Октобра 2012. године, Влада Републике Србије је усвојила Стратегију образовања у Републици Србији до 2020. године, документ на основу кога би ваљало уредити једну од најважнијих области у свакој, па и нашој земљи- образовање. У изради Стратегије је уложено доста труда, урађено пуно анализа а постављени циљеви се у много чему поклапају са циљевима и ставовима УСПРС.
Наравно, УСПРС је изнела и своје замерке, аргументовано изнела оправдану сумњу у остваривост одређених циљева постављених у Стратегији, нарочито делова који се односе на деполитизацију школа и већу аутономију школа. Указали смо, да, уколико желимо остварење ових циљева, неопходно је променити законску регулативу, али, УСПРС, чак и у нацртима нових закона не види ту могућност, предвиђени механизми договора политичких странака нису ефикасно средство за постизање ових циљева и наслућујемо да ће остати мртво слово…
Остале начелне примедбе се односе на оне постављене циљеве, за које је неопходно обезбедити додатна и увећана средства. Овога пута, питање се поставља Влади Републике Србије, да ли је то имала у виду када је усвајала текст Стратегије образовања? Последње што желимо да слушамо јесу немушта објашњења садашњег, али и будућих министара просвете да, ето, постоји добра воља, али нема новца… Користимо прилику да укажемо Влади Републике Србије, Министру просвете, стручној и широј јавности да ће спровођење Стратегије образовања до 2020. године, коштати, много више, него што се тренутно издваја за образовање!Поред свих мањкавости у Стратегији образовања, а једна од њих се односи и на чињеницу да је Стратегија образовања у Републици Србији до 2020. године писана на више од 250 страница текста, што сматрамо да је превише (по нама, не би требала да има више од 100 страница, као и у другим земљама), ипак, УСПРС поздравља њено доношење и усвајање. Мишљења смо да је један овакав документ неопходан како би избегли лутања и непотребна експериментисања која би могла да угрозе образовни систем у целини.
УСПРС изражава своје задовољство и због поштовања логичног редоследа потеза. Наиме, прошле године, Министарство просвете је припремило Нацрте закона о средњој, основној школи и закон о образовању одраслих и имало је намеру да их проследи Народној Скупштини Републике Србије на усвајање пре доношења и усвајања Стратегије образовања. Тада је критичка оштрица стручне јавности била пре свега усмерена на анализу поменутих закона. УСПРС је, том приликом дала свој скромни допринос. Обратила се, са молбом за пријем, Одбору за образовање Народне Скупштине Републике Србије, јануара 2012. године. Није дошло до захтеваног пријема, али, разум и логика су ипак превладали и сет закона о образовању се нису нашли на дневном реду Скупштине Републике Србије.

Нови закони и став УСПРС

Када су у питању нови закони о основној, средњој школи, као и закон о образовању одраслих, чије усвајање се може очекивати на основу најава које долазе из Министарства просвете, УСПРС ће и овога пута заузети став који ће уважити струку, али и питања елементарне логике. Уколико у оваквом облику буду усвојени закони о средњој, основној школи и образовању одраслих, добићемо неколико различитих закона који уређују исту област. Да би став УСПРС био што јаснији, неопходно је да се вратимо у недавну прошлост и да се потсетимо свих досадашњих лутања.
Пројекат свеобухватних реформи у образовању Србије, које је започео 2001. године тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, почео је да се примењује 2003. године. Овај пројекат је био условљен доношењем нових закона о основној и средњој школи. Како се са почетком реформи журило, па није било времена да се донесу ови закони, прибегло се доношењу тзв. „кровног“ закона, односно, Закона о основама система образовања и васпитања. Њиме су, јединственим решењима за оба нивоа образовања регулисана многа питања на исти начин, док су специфичности остале у посебним законима. На тај начин су два нивоа образовања регулисана помоћу три закона и тиме створен законски основ за почетак реформи. Закон је донет по хитном поступку, јуна 2003. Све ове чињенице су криле у себи опасност да нека питања не буду квалитетно решена а то је пракса убрзо и показала…
УСПРС је тада жестоко нападала неке реформске потезе и сама решења која су се тада налазила у Закону о основама система образовања и васпитања. Било нам је савршено јасно да ће многе одредбе тог закона изазвати ненадокнадиву штету по образовни систем. Између осталог, тврдили смо, да ће начином, саставом и избором школских одбора, школских управа, инспекцијских служби, директора, Националног просветног савета, и разних „центара“, образовни систем, уместо демократизације довести до потпуне политизације, да су овлашћења директора неразумно велика, да су заштићена права деце али не и наставника и да нема довољно финансијских средстава за спровођење реформе. На жалост, време је показало колико смо били у праву, школе су у међувремену постале полигони за надметање политичких странака, дошло је до подела у самим колективима, злоупотреба од стране директора, пада у квалитету руковођења школама, раста броја минорних наставних предмета (довољно је погледати списак више од 30 изборних предмета у основној школи), на рачун фундаменталних наука, раста броја запослених које ће довести до каснијег „бодовања“, односно, пребројавања прекобројних на почетку сваке школске године…Прве измене, Закон о основама система образовања и васпитања је претрпео већ маја 2004. године, а септембра 2009. и поново по хитном поступку, усвојен је сасвим нови Закон о основама система образовања и васпитања, који је уз козметичке измене из 2011. године још увек на снази.
Када би у оваквој форми (која је прошла кроз јавну расправу), били усвојени закони о средњој и основној школи, једну област би уређивало неколико закона, чија би тумачења у пракси довела до потпуног хаоса. Већ смо указали на чињеницу да је први Закон о основама система образовања и васпитања (из 2003), усвојен по хитном поступку (као и остали) и да је био условљен нужношћу спровођења реформских захвата, такође, чињеница је да оваквог „кровног“ закона нема у другим образовним системима, у окружењу а ни у Европи. Због свега тога, УСПРС сматра да је Закон о основама система образовања и васпитања сувишан. Сва потребна решења ваља уградити у законе о основној и средњој школи, а након њиховог усвајања, ставити га ван снаге. По нашем мишљењу, његова историјска улога у образовању Србије је завршена.
Доношење сета нових закона о образовању, уз истовремено задржавање и Закона о основама система образовања и васпитања, не би допринело унапређењу образовног система у Србији, напротив, довело би до већег хаоса, до погрешних тумачења, сувишног парничења, мешетарења и експериментисања у области у којој би правила морала да буду кристално јасна.

Ресор за образовни систем УСПРС
Милан Јевтић