У Србији данас постоје четири репрезентативна синдиката просвете. Наводимо њихов редослед по бројности:

1. УСПРС (Унија синдиката просветних радника Србије),
2. СРПС (Синдикат радника у просвети Србије),
3. ГСПРС „Независност“ (Грански синдикат просветних радника Србије „Независност“),
4. СОС (Синдикат образовања Србије).

У последњих 20-так година, многи су узроци довели до данашњег распореда синдикалних снага у образовању. Пре него што кренемо у свађу са некима, пођимо од непобитне чињенице: сви смо ми некада били у СОС-у, а затим смо се од њега разбежали, како је и када је ко знао и умео. Тако су настали други синдикати просвете. Прво је настао ГСПРС „Независност“ (почетком 90-тих), затим УСПРС (1999), а пре неколико година и СРПС (од неких бивших чланица СОС, УСПРС и ГСПРС „Независност“).

Данас је СОС најмалобројнији. Ко губи, има право да се љути. СОС се љути  одавно, од како је почео да губи. И зато данас не чуди да од губитника добијемо овакву поруку. Господин Павловић у доњем чланку ламентира над својом властитом судбином, јодлујући и кајкајући Словенцима и Хрватима у помоћ, позива се на разум (чији?), а у потаји радећи на лобирању да се неким чудом изгласа некакав закон по коме би сви, по сили закона, морали да се вратимо – право у Банетово крило. Политички миље тренутно је повољан по Банета, има у садашњој власти доста „његових“, па и не чуди што је гракнуо баш сада. 

Ипак, најсмешнија је анализа штрајка синдикалног лидера који је чувен по томе што никада није водио штрајк. Чак и током последњег великог штрајка, фебруара и марта 2011, укључио се кобејаги у штрајк тек пошто је видео да је ђаво однео шалу, а његове школе ступиле у штрајк и не питајући њега за дозволу. 

Прочитајте чланак са сајта СОС-а:

ИНФО СОС-а:

ЗА САЈТ 28. 01. 2013.

Удруживањем до репрезентативности

Шта све може да направи непрецизан Закон о раду, можемо да видимо на још једном примеру удруживања синдиката ради стицања репрезентативности:

Ради се о Споразуму о удруживању Форума београдских гимназија и Синдиката радника у просвети Србије. У члану 3. њиховог  Споразума пише да се ФБГ колективно придружује СРПС-у ради стицања својства републичке репрезентативности. При томе чланови ФБГ остају чланови ФБГ који и даље ради на основу свога Статута и правила и програма рада.

У члану 219. Закона о раду у ставу 5. се каже да се синдикат сматра репрезентативним ако је уписан у регистар у складу са Законом и другим прописима, па би ФБГ могао да стекне репрезентативност само у случају да сви његови чланови потпишу приступнице СРПС, што овде није случај.

Када је у питању СРПС, то и није ништа необично, јер је овај синдикат  настао тако што су се на исти начин удружила два синдиката: Синдикат образовања Београда и Независни синдикат просветних радника Војводине. Они никада нису постали један синдикат, а репрезентативност су добили потајно, нелегално, у доба када Одбор за утврђивање репрезентативности синдиката и Удружења послодаваца није радио.

Тај „синдикат“ није функционисао као један ни у време штрајка, а ни у последњим преговорима око потписивања Протокола прошле године. Војвођански део је у оба случаја био за прихватање споразума, а београдски против. Тај назови синдикат, који је у ствари унија два независна синдиката, нема чак ни заједнички рачун.

Ако се овај модел примени и на остале мале и нерепрезентативне синдикате, ускоро ћемо имати да су сви синдикати репрезентативни, па чак и они који имају 500 – 600 чланова, уместо 10 000, колико треба за репрезентативност.

Да се овакви синдикати не могу око ничега озбиљног договорити, сем да сваки предлог Владе одбију, видело се и на последњим преговорима око потписивања Протокола, који су сви брже – боље одбили.

Ако би имали мало разума, сви они који мисле да су оваквим удруживањем остварили неки важан циљ, треба само да се осврну како функционишу синдикати у нашем окружењу.

Најбољи резултати постигнути су у Словенији, Македонији и Црној Гори, где је више од 90% запослених у образовању у једном синдикату. У Хрватској постоје три синдиката: Синдикат запослених у основним школама, Синдикат запослених у средњим школама и Синдикат запослених у високом образовању, који су део једне федерације (Удруге) синдиката. Они у свему делују као један синдикат. Остали синдикати су много мањи, а има их као и у Србији 5 -6.

Од оваквог новог модела удруживања користи може да има само Влада, која може да игра на карту нејединства синдиката, без обзира на све ове важне споразуме о удруживању ради стицања репрезентативности.

Бранислав Павловић