Home >> Друштво,Култура >> Медицинска школа својим ученицима: „Нисте на естради!“
Медицинска школа својим ученицима: „Нисте на естради!“

„Блиц“:

„Нисте на естради“ – Натпис из београдске школе већ годинама хит на интернету, али понашање родитеља је највећи апсурд

Огласна табла Медицинске школе у Београду опет је актуелна тема, будући да занимљив натпис о правилима облачења ученика који постоји већ три године, а који је поставила директорка ове образовне институције, Нада Трифковић, поново кружи друштвеним мрежама.

Ова директорка, истрајна је у својој намери да ученице, али ученике едукује и укаже им на основна правила васпитања, те да не могу којекакви да долазе у школу.

– Морам признати да су моји апели уродили плодом. Од кад сам ставила тај натпис, кренула сам и сама у проверу по школи и ученици на то реагују позитивно. Сада када долазим у школу, ако ме сретну, а носе и нешту краћу мајицу одмах се правдају : „Само је мало скочила, извините, није директорка, као што мислите“ и све је некако много природније, за разлику од стања какво је било – објашњава директорка Нада Трифковић и драго јој је што је та тема поново у жижи јаности, јер, како каже, на тај начин утиче не само на ученике, њихове родитеље, већ и на друге школе да јој се придруже у борби против вулгарности која се сервира.

Она се, наводи, труди да све то окрене на шалу и тако не буде беспоговорни ауторитет, јер сматра да на тај начин се не може постићи готово ништа, а на питање да ли јој у њеној иницијативи помажу и професори, није баш оптимистична.

– У овоме сам највише сама, немам неку подршку професора, јер често нису вољни да се расправљају са ученицима, да избацују пола одељења због неадекватног облачења – наводи директорка и објашњава даље да је неретко и само облачење професора проблем, те се сусрећемо са младим професорима који долазе у поцепаним фармеркама и који често свој говор потпуно прилагоде ученичком уличном речнику, па се не зна ко је професор,а ко наставник. У томе изузима, наравно, старије професора, али ни они нису истрајни у свему томе.

– Ученицима наставник мора бити ауторитет у одређеној мери. У реду је да се прилагоди, да буде пријемчљивији ученицима, али у овом времену искривљених вредности, нека граница мора да се постави. Приближити се, а бити ауторитет, ту негде између је права мера – истиче директорка која ипак оправдава наставнике, јер, како каже, није врелика разлика у годинама између наставника и професора, они су и даље млади и они су у процесу учења, уочава Нада Трифковић.

Што се тиче родитења, директорка наводи да је већина подржава. Међутим ту настаје апсурд.

– Не знам како ме подржавају, а шаљу тако децу у школу. Питам их ја виде ли они своју децу? То долази са пирсинзима, директно из соларијума, а да не причамо о тетоважама на провокативним местима. И кад их питам „што показујеш ту тетоважу?“ обично одговарају „па направила сам је да се види“. А ја питам родитеље како је уопште могло да дође до тетовирања у средњој школи? – наводи директорка и додаје да она не инсистира на облачењу из средњег веКа, већ само на једном пристојном изгледу.

Наводи и да је дошло до одређене униформисаности у изгледу омладине, те већина младих изгледа потпуно идентично и то је највећи проблем.

Оно што је највећа жеља ове директорке је да се облачењем, као једним примером васпитања свако од ученика сачува достојанствено како себе, тако и институцију, медицински позив и сопствени пол.

Организују и друге акције

Нада Трифковић објашњава да је приближавање ученицима један дуготрајан процес, те су они организовали више акција, међу којима је и превенција против вршњачког насиља.

-Организујемо једном недељно дебате, где нам ученици причају о свим видовима вршњачког насиља, укључујући и вербално. Највише смо тешкоћа имали са поверењем ученика да нам нешто кажу. Временом смо и то стекли јер смо се потрудили да се поставимо у њихову перспективу – наводи директорка и додаје да се поверење остварује остварује тако што се полази од сржи проблема које лежи у неразумевању, погрешно протумаченој изјави где се кроз низ питања долази до разрешења ко је жртва, а ко је суштински крив. На тај начин, закључује да се стиче заједнички језик поверења у којем нема љутње, већ само разумевања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Top