Home >> Друштво >> Милован Витезовић: Србија је сада као Страдија

  • Форум
  • Коментари су искључени на Милован Витезовић: Србија је сада као Страдија

Новости – Бане ЂОРЂЕВИЋ | 14. јул 2012. 20:56

Писац о нашој дијагнози и слози, попустљивој памети, цензури историје, језику и ћирилици: Није проблем да се Срби уједине, поготово око Косова, већ да се бар у томе сложе српске политичке вође. Језик је светиња

УСПЕО је у храбром покушају да уз београдска „Три шешира“ дода још један. Његов „Шешир професора Вујића“ стигао је и у мађарску школску лектиру. „Лајањем на звезде“ потрефио је тамо где је свима најлепше, у дане младости, а књига је постигла звездане тираже…

И лекови и отрови, а сатира је то обоје, нуде се у малим паковањима, тврди Милован Витезовић, књижевник, драмски писац, сценариста, професор, песник. Његови забрањивани афоризми били су пре четири деценије прва дијагноза југословенске пропасти. И данас, преведени у српску стварност, једнима звуче отровно, другима лековито.

* Рекли сте давно: молим паметније да више не попуштају, стање је критично. Чини ли вам се да је овај афоризам актуелан у српском друштву, култури, политици?

– Пре више од четири деценије то је била дијагноза стања. Па је и за њу књига „Срце ме је откуцало“ била забрањена. Од тада смо у пропасти незадрживо напредовали. Данас је стање катастрофално, а ми смо при истој још веселијој и још попустљивијој памети. Они који још понешто знају теше се Пашићем: „Спаса нам нема, али пропасти нећемо“. И сам се, знајући да је то рекао очајни Руварац, а Пашић само цитирао, тиме тешим.

* Ако је некада писцима главна тежња била да слободно мисле и пишу између редова, која им је сада?

– Тада је свака слободна мисао трчала шибу између редова. Ма била чак и забрањена, она је била поштована и вреднована. Данас су редови распуштени, а слободне мисли иду у ветар. Да је бар олује! Овако имамо утисак слободе на коју се нико не обазире. Па ни писци!

* Слажете ли се с тезом да је сада Србима и прошлост неизвесна, да нам чак и догађаји из даље историје још нису завршена прича?

– Пошто је та теза моја, морам се сложити са собом док сам при овој памети. Ниједна цензурисана прича није завршена. А српска историја је цензурисана и уназад до пре досељења на Балкан, ако смо се и досељавали, и унапред на ко зна колико генерација. Цензурисана је у 20. веку у име уједињења, равноправности и братства, са већ историјским последицама, а у 21. веку српска историја је прешла у надлежност болоњске образовне декларације, па смо на сличном. Заборављена историја се претварала у митологију, а цензурисана у митоманију.

* Као да нам је занимање заборављање свих ствари, као заборавном деда-Сави у вашој балади.

– Наш заборав је много тежи. Деда-Сава је драг лик који плени духовитом заборавношћу. А велике рупе у историјском памћењу прете да нас одведу у националну амнезију. Генерације ће нам за то сигурно судити. Надам се са темељним поимањима и са сигурним оптужницама. Залажем се за рехабилитацију српске историје и части.

* Јесу ли вас изненадили резултати избора који су донели нову поделу карата?

– Ја сам већи песимиста него што су очекивани резултати. Уздам се да у тим картама има и народних адута.

* У ишчекивању нових министара, медије у Србији, као по правилу, најмање занима ресор културе. Шта вам то говори?

– Ако је култура укупни израз бића једног народа, и ако се занимање за народ завршава на изборима, онда је тако и са његовим изразом бића. Политичаре култура занима само толико колико је или у личној или у страначкој служби, и тада под условом да не тражи значајнија средства. Нажалост, протагонисти културе пристају на све понижавајуће услове. Што се медија тиче, они су већином изашли из домена културе.

* Како бисте реаговали да вам понуде место министра културе?

– На то сам реаговао још 1990, а сада подржавам књижевног рођака Радослава Павловића.

* Да ли вам је природно да се питања тестова опште културе и опште информисаности тичу песама Јелене Карлеуше?

– Не подносим тестове и сматрам их површним и понижавајућим за провере знања. Зато их никад не дајем студентима. Питам их директно и поштујем њихово достојанство и знање. Што се помињане особе тиче, питајте састављаче тестова, то је из њиховог домена и њиховог културног поимања.

* Некада су генерације српских интелектуалаца излазиле из шешира професора Косте Вујића. Из каквих шешира данас излазе?

– Професор Коста Вујић је био личност особеног професора, за кога је Михаило Петровић – Мика Алас, који је и сам био особен, рекао да је био најоригиналнији професор 19. века, али је он и метафора за професора који разуме ђаке и предосећа њихову будућност. Драго ми је да је тај мој књижевни наслов постао метафора за једну заиста велику и за наш народ судбинску школску генерацију која је стасавала у Србији у времену кад је Домановић писао своју „Страдију“. Данас кад Србија изгледа као да је организована на Страдији, ја као обични професор понављам Домановићеве речи: Нека васпитаници буду бољи од својих васпитача. На премијери филма „Шешир професора Косте Вујића“ импоновала је радост стварних ђака Математичке гимназије кад су се на коктелу помешали са глумцима ђака из професоровог разреда.

* Мислите ли да је дошло време да се у Београду крене у одбрану ћирилице, како је ових дана предложила једна политичка партија?

– Ако је о одбрани реч, пре би се могло говорити о одбрани Устава. Нисам за одбрану, већ за највише поштовање ћирилице и Устава Србије, по коме је она писмо српског језика и народа. Језик је богомдана светиња још од времена Светог Саве, када је значио и језик и народ. Поштујем то што за достојанство ћирилице ради Удружење књижевника Србије. И боље је што не знам о којој је партији реч, али сматрам да ћирилица не може и не сме бити вид страначке борбе, јер се онда за њу морамо стварно уплашити.

* У Србији се вратила несташица лекова за смирење. Има ли алтернативе?

– Има. Несмиривање! Замена за те лекове је сам живот, не само за Србе, већ за човечанство.

* Патријарх Иринеј је позвао српски народ на јединство у вези с питањем Косова. Да ли је могуће да се Срби ту уједине?

– Није проблем да се Срби уједине, поготово око Косова, већ да се бар у томе сложе српске политичке вође. То је проблем познат од Косовске вечере, кад је сам кнез Лазар морао да прибегне клетви. Сада је тај проблем пренет на пријеме и коктеле које најчешће организују стране амбасаде. Патријарх Иринеј није човек клетве већ молитве. Послушајмо га, за нас се моли.

ТРИЈУМФАЛНЕ КАПИЈЕ

* ОПИСИВАЛИ сте разне епохе Београда. Како бисте описали садашњу слику града?

– Волим овај град у временима и подносим његове недостатке. Волео бих да та слика буде као онај Петричићев цртеж, рађен за Мијачеву и моју представу „Београдости“, на коме се цео град божанствено огледа у Сави. Тако сам му и певао:

„Овде су наши индекси, пријаве боравка, дипломе, тапије

Овде су нам снови растрзани, идеали погажени

И ма колико у њему били поражени

Тријумфалне су нам све његове капије.“

СТРАТЕГИЈА ОПСТАНКАОВИХ дана, учествујући у просветним разговорима о уџбеницима и стратегији образовања, ви сте уз залагање за повратак гимназија у класичном смислу и за давање предности најдаровитијим за највише образовање ставили изнад свега питање националне стратегије… – Можда сам изашао из теме, али нисам из Србије: Србији недостаје стратегија опстанка овог народа, његове бити, културе, просвете, географије, привреде и будућности.

АНЕКС ЗА ИНТЕРВЈУ ЕТИКА ВЛАСТИ* ИМАЈУ ли данас афоризми и књижевност уопште негдашње значење и утицај на власт?
– Мислим да се значење не мења, можда се мењала рецепција. И афоризми и књижевност уопште потврђују се естетиком и етиком. Етика сваке власти је толико проблематична да о некаквом поправном утицају не може бити речи, без обзира на умишљеност књижевника. Власти повлађују само естетици која им служи и која им користи. И то је и данас изражено колико и онда. Само онда прикривеније, а сада отвореније и безобзирније. За то постоје многе материјалне, односно субвенционалне потврде. Колико си им подобнији утолико више добијаш.

Top