Онај ко је срео или видео Добрицу Ерића, зна да он није плав. Нема ни плаву косу, ни плаве очи. А опет, кад прочитамо његову песму Плави сањар, јасно нам је откуд ова боја краси песника:

Дозволите да вам представим
сањара са сновима плавим.

Песник се никад сасвим не буди
Он увек нешто преде и плете
Песник је споља ко и сви људи
а изнутра право правцато дете.

И то дете које се чуди
много чему што раде људи.

Песник гледа у свет кроз перце
пауна и кроз фрулу од зове
Њему је кап росе — језерце
по коме најлепше лађице плове.

Рој свитаца и букет цвећа —
то је права земаљска срећа!

Песник је срећан и када пати
и опет — тужан у башти среће
Песнику свака песма поврати
по једно детињство, као пролеће.

Кад славуј кликне јутру у глави
прво се брату песнику јави.

Покаже му путић до дворца
где звецка безброј златних пехара
па наговори свог развигорца
да га завеје снегом бехара.

Песник се напије сунчевог вина
уз свирку ливадских виолина.

Па онда лута кроз поља ражи
као да се у булке заљубио
и све тако као да тражи
нешто што није изгубио…

Сваке вечери и сваке зоре
он тражи риме и метафоре.

Кад их не нађе, песник је тужан
и цео свет му постане ружан
А када нађе — сунце обасја
брежуљке пуне грожђа и класја.

После сиђе у неку бајну
дољу да песми открије тајну.

Јер, песник воли, то нисам реко
једну принцезу, кћер дивне баште
која борави негде далеко —
у пределима његове м а ш т е …