Home >> Друштво,Образовање >> Милорад Антић: Учи да не би радио

„Политика“:  ШТА ДА СЕ РАДИ / 07.05.2013.

У коју школу ће наша деца – Милорад Антић:

Учи да не би радио

 

За занимање техничар за гашење пожара имамо само једно одељење, у Нишу, а свака фирма и сваки већи објекат мора да има ватрогасца

 

 

Позната је она изрека: ,,Изабери школу, изабери будућност”. Наши школарци се, међутим, често одлучују у складу са оном другом изреком: ,,Изабери канцеларију да не би много радио”. На жалост, очигледно је да већ извесно време васпитавамо децу како да што вештије избегну рад.

Тренутно су у Србији најпопуларније угоститељско-туристичке школе у којима за једно место конкурише од шест до осам ђака. Разлог је то што се брзо долази до посла, ова занимања (кувар, конобар, кулинарски техничар, туристички техничар) добро су плаћена, а и тражена су и код нас и у иностранству. Сматра се да у овој грани у Србији наредних година треба да буде запослено око сто хиљада радника.

 

Лекар, пекар, апотекар…

 

Медицински техничар и васпитачица су такође занимања на цени, јер се све више отварају приватне лекарске ординације и приватна обда

ништа. На цени су и економска и правна усмерења, иако је свршених ученика ових школа много међу незапосленима. Међутим, немамо довољно службеника осигурања, немамо квалитетне пословне администраторе ни квалитетне банкарске службенике. Упркос реформама, школски систем се споро прилагођава променама на тржишту. Разлог за то је што нико нема амбицију да се реформама бави на прави начин, без политикантства и дозвољавања нездравог лобирања. Рецимо, за занимање техничар за гашење пожара имамо само једно одељење, у Нишу, а свака фирма и сваки већи објекат мора да има ватрогасца. Сад су на тим местима пензионисана војна лица или бивши полицајци, што значи да немамо школован стручни кадар.

Са друге стране, кад школа отвара одељења за врло тражена занимања, тада је интересовање ученика велико. На пример, у Ваздухопловној академији, бившој школи ,,Петар Драпшин” у Београду, школују се деца за изузетно популарна и тражена занимања, попут авиотехничара, техничара за ракетне системе, техничара обезбеђења, итд. Ваздухопловна академија је на прошлогодишњем упису била међу три најтраженије школе, са пет до осам ученика за једно место. Исто се може рећи за поједине нове смерове електротехничких школа.

Имамо и школе које би требало да буду популарне, а нису – то су текстилне и кожарске. Реч је о делатностима са дугом традицијом код нас у којима можемо да будемо врло успешни, што, и поред великог прилива кинеске робе, показује пример Ариља. Зашто се пример Ариља не би пресликао и на неки већи град? Које је оправдање што плански не развијамо своју привреду школујући адекватне кадрове?

Србија оскудева и у добрим мајсторима у грађевинарству – зидарима, тесарима, армирачима, стаклоресцима, столарима. Немамо их јер нема ученика у тим одељењима. За занимање столар упише се осморо ђака, или за занимање стаклорезац – ни једно, за керамичара исто. Можете да пребројите оне који се упишу за занимања која су тражена и без којих не можете да радите. Тежак је рад зидара и армирача, али ако овим ученицима понудите стипендију и одобрите кредит ономе ко хоће да се бави приватним бизнисом, онда ћемо у привреди више постићи него ако нам млади годинама на бироу чекају посао, попут гимназијалаца и економских техничара. Држава би морала подстицајним мерама да помаже школовање и запошљавање средњошколаца за ова занимања, јер у супротном ћемо остати без мајстора. Имаћемо само приучене занатлије, бивше гимназијалце!

 

Не школујемо фармере, али у економским школама имамо 36 ученика у одељењу

 

Наш школски систем би требало да форсира и пољопривреду, а ми уопште не школујемо фармере, оне који много тога знају о ратарству и сточарству, и ,,бежимо од мотике” у град. Добар пример за то је, рецимо, Пољопривредно-хемијска школа у Обреновцу, у којој се школују и будући ветеринари, пољопривредни техничари, техничари хортикултуре, али и фармацеути и еколози. Свима је некако јасно да је у оваквим и сличним занимањима будућност, али све то остаје на нивоу идеје.

Зато сад имамо пуне економске и медицинске школе, а празне пољопривредне, грађевинске, текстилне. У економским школама имамо по 36 ученика у одељењу, а у овим другим 15 или 20. Сви хрле у правне, економске, медицинске и угоститељско-туристичке школе, па онда и у гимназије. Зато је сад огроман број гимназијалаца и економских техничара без посла. А кад се некоме од њих стомак прилепи за кичму, онда се и они обучавају за – ватрогасце, завариваче или керамичаре. Кажу да се деца не одлучују за производна занимања зато што у производњи нема посла. Ја се с тим начином размишљања не слажем, јер и сами запослени покрећу привредну грану. Друкчије речено, ако немамо оспособљену радну снагу,нећемо имати ни индустрију ни производњу.

Председник форума средњих стручних школа, Београд

Милорад Антић
објављено: 07.05.2013.

One Comment

  1. profesor каже:

    Gospodo iz FBG(Sokic)i FSSSB(Antic) od Vas ocekujemo da pokrenute ovu sindikalnu pospanost. Ostavte sindikalna sela (CACAK,KRUSEVAC,KRALJEVO,VRANJE…) pokrenite ovu sindikalnu zabokrecinu.Ne hvalim Vas, Vi ste najbolji na sindikalnom nebu Srbije.NAPRED

Top