ЗАВРШИЛА сам Факултет организационих наука као изузетно добар студент и данас радим у државној фирми, у администрацији, за плату од око 30.000 динара. Срећна сам јер плата стиже редовно, али понекад се питам да ли је требало родитељи толико да улажу у сестрино и моје школовање. Муж, који код приватника ради као аутомеханичар, заради око 80.000 динара. Да није њега не бисмо преживели, прича за „Новости“ Зорица Рељић из Крњаче. Не мисли она да је посао њеног мужа лак. Каже, за разлику од ње, он нема ни викенд, а често ни фиксно радно време. Али, кад сабере све ноћи које је провела учећи за испите, мисли да су вредности у Србији прилично померене. Наравно, на горе. И није она једина са дипломом која се осећа потцењено. Колико је интелектуални рад на дну друштвене лествице најбоље показују подаци да на посао у овом тренутку чека око 44.800 факултетски образованих, плус још 37 магистара и доктора наука! Школовање једног стоматолога у Београду кошта око 3.000 евра, уколико факултет заврши у року, односно око 4.500, ако студира осам година, што је просек на Београдском универзитету. Да би отплатио овај новац, он мора да ради између пет и седам година, не рачунајући волонтирање и праксу! Зубари на посао просечно чекају четири године, а лекари три месеца дуже. Стандардне плате професора, учитеља и наставника не премашују 40.000. Фармацеути раде за око 58.000, лекари и стоматолози за 56.500, правници за нешто више од 47.000, а економисти за 39.500 динара. Али, зато дрвосече, дефицитарни у Колубарском и Мачванском округу, могу да зараде и до 100.000. Један водоинсталатер за најмањи излазак на терен узима од 1.000 до 2.500 динара (отчепљивање зачепљеног одвода), а за пет таквих „терена“ у џеп стави 100 евра. Керамичари за лепљење плочица у једном стану, у кухињи и купатилу, просечно узму од 100 до 150 евра. Мајстор за хобловање и лакирање паркета, кад се одбије материјал, може да узме око 400 евра. Дакле, већина „кућних“ мајстора може месечно да заради по 1.000 и више евра, што је на нивоу троструке плате једног учитеља! Али, ни тај мајстор не би могао да опстане кад би морао да региструје радњу и плаћа уредно држави све дажбине, јер би му оне појеле гро зараде. Осим тога, опште место је да је добрих мајстора све мање. – Код нас хирурзи светске класе зарађују од 80.000 до 100.000 динара месечно, а узмите само колико је коштало њихово школовање и колика је њихова одговорност – каже Ранка Савић из АСНС. Она се слаже да је интелетуални рад у Србији апсолутно потцењен и то већ деценијама, а за то види неколико разлога. – Факултетска диплома је деградирана, између осталог и зато што постоји велики број приватних факултета, код којих није важно знање него уплаћена школарина. Раније су дипломе имале већу тежину. Други разлог јесте запошљавање по партијском кључу. Због партијских кадрова мењају се систематизације, па за радна места за која је данас потребан факултет, сутра више није. Услове за то радно место диктира партијски апаратчкик коме је место намењено – каже Савић. Ипак, можда и највише, додаје наша саговорница, криви су сами власници диплома, који су због немања посла пристали да раде за мизерне паре, под катастрофалним условима, и то често послове који су далеко испод њиховог степена знања. Битно је само доћи до радног места. – То је велики проблем који ће се држави временом олупати о главу. С једне стране, имаћемо све више образованих – а необразованих, имаћемо све више недефинисаних разноразних менаџерских занимања, и све више младих ће напуштати земљу. Србија ће на крају остати држава нешколованих, нестручних и необразованих – каже наша саговорница. Још пластичнију слику како у стварном животу изгледа живот професора, дакле интелектуалаца, који би требало да регрутују нове интелектуалце, даје Слободан Брајковић из Синдиката запослених у просвети. – Просечна плата у образовању је 38.000 динара, а ту је више од 80 одсто кадра факултетски образовано. Неретко се дешава да ђаци, деца власника кафића или бизнисмена, долазе у средњу школу колима, а професори се гурају да уђу у аутобус. Старији професори иду крезави, јер немају паре да поправе зубе. Носе изношене ципеле. Недавно сам видео једног предавача филозофије који је везао ципеле канапом – каже Брајковић. Оваквим статусом наставног кадра држава, додаје овај синдикалац, шаље младима лоше поруке, које се могу свести на главну: „Бадава идете у школу! То се не исплати“. Професори више немају ауторитет у друштву, баш као ни остали запослени у музејима, библиотекама и другим установама културе. Њихове плате, све са докторатом, не прелазе 45.000. Тек нешто мало боље стоје високообразовани здравствени радници, чија су примања за трећину већа.
ЗА ВЕНТИЛЕ 450 ЕВРА
Биљана П., машински инжењер у једној приватној фирми у главном граду, каже да су колеге са дипломом у њеном предузећу далеко горе третиране од мајстора. – Имамо одличне мајсторе и драго ми је да могу да зараде, али разлика између моје и њихове плате је минимална, ако узмемо само колико је коштало моје школовање и каква је моја одговорност. Две године сам примала 60.000 динара, а сад већ два месеца нема плате. Инжењеру се никад не плаћа прековремени рад, а мајсторима се плаћа да не би радили са стране. А ипак раде – каже Биљана, и додаје да се посебно лоше осећала пре извесног времена када јој је један мајстор за промену вентила на четири радијатора и још неке ситнице узео 450 евра.
НИСУ КРИВИ МАЈСТОРИ
КАКО каже Ранка Савић, нису мајстори и радници криви што држава лоше третира интелектуалце: – Електричар ради по 15 сати дневно, иде од куће до куће, даје огласе… И треба да заради. Али, узмите шта ради директор неке од бројних агенција у Србији, који не зарађује мање од 150.000 до 200.000, или ПР службеник у неком јавном предузећу који премашује 100.000. Упоредите њих са професором или хирургом! Е, то су поражавајући подаци по ову земљу, коју ће упропастити не добри мајстори, већ партијски чиновници.
ТРАЖЕНА ЗАНИМАЊА
Према подацима Националне службе за запошљавање, на списку најтраженијих занимања у земљи су: заваривачи, инжењери електротехнике и грађевинарства, руковаоци грађевинском механизацијом, књиговође и рачуновође, графичари, офталмолози, гинеколози и анестезиолози, пекари и посластичари, кувари и пица мајстори, месари, козметичари, ветеринари и фармацеути, геронтодомаћице, лакирери, керамичари, возачи и вулканизери. Као што се види са списка, најмањи је дефицит занимања за које је потребан факултет.
Извор: Вечерње новости
