Хиљаде младих људи континуирано одлазе у иностранство и постају корисни друштву, али не нашем
Поцена из Давоса да је српско високо образовање звезда у успону делом је базирана на чињеници да имамо велики број оних који студирају, а то се свуда сматра богатством једног друштва. С друге стране, недавни чланак у „Политици” (Академце школујемо да оду, средњошколце да остану, 20. јануар) показује и други део истине – сваке године наше високо школство произведе више десетина хиљада дипломаца, од којих српска привреда није у стању да апсорбује ни половину; ситуацију не поправљају стране инвестиције, јер се тако махом запошљавају радници с нижим квалификацијама. Због свега овога, хиљаде факултетски образованих младих људи континуирано одлазе у иностранство и тако заиста постају корисни друштву, али не нашем.
Како се ове две истине различитог знака сабирају, какав је коначан резултат и за чију корист постоји наше високо образовање? Они из Давоса јесу добро видели да ми имамо масован број студената, и то јесте у реду, али да би то и за нас било добро данас, а одлично сутра, морамо бити сигурни да они који заврше студије масовно и остају у земљи. А сви се бојимо да се дешава супротно.
Иако нема прецизних података, верује се да од око 50.000 оних који годишње напусте нашу земљу (ОЕЦД), велики број њих има факултетско образовање. Међутим, мало знамо о томе ко су стварно они који одлазе с дипломом високог образовања, којим струкама припадају и каквог су квалитета као стручњаци. Од праве анализе смо још далеко, али нешто ипак можемо да кажемо.
Наше високо образовање – рецимо, то знамо – производи огроман број оних који, јурећи државну службу, хрле у за то одговарајуће струке, као што су, да поменем само неке, право, економија, администрација и разни менаџменти. Наши државни универзитети уписују хиљаде бруцоша из ових области, а где су тек високе струковне школе сличног профила и највећи део приватних високошколских установа? Тиме настаје армија бруцоша који очекују да ће сутра добити посао, без обзира на то што подаци Националне службе за запошљавање говоре о десетинама хиљада незапослених управо у том сектору. Па јесу ли то струке чији нас дипломци масовно напуштају? Не верујем – нити су то занимања за којима Европа вапи, нити тамо помажу партија на власти или тата и мама који још нису у пензији. Ако и одлазе, ови академци иду без наде да ће тамо радити оно за шта су се школовали.
Остале области у високом образовању показују доста специфичности и многобројне међусобне разлике, па их је тешко све заједно обухватити, али је овим поводом важно рећи да је код њих проблем прегломазних капацитета ипак мање изражен. Међу њима има струка које су у стратешким европским документима означене као дефицитне, а то су, пре свих, информационе технологије, а онда и многе техничке и природне науке, последњих година све више и медицина и фармација. Није потребна велика мудрост да би се закључило да управо одатле и имамо највећи одлив високообразованих.
Сад је проблем јаснији. На једној страни производимо професије које, великим делом, не само да нису потребне нама, већ их неће много ни Европа ни свет и, ако такви кадрови уопште и одлазе, они вероватно диплому остављају код куће. На другој страни, стварамо и стручњаке које тренутно нисмо у стању да запослимо, а многе ни да задржимо у земљи. Ко је више крив за ову двоструко промашену инвестицију – друштво или високо образовање? И како до решења? У овако постављеном систему – никако!
Високо образовање не може да донесе одлуке уместо друштва и не може само и преко ноћи да повећа капацитет привреде, смањи утицај партијског или било којег другог запошљавања преко везе или да реорганизује садашњу мрежу средњих школа, која је тотално неподесна масовном универзитетском образовању. Најгоре од свега, високо образовање не може да утиче чак ни само на себе, јер оно заправо не постоји. Оно што постоји јесте предимензионирана, незграпна, неекономична и неисплатива мрежа независних универзитета и још независнијих факултета, који само мисле на свој опстанак – по сваку цену и без обзира на то шта то значи за друштво.
Аутор: Владица Цветковић, редовни професор Рударско-геолошког факултета, дописни члан САНУ
(Политика)
