстрира оно што приговара наставнику, нека демонстрира довољно јасно и убедљиво – тек онда би његове примедбе могле да буду морално исправне.

Пример из моје праксе. Дошао један од (тадашњих) надзорника на мој час, обрада песме „У Милице дуге трепавице“ (хм, наставна јединица из програма за први разред средње школе!). Ја сам примењивао неки свој иновативни начин, који је овде небитан, надзорник очигледно нешто није био задовољан, те је он преузео вођство. Почео је ученицима да поставља питања, полазећи од своје интерпретативне концепције: да је Милица оборила поглед због заљубљености. Вртео се он питањима и потпитањима, наводећи ученике да дају одговор који он тражи. Трајало је то петнаестак минута, већ се огласило и звоно, једва је један ученик „убо“ одговор (и то након неколико помоћних питања која су већ постајала смешна: „А у којим ситуацијама ви поцрвените и оборите поглед?“, итд.). При чему га је једна ученица запитала, пошто је час већ био завршен: „Професоре, а зашто ми морамо да одговоримо онако како ви тражите?“.

Намера са посетама часовима је, на једној страни, да се контролише рад наставника, да би се саветодавно и преко санкција деловало на оне који не раде, ПО ПРОЦЕНИ КОНТРОЛОРА, довољно квалитетно, можда чак лоше и тобоже педагошки непродуктивно, на другој страни – да се саветима помогне у подизању квалитета рада наставника „на виши ниво“.

На основу чега контролори исказују своје примедбе и траже корекције, или – дају похвале? На основу важећих АКАДЕМСКИХ дидактичких и методичких параметара, што је било посебна тема претходног текста, као и на основу сопственог педагошког осећаја или процене. ДАКЛЕ, ОНИ ЗАМИШЉАЈУ ДА ОНО ШТО ИМАЈУ У СВОЈОЈ ГЛАВИ КАО УЗОРАН ЧАС, а у вези са њим и – узорну припрему за час, ДАЈЕ ПЕДАГОШКЕ РЕЗУЛТАТЕ КАКВЕ ТАКОЂЕ ЗАМИШЉАЈУ ДА СЕ ПОСТИЖУ.

Не верујем да је било ко од контролора покушао да дође до релне слике и до реалних резултата, а до њих би дошли када би упоредили, на пример, однос између, на једној страни,  доброг начина рада и добрих прирема за час, и, на другој страни,  знања којим ученици владају – на крају школске године, после годину дана, за две године. Да провере, без најаве, јер ће тако констатовати прави ниво СТАБИЛНОГ ЗНАЊА, знања које се носи, тј. понесе из школе, јер се ми кроз живот не бавимо обнављањима градива из свих школских предмета, дакле, ако на крају школске године или за годину, две, у глави имамо само неку скромну суму углавном међусобно слабо повезаних инаформација – онда је то знање које нам остаје за цео живот.

Дакле, ако је слика иста или скоро иста и код оних са одличним припремама за час и са одлично одржаним часовима, као и код оних „осредњих“, онда су сва наметања тобожњих квалитета, и у погледу припрема за час, и у вези са одржаним часовима – „пуцањ у празно“, тј. само једно непотребно малтретирање наставника.

Уместо да се пажња и напори наставника усмере у другом правцу…

Превише је, у свим овим „категоријама“, за наш систем симптоматичнох запетљаности, формализама, захтева, компликација…! А мудрији концепти су толико једноставни, јер су –  усмерени на суштину…!

На пример: ПОСТАВИТИ ПАМЕТНЕ ИСХОДЕ, ПО ДВА-ТРИ ИЛИ ПО НЕКОЛИКО ЈАСНО И КОНКРЕТНО ДЕФИНИСАНИХ ИСХОДА ЗА СВАКУ НАСТАВНУ ЈЕДИНИЦУ, И ПРЕКО ЊИХ ОБАВЕЗИВАТИ НАСТАВНИКЕ! А одбацити све ове сувишне планове, припреме, посете часовима…! Тј. довести наставника у позицију да сам, ПО ПРОЦЕЊЕНИМ ПОТРЕБАМА, прави планове, пише скице или припреме, те тражи помоћ стручних саветника. У овом случају би он био мотивисан да све то ради или тражи, сада – све то му се намеће, а да му он не види сврху, осим уколико је толико „уколотечен“ системским захтевима да се више и не сналази у ономе што му се намеће – шта је уопште од тога сврховито и паметно, а шта пуки формализам који нема никакву практичну сврху.

Паметне исходе, јасно и конкретно дефинисане исходе за сваку наставну јединицу – то значи не нешто, ни слично, ни приближно ономе што нам је дато у виду недавно донетих „стандарда и комтетенција“, који су дефинисани у најбољој традицији нејасноћа, небулоза и брда формализама, које дају они који немају везе или праве увиде у дешавања у наставној пракси.

А исходи се паметно, конкретно и јасно дефинишу тако што се свака наставна јединица сведе на СУШТИНСКЕ МОМЕНТЕ ИЛИ АСПЕКТЕ, на мерљиве, конкретно мерљиве суштинске моменте или аспекте. На пример, у некој компаративној студији, тема су наставни програми различитих земаља, за роман „Старац и море“ се цела сума исхода дефинише, отприлике, овако: – ученик схвата специфичност форме овог дела, и уз то долазе још две-три или тек неколико сличних формулација (не сећам их се прецизно). Дакле, не десет и више исхода за једну наставну јединицу, не магловити и апстрактни исходи…!

Онда су наставнику такви исходи – ОРИЈЕНТИРИ У РАДУ, свети оријентири. У реду је да се периодично или на крају школске године (кад би се хтело, за све то би се нашао модус) проверава да ли је и у којој мери наставник остварио те исходе, да се на основу тога говори о квалитету његовог рада, али, ван тога: НАСТАВНИК БИ ИМАО ПУНУ СЛОБОДУ У РАДУ. Он може да на два часа нешто ради, на трећем да чита новине, али: исход га обавезује шта треба да постигне на крају школске године.

Такође, на овај начин се наставник мотивише да се заиста ангажује: на трагању за најбољим начинима рада, на праћењу и „ослушкивању“ себе и ученика, у току самог процеса, на промишљање – који поступци или начини дају најбоље резултате, итд. Добро дати и конкретни исходи су му оријентири, и на њему је да трага за најбољим начинима да бих их остварио. Он се више не замара формалностима са плановима, припремама, и свим осталим писанијама која су потребна тек да би се имао записани траг о раду, при чему нико и не покушава да допре до реалних ефеката таквог рада.

Да би се само почело са размишљањем о бољим моделима, треба најпре уочити шта све не ваља, или шта је све само некакав „празан ход“ у „категоријама“ које сада имамо у наставној пракси, као некакве педагошке светиње: писање планова и припрема, посете часовима…!

22Comments

  1. istomisljenik каже:

    Ima li sindikat nameru da se pozabavi ovim birokratizovanjem nastavnickog poziva, nebuloznih zahteva i jos nebuloznijim formulacijama i definicijama (o cemu je uvazeni kolega vec pisao u ovom tekstu). Zar ne bi uporna, osmisljena i kontinirana akcija sindikata pomogla da se konacno prekine sa ovom samoubilackom praksom koja se godinama potura srpskom skolstvu? ZAR TO NIJE OD ZIVOTNE VAZNOSTI ZA SVE NAS?

  2. Ivana B. каже:

    Poštovani,

    želim biti konstruktivna u svom komentaru. Skoro sam imala sreću da upadnem na jednu on-line obuku Univerziteta u Oregonu koju pratim zajedno sa 25 profesora iz cijelog svijeta (engleskog jezika). Učešće i učenje je vrlo intenzivno i skoro smo obrađivali temu – kako definisati ciljeve časa. Bilo mi je potrebno samo da pročitam 2 vrlo kratka članka i vidim nekoliko dobrih primjera da mi se misli užiče na potpuno novi način i čitava nova dimenzija mi sjevnula pred očima. Ovo je jedan link
    http://ets.tlt.psu.edu/learningdesign/objectives/writingobjectives

    Za mene je ovaj sistem bio otkrovenje, za neke je pak, zakomplikovao stvari. Možda sadašnji sistem planiranja odgovara nekim nastavnicima, mada ih ja još nisam srela.

    Još bih se nadovezala na „znanja“ koje djeca ponesu iz škole i izrazim svoje lično ubjeđenje da SADRŽAJ ima puno manju ulogu (u svijetlu znanja potrebnih za život) i da se naš obrazovni sistem mora tome prilagoditi. Puno važnije su vVJEŠTINE koje učenici razvijaju, i nadasve kritičko razmišljanje, tj. „rješavanje problema“ kako se to popularno naziva.

    Ako nekoga zanima još literature, rado ću podijeliti materijale koji su nam preporučeni na ovoj obuci. moj mail ivana.boric@gmail.com

    Mnogo se u svijetu odmaklo planiranju i metodici nastave. Mi se uporno vrtimo u krug. Ovo me jako žalosti.

    • Мирослав каже:

      Tako je, Ivana! Svako od ovih, jedno po jedno, pitanja, trebalo bi da dođe na red za detaljnije sagledavanje.

      Nisam još pogledao o čemu se u ovom slučaju, koje navodite, radi, tek, oba ova ključna principa su sa stanovišta savremene, dobre savremene pedagogije, kristalno jasna.

      1) Kada se polazi od definisanog cilja, onda se cela nastavna jedinica „smišlja“, tj. osmišljava, sa stanovišta tog cilja. Već sam u tekstu naznačio, kod nas se ide naopako: sadržaj obrade ili postupka obrade se ispiše, a onda se naknadno smišljaju ciljevi.

      2) Da se kod većine nastavnika u našim školama dođe do shvatanja ključne uloge mišljenja, kritičkog mišljenja i rešavanja problema, možda je potrebna čitava svetlosna godina, jer su tradicionalne vrednosti, od strane Sistema toliko duboko ukorenje u svesti većine, da im je neverovatno teško da odstupe od shvatanja znanja kao papagajskog ponavljanja udžbeničkih sadržaja.

  3. Gordana каже:

    Apsolutno se slazem sa Vama ! Bravo !

  4. Goran Jovanovic каже:

    Postovani kolega, na moju veliku zalost ne umem da pisem kao vi te sam vam zahvalan na ovom tekstu koji oslikava misljenje mnogih o nasem obrazovnom sistem (jedan sam od njih). Osvrnuo bih se na onomad uvedene „ugledne “ casove. Kao sve sto radimo je bez veze a taj jedan ili dva casa u toku godine su za ugled. Nema sumnje da oni koji nam kroje kapu nikada ozbiljno nisu bili u ulozi nastavnika. Pozdrav

  5. Rastko каже:

    Браво Мирославе! Често од некаквих слушамо о потребним плановима за рад на часу са ученицима, али ријетко, ријетко, нама искуснима остаје утисак да тај има појма о томе шта прича.Наставник сам математике годинама у гимназији у Р. Српској.

    Настава није исто што и позоришна представа јер су ђаци живо ткиво које интерагује са „глумцем“ и великим дјелом управља часом. Са друге стране, наставник који на то не реагује је лош водитељ. Јавна је тајна да су они професори који имају и сљеде планове и припреме часа или несигурни почетници, или најлошији предавачи у колективу.

  6. Саша каже:

    Анализа г. Првуловића је за честитање. Свака част. Поштоване колеге ми не можемо ништа променити анализама, мастилом, дебатом итд, све док не питамо или не кажемо јасно (ако знамо) ко су стварни власници образовног система у Србији. И да инсистира на одговору (свако ко не зна). Ми смо окупирана зона којој се издају наређења у циљу позиционирања српског народа на место које му је предвиђено у врлом свету. Не, не и не. Не можемо се правити наивни, неуки, а да нам анализе попут претходне донесу добит. Колонијални управници (смешне фигуре без капацитета) ће и нас и децу одвојити од нашег идентитета. Да ли ћемо се супроставите?

  7. Ana Atanasković каже:

    Odličan tekst. Godinama se borim protiv gluposti birokratije koja nam ruši svu kreativnost.
    Ovo je sistem zaglupljivanja nastavnika i profesora da bi oni tako sluđeni mogli lakše nesvesno da zaglupljuju decu.

  8. Nevena каже:

    Kao sada vec student II godine, mogu slobodno da kazem da se sa boljim nacinom rada u odeljenju i osmisljavanjem toka casa od onog kako radi profesor Prvulovic, nisam upoznala. Profesor koji tezi sustinskim, trajnim znanjima, koji nas je ucio da mislimo, a ne da dajemo sablonske odgovore iz interpretacija. Bilo mi je zadovoljstvo da pripremam knjizevna dela, i onda zajedno na casu diskujemo o tome, iznosim svoja mišljenja i zapazanja, u odlicnoj atmosferi koja ne odise tenzijom. Sve pohvale za rad, svaka cast za tekst!

  9. Иван каже:

    Имам ту част и огромно задовољство да након 7 година рада у српској просвети сада радим у интернационалној школи у којој се реализују два наставна програма – Аустралијски и Амерички. Могу да вам кажем, драге колеге, да тек сад видим колика је лепота радити у квалитетном и добро осмишљеном систему. Ученици се тестирају месечно, без великог утицаја на оцену, али и на крају сваког семестра не би ли се заиста видело знање које носе са собом. Детаљни планови и програми су доступни заједно са примерима претходних испита. Чак и те испите не пишем ја тако да је обезбеђена много већа објективност. Као што рекох, планове и припреме не пишем уопште и нико ми их не тражи. Наравно да правим неке своје скице и знам тачно како ће сваки мој час изгледати. Оно што никад нисам могао да разумем у контексту припрема у српској просвети је зашто их неко од меродавних власти не напише? Зар не постоји неки добар и искусан наставник који би могао да направи оквирне планове и припреме за свој предмет и тип школе у коме ради? Не би ли се тиме постигла много већа униформност у раду свих наших школа? Наравно, уз остављање одређене слободе у раду наставника који би могао да их модификује у одређеној мери у складу са потребама ученика. Из мог угла гледања, прича о независности и слободи коју као добијамо са писањем планова је потпуна будалаштина. Да имамо нормалан систем образовања, држава би нам рекла: ваше је да урадите ово, ово и ово. Прецизно, јасно, недвосмислено.
    Једине провере рада наставника које имају икаквог смисла су објективни, екстерни тестови који испитују претходно јасно зацртане циљеве. Уз то морало би се водити рачуна и о знању са којим је ученик дошао на часове код тог наставника, дакле нека компарација резултата. Још једна добра ствар коју сам уочио у школи у којој радим је и да ученици сваких месец-два попуњавају анкете у вези са радом наставника. И уколико се ове анкете обраде на одговарајући начин и оне би могле да буду добар показатељ рада наставника.

    • Мирослав каже:

      Свака част, Иване, и заиста хвала за овакав коментар, да не испаднем превише „бела врана“ са свим оним о чему говорим у овим текстовима, дакле, са оценама и анализама које дајем.

      ЧИЊЕНИЦЕ О ЈЕДНОЈ БИТНОЈ ДРУГАЧИЈОЈ ПРАКСИ, КА КОЈОЈ БИ ТРЕБАЛО И МИ ДА ИДЕМО, ВРЕДЕ ВИШЕ ОД СВИХ НАШИХ ОВДЕ ЕВЕНТУАЛНИХ УБЕЂИВАЊА ДА ЛИ ЈЕСТЕ ИЛИ НИЈЕ ТАКО.

    • Jelena каже:

      „Зар не постоји неки добар и искусан наставник који би могао да направи оквирне планове и припреме за свој предмет и тип школе у коме ради? Не би ли се тиме постигла много већа униформност у раду свих наших школа?“

      Zar je to cilj? Meni to zvuči strašno… i potpuno van svega za šta se zalažem.

    • Jasna каже:

      Oduševljena sam da konačno neko kaže isto što ja govorim dugo. Nadam se da Vam ne smeta da Vas citiram. Pozdrav od Jasne, nastavnika fizike.

  10. Miloš каже:

    U potpunosti se slažem sa kolegom. Zatrpani smo svim i svačim, standardima, eksternim evaluacijama, zapisnicima, i ko zna čime još, a sve manje vremena imamo za rad sa decom, zbog čega smo tamo gde jesmo. Pozdrav!

  11. sana каже:

    U potpunosti se slazem jer je zaista sve izgubilo smisao,mi bismo trebali biti kratori tog veoma vaznog procesa a ne administrativni radnici.Treba se boriti…

  12. Ana каже:

    Gospodine Prvuloviću,svaka Vam je na mestu…Ja svoj um ni posle 20 godina neprekidnog rada u prosveti ( srednja stručna škola) nisam uspela da uklopim u takav šablon rada i razmišljanja i nikada nisam stavljala formu ispred suštine.
    No naš ministar reče pre neki dan: “ popravićemo stanje u školstvu ,povećaćemo broj prosvetnih inspektora..“

    • Мирослав каже:

      „No naš ministar reče pre neki dan: ” popravićemo stanje u školstvu ,povećaćemo broj prosvetnih inspektora..”“

      Неспорне су добре намере и актуелног министра, као и свих његових претходника, добре намере да воде образовање најбоље што могу, и да га унапреде највише што могу.

      Међутим, једно су добре жеље и намере, а друго је оно што из њих, предузимањем одређених корака, произилази. Најпре, предузимати било какве кораке без увида у реално стање и у реалне ефекте нашег образовања – у најмању руку је неозбиљно и смешно. Друго: на основу снимљеног реалног стања – треба бити вешт У ПОВЛАЧЕЊУ ПРАВИХ ПОТЕЗА.

      Нажалост, и ово што сте цитирали, КАО И СВЕ ДРУГО, ШТО СУ СВИ ПРЕТХОДНИ МИНИСТРИ, НАЈМАЊЕ ЈЕДНО ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ УНАЗАД, ПРЕДУЗИМАЛИ, ПО СВИМ РЕЗУЛТАТИМА И МЕРИЛИМА – ПОКАЗУЈЕ ДА, НАРОДСКИ РЕЧЕНО: НЕ ЗНАЈУ КУД ТЕРАЈУ!

  13. nenad cvetkovic каже:

    vi, prvulovicu, mozete tako i prokomentarisati svaku cinjenicu na ovom svetu! u „ko jos to radi..“ maniru! gl**lji tekst nisam procitao. ja pisem pripreme da koncipiram cas, da znam redosled, da mi bude lakse a ucenicima preglednije! cesto i zamislim cas kako ce izgledati, moguce situacije a sve u cilju kvalitetnijeg casa. kako necete napisati pripremu za pismeni za matematiku?! balansiranje tezine zadataka, redosled tezine… mislim, svako moze napisati kako je protiv nekog sistema jer se to „zaboga,podrazumeva“! umesto ovih b**ala**ina mogli ste da okacite svoje pripreme,ako ih uopste imate, bilo bi korisnije! pozdrav

    • Мирослав каже:

      Далеко било од тога, колега Цветковићу, да ми је намера да било кога убеђујем да види оно што није спреман да види, и да мисли другачије од онога како је НАУЧЕН И НАВИКНУТ да мисли. Далеко било…!

      Ја пишем за оне који су свести отворене за што реалитичније сагледавање и за што дубље проницање у све оно што радимо и у све оно са чиме се у свом раду суочавамо. Не очекујем ни да се такви у свему сложе са проценама које дајем, али – усмереност на дубље и реалистично сагледавање је оно у чему смо, и поред неслагања, „на истом курсу“.

      “ mozete tako i prokomentarisati svaku cinjenicu na ovom svetu! u “ko jos to radi..” maniru!“

      Једна посве магловита примедба, толико магловита, да је тешко и освртнути се на њу. Подразумева се да свако од нас може да релативизује било шта, питање је УБЕДЉИВЕ И ПРИХВАТЉИВЕ аргументације. Ако ње има – онда то није испразно релативизовање.

      “ gl**lji tekst nisam procitao“

      Поштовани колега, ја глупости читам само када морам. Чим сте приметили да је текст глуп – требало је, због сопствене психофизичке и духовне равнотеже, да престанете да га читате даље.

      „. ja pisem pripreme da koncipiram cas, da znam redosled, da mi bude lakse a ucenicima preglednije! cesto i zamislim cas kako ce izgledati, moguce situacije a sve u cilju kvalitetnijeg casa. kako necete napisati pripremu za pismeni za matematiku?! balansiranje tezine zadataka, redosled tezine…“

      Не бих се бавио вађењем цитата из сопственог текста да вам доказујем како сте, очигледно под психолошким набојем услед глупости текста, превидели саму поенту примедби на рачун писања припрема: ја сам против формалистичких захтева који нам се намећу у вези са припремама, уз преиспитивање функционалности припрема у датом наставном контексту, а не против тога да се припреме уопште пишу. Нећу да понављам своје идеје, јер су вам оне и иначе одбојне, па нема користи од тога.

      Када нешто уопштавамо, онда се то односи на већину ситуација, не буквално на сваку ситуацију. Дакле, подразумева се да ми имамо потребе, оне нам се саме од себе намећу, да за неке часове напишемо потпуније припреме, за неке тек скице, а у многим ситуацијама су нам непотребне (уколико понављамо исте обраде наставних јединица већ годинама, дакле, на основу некада написаних припрема). Такође, све то зависи и од природе предмета.

      “ a sve u cilju kvalitetnijeg casa“

      А тек ово је за неку дебелу дискусију: однос између квалитетне припреме и квалитетног часа! И у којој мери квалитетна припрема „обећава“ квалитетан час, и шта ви, или свако од нас, схвата као квалитетан час.

      “ mislim, svako moze napisati kako je protiv nekog sistema jer se to “zaboga,podrazumeva”!“

      Како да објашњавам било шта о ИСПРОГРАМИРАНОСТИ многих од нас, кроз школовање и кроз професионално оспособљавање, на очувању самог система, на убијању у заметку сваке сумње у вези са квалитетом система, некоме – ко демонстрира такву испрограмираност? Нема шансе!

      ШТО БИ БИЛО КО БИО ПРОТИВ НЕЧЕГА ШТО ОЧИГЛЕДНО ДОБРО ФУНКЦИОНИШЕ И ШТО ДАЈЕ НЕДВОСМИСЛЕНЕ РЕЗУЛТАТЕ?! Против евентуалног таквог система, какав наш ни издалека није, ми једноставно не бисмо имали аргументе.

      “ umesto ovih b**ala**ina mogli ste da okacite svoje pripreme,ako ih uopste imate, bilo bi korisnije!“

      Што се устручавате, наши смо, колеге смо, слободно реците – „будалаштина“, то није вулгаризам!

      Прилично је неозбиљно ово што кажете. Да верујем у ефективност припрема, у склопу свих „ставки“ везаних за наш наставни рад, ја не бих стављао под знак питања њихову функционалност. Ово је као да сте некоме ко пише против употребе пестицида рекли: „Да, али докажите се ви тиме што ћете направити неки узоран пестицид!“.

      На крају, захваљујем вам се, колега Цветковићу, на овим примедбама, обожавам овакав тип примедби, јер му заиста забавне. Односно, да су исказане са озбиљним намерама, без дискредитујућих квалификација – могле би да буду одличан повод за размену мишљења, у мери у којој је то у коментарима могуће.

    • slavko bl каже:

      G*up*i i nekulturniji komentar, kao ovaj od „gospodina“ Cvetkovića, odavno nisam pročitao. Veoma žalim njegove učenike, mogu samo da pretpostavim kakvoj torturi i zaglupljivanju su izloženi. Kolegi Prvuloviću sve čestitke za odličan tekst.

  14. sonja каже:

    Meni je nadzornica za srpski jezik posle posete času zamerila što nosim crvene čizme! Nije spomenula ništa drugo, ni dobro ni loše, ali čizme, koje su kao dečije, bez potpetica i crvene, nisu bile po njenom ukusu. Eto toliko o posetama časovima. Potpuno se slažem sa autorom o besmislu i ciljeva i svega što navodi. Prijatno!

Top