Home >> Образовање,Писма,Часопис >> Михајло Попеску: Преписивање је најгори грех!

  • Админ
  • Коментари су искључени на Михајло Попеску: Преписивање је најгори грех!

ШКОЛСКИ СИСТЕМ УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ И СЕВЕРНЕ ИРСКЕ ИЗ СРПСКОГ УГЛА

 

Преписивање је најгори грех!

 

Када се упоређују системи образовања у Србији и Енглеској, код њих се прво примети разлика, тачније изостанак преписивања!

Наиме, тамо се од раних дана деца уче тимском раду, али и поштењу! Најгори преступи овде су плагијаторство и преписивање. За варање на испиту ученици ће у великом броју случајева пријавити једни друге. Британци су научени да штите свој систем, а ово је управо дело заштите система.

Друго, у Енглеској је образовање тема од изузетно високог значаја. Судећи по сајту Би-Би-Сија, после политике, бизниса и здравства, оно је на четвртом месту. Уколико се погледају озбиљни медији у Србији, као што су „Политика“ и „Блиц“, видећемо да образовање нема своју рубрику, што је очигледни рефлекс односа друштва према овој области. У Британији се образовање схвата као основа или претходница успеха целокупног друштва и зато се стално ради на његовом унапређењу.

Треће, ученици основних и средњих школа у Великој Британији су униформисани како се у школи не би виделе друштвене разлике између ученика исте школе. Ипак, међу ученицима различитих школа јасно се препознаје разлика у класи (посебно између приватних и јавних школа). Облачење и удешавање никоме није важно, док се наша деца тиме такмиче у школи.

Даље, доста се ради на томе да деца не уче чињенице већ да развијају способност креативног решавања проблема. Разликује се и систем испитивања. Британци ће где год је то могуће испитивање извршити писаним путем јер онда нема „професор ме мрзи“, „узео ме је на зуб“ итд. Вежбанке су конципиране тако да се не види идентитет ученика кога наставник оцењује (има ћошак свеске који се пресавије и залепи као коверта и њега оцењивач може да отвори тек кад га погледа други оцењивач). После оцењивања, други н

аставник узима мали узорак оцењених радова (10 одсто) – најчешће узима вежбанке које су добиле веома мало или веома много поена – и ту се проверава објективност првог оцењивача и евентуално се коригују оцене. То се ради УВЕК!

Кад год је то могуће, ђак се усмерава на самосталан рад, посебно на факултетима. На настави по предмету, по семестру студент проведе око 10 до 20 сати, али се зато од њега очекује да додатних 100 сати проведе радећи самостално.

Избегава се довођење ученика у заблуду да зна све (чињеницом да има све петице или десетке). И критике и похвале које наставници и
професори дају одмерене су и конструктивне. Увек ће написати шта је могло да се уради боље, шта је било добро, где је направљен превид итд. Та повратна описна информација уз квантитативну оцену изражену у процентима помаже студенту да се сагледа и да зна шта може да уради боље.

Многи просветни радници одлучују се да у току своје каријере раде практичне докторате. Тако наставник (сада већ и истраживач у области образовања) врши експеримент, односно примењује одређени наставни метод на неколико група и прати резултате током одређеног времена. На основу анализа даје евалуације како се који наставни метод показао, шта су му предности, а шта мане. То се онда објављује (ако је студија добра и довољно квалитетна) у научним часописима као што је „Џурнал оф едукејшн“, које читају остали савесни и квалитетни наставници, и увек имају увид у савремено знање наставних метода.

То је допринос дисциплини и друштву, али и појединац који истраживање обавља има од тога и те какве бенефите. На пример, свршени докторанд по потреби држи предавања из научноистраживачких метода и то му универзитет домаћин плаћа између 70 и 180 фунти по сату.

Михајло Попеску, професор на редовним и последипломским студијама на универзитетима у Нотингему и Лестеру (управо завршава докторат), завршио Прву београдску гимназију, Факултет организационих наука у Београду и Пословну школу на Универзитету у Нотингему

Британско образовање у бројкама

 

1. Обавезно образовање траје 13 година (основно шест, средње седам).

2. Просечан Британац у школи је провео 9,4 године.

3. По завршетку основног образовања, 96 одсто ученика настави средње образовање.
4. Британија троши 5,4 одсто БДП на образовање и ово их сврстава на 47. место од 132 земље. Са друге стране, влада на образовање троши 11,5 одсто државног буџета.

5. По опремљености библиотека британске школе су четврте у свету, а по броју библиотекара друге (ово иде у прилог оној тези да су ученици усмерени да самостално истражују и посећују библиотеке итд.).
6. У основним школама, један наставник долази на 18,2 ђака, у средњим један на 17,2.
7. 99 одсто школа повезано је на интернет.
8. Седамнаест британских универзитета је у топ 100. Универзитети у Британији генеришу око два одсто британског БДП-а, што је нешто више од целокупног српског БДП-а!
* Извори: УНЕСКО, ОЕБС, Економист магазин

Top