Home >> ПКУ,Синдикат,Штрајк >> Колективно бесвесно министра просвете

„Пешчаник“, Бранислав Димитријевић:

 

 

За разлику од премијера који прети да нам, као из оног старог вица, осим из телевизора искочи и из конзерве сардина, министар просвете дакако је мање медијски експонирана личност те је сваки његов наступ у медијима вредан пажње. И тако је министар у четвртак навече (19.2) наступао сат времена на телевизији Н1 код Југослава Ћосића, и то, на министрову невољу, у друштву са професорком Србијанком Турајлић.

За министра коме месецима траје штрајк просветних радника, ученици обарају рекорд тако што су само у 2013/14. школској години постигли укупно 4 милиона изостанака са часова, а просвета као таква за Владу постаје она чувена рупа на свирали – Вербић је у поменутом интервјуу одавао утисак човека који се не бави ниједним проблемом у свом ресору, па отуда и није ни за шта одговоран. Штавише, он је одавао утисак човека који је постао министар како би се упознао са проблемима у просвети, констатовао колико их пуно има, и закључио да нису сазрели услови за њихово решавање.

Наравно, не може министар да се бави свим проблемима и да буде одговоран за све. Амбигвитетска свест[1] која код нас доминира, и по којој су “сви криви за све”, управо и онемогућава критички дијалог и он унапред бива осуђен на узалудност. Али, ипак, министар ваљда мора да се бави бар неким од нагомиланих проблема и да буде одговоран бар за нешто у свом ресору. Нарочито ако се ради о министру-експерту који није класичан партијски апартчик и послушник, као Стефановић и Селаковић, а ни толико живописан као министар одбране и подне керамике, већ је добронамерни “феллоw-травеллер” напредначке власти који јој даје интелектуални легитимитет.

Међутим, оно што смо имали прилику да чујемо јесте само потресна потврда не само да живимо у политички зачараном кругу, него и да за то постоји и лукаво таутолошко објашњење. Зашто је просвета на тако ниским гранама у Србији? – Па зато што је то тако!

Елем, оно што смо могли да чујемо своди са на неколико следећих констатација:

Плате просветних радника се не могу повећати јер за то нема пара, а то што су просветни радници толико мало плаћени у нашем друштву “није етичко већ техничко питање”. Иначе, њихова плата заправо и није смањена јер да је остала иста као раније, била би заправо повећана! (Опрости читаоче, али ово збиља дословно преносим.) Такође, школско градиво се не може смањити, јер министар зна да је оно преобимно. Јавни конкурси за школске управе само што нису објављени, али се они не могу објавити јер постоји забрана запошљавања. Службеници у просвети убудуће неће моћи да буду запослени за стално, осим постојећих запослених који ту остају за стално. У просвети постоји партијско запошљавање, али то није баш згодна тема за разговор јер је министар ванстраначка личност. Нико више у Србији не жели да буде учитељ, а и онако не би нашао посао. Вучић јесте хвалио Финску, али о финском моделу образовања се не може ни разговарати јер “ми нисмо Финска”.

Да се задржимо само на овом последњем. Премијерова напрасна страст за нордијским протестантизмом (уместо некадашње страсти према домаћим зарђалим кашикама) ваљда је најкомичније дување балона у новијој српској политици. Када је та интимна страст с јавношћу већ подељена, да ли би премијер или неки његов министар могао да наведе бар једну вредност (осим оног, дозволићете, поприлично недићевско-љотићевског дивљења немачкој штедњи и дисциплини) која краси тај далеки север и може бар постати темом за разговор. Ето, на пример, бар та фамозна радна етика? Јер како је професорка Турајлић умесно запазила – шта су то радили министри пољопривреде или културе током Вучићевог саопштавања вести о пропалим преговорима око смедеревске железаре? Да није цела влада колективно учествовала у тим преговорима? Или бар колективно несвесно? Зар немају министри своје ресоре и паметнија посла него да буду премијерова икебана? (Или то нису министри већ њихови двојници, док прави министри вредно раде на нордијски начин?)

Српска Влада се тако заправо упиње да буде сродна моделу неке српске спортске репрезентације: као када се пред неки меч окупе у круг и гласно викну СРБИЈА! Тако су ваљда и министри дошли на обнародовање краха преговора са Есмарком да би хорски ускликнули: СРБИЈА!

Дакле, да бисмо уопште разумели фински модел, то је прва ствар коју ваља променити: лажни и нефункционални осећај саборности и глуматање око неких наводно великих прегнућа. Али вратимо се просвети: Србија наравно није Финска (не знам који лудак би устврдио супротно), али то није толико важно колико је важно да је наш образовни систем управо дијаметрално супротан од финског.

На пример, у прва четири разреда основци у Финској готово да немају домаће задатке а скоро никада контролне, и практично не постоји оцењивање, нити се негује било каква компетитивност. Омладинци су тек са 16 година дужни да прођу кроз један стандардизовани државни тест, а код нас је само мала матура хистерија већих размера од часа физичког у Шајкашу. Око 30% школске деце у Финској добија посебну помоћ при учењу, док овде родитељи последњи динар дају на приватне часове. Национални курикулум у Финској је заснован само на општим упутствима и нагласак је на раду, одговорности и личности самог учитеља, док је код нас курикулум у детаље наметнут наставницима са све обавезним упознавањем са дигестивним трактом пужа за ученике шестог основне. Коначно, основна плата наставника у Финској је око 30.000 долара годишње, а овде осам пута мања.

Како је познато, на “Писа” тестовима Финска је годинама најуспешнија земља. Ако узмемо само један индикатор, онај који оцењује способност ученика у решавању проблема, онда ту Финска има 523 поена, европски просек је 500, а Србија 473 поена што је и један од најслабијих резултата у овој категорији у Европи. Али није све у тестовима, нити у цифрама и статистици; више је у једном генералном утиску о нашем образовном систему и образовним институцијама. Тај утисак може се илустровати догађајем од ког је и почео министров интервју, дакле са “мистеријом” у Шајкашу.

Ваљда једино питање на које се од министра није могло очекивати да да одговор јесте питање шта се заправо догодило у Шајкашу. Али он је баш на то питање понудио прво два одговора, да би накнадно понудио још један: да се ту очигледно ради о деловању неког “колективно несвесног”. Узмимо ли Јунгово тумачење тог појма, министар је вероватно хтео да каже да су шајкашки ученици реаговали у складу са нечим универзалним, имперсоналним, наслеђеним и архетипским. Па чак ни са оним специфичним нашем тлу и крви, јер Јунгово колективно несвесно није везано за културни идентитет већ је по њему карактеристично за читаво човечанство. Односно, ваљда је хтео да каже да цео догађај нема ама баш никакве везе са самом школом, са школским системом, па ни са часом физичког на ком се све десило, него се ради о раду колективно несвесног који се не може до краја докучити.[2]

Међутим, како околности показују, управо је час физичког био локација поменутог догађаја. У земљи опседнутој спортом (СРБИЈА!), у којој деца могу да рачунају само на спретност са лоптом као евентуални улог у будућност, тема часа физичког у школама је она која се систематично чисти под тепих. Уобичајена мантра гласи да су нам деца физички неактивна, да цео дан седе пред компјутером и слично, а просечни час физичког није замишљен да буде у функцији мотивисања такве деце већ у перманентној компетитивности у којој се обавља диференцијација будућих спортиста (наших будућих ђоковића) и оне “неспособне” деце која нису у стању да држе корак са амбицијама наставника. Час физичког је тако симптом нашег образовања: огромни захтеви, испуњавање диктираног програма, а резултат за много деце само фрустрација, одбојност и повратак пред компјутер. Јер, кад већ помињемо фински модел, физичко је управо пример оног часа на ком би требало да се обавља учење кроз игру, а не кроз такмичење.

Али није физичко симптом наше просвете само због тога, оно је и дубље везано за односе и приоритете у нашем школству. Како? Па тако што је по истраживањима Уније синдиката просветних радника чак 72,7% наставника физичког именовано за директоре основних школа у Србији. Према томе, анализа “психе” наставника физичког, као и анализа психе директора школа, би за разумевање инцидента у Шајкашу били бар подједнако значајни као и Вербићево анализирање “колективно несвесног” код ученика.

Добро, можда је Вербић око тог “колективно несвесног” направио неки лапсус. Али сигурно није направио лапсус када је одговорио на питање може ли да наброји пет ствари које су промењене у просвети (на боље) за његовога једногодишњег вакта. Одговор је овде збиља био антологијски: да су то неке “ситне ствари” које нису толико медијски важне, мада суштински јесу. Које су то “ситне ствари”, нисмо сазнали, једино што смо чули да се ради о прегнућу да оне “ствари” дефинисане у закону буду и “испоштоване”. Тако се и министар просвете сврстао међу оне који ће нас “испоштовати”, међу оне који не умеју другачије него да се инспиришу крими-сленгом из деведесетих, који је и изнедрио овај тако популаран новосковани глагол. Није тај глагол неправилан, и Клајн га признаје, и није реч овде о некој министровој неписмености. Ради се о пореклу тог неологизма које се уписало у министрово колективно бесвесно.

Јер у Србији, што је више “испоштованог” то је мање поштовања. Пре свега поштовања према радницима, и то оним просветним којима и Вербић и ја шаљемо властиту децу у нади да ће време који проведу у школи за њих бити корисно и да ће тамо бити безбедна. А да смо пре тога закључили да нити је знање о дигестивном тракту пужа посебно корисно за основношколце, а још мање да она тамо иду у неки претерано безбедни амбијент. Кад смо већ код безбедности, један школски полицајац на Новом Београду, на пример, “дужи” бар две средње школе и своје време проводи углавном на пропутовању из једне у другу, док се насиље учестало дешава у школским клозетима и другим за то погодним местима у време његовог пропутовања.

Али важно је да су правила “испоштована”, па тако свака школа номинално има школског полицајца. То што је он полицајац и у оној другој школи, само значи и да је и та школа ажурно “испоштовала” те исте прописе.

И док неиспоштовани просветни радници немају привилегију да попут адвоката тврдоглаво истерају свој штрајк, министар исписује нове странице српске политичке празнине. Не могу просветни радници да успеју са својим штрајком пре свега због основног осећаја одговорности према свом позиву и према деци коју подучавају. То и министар добро зна, па и може да их уцењује и мирно седи у српској Влади која је постигла највиши степен несагласја са реалношћу, па ју је просто и срамота колико су јој добри резултати, што рече премијер. Имам и ја потребу за излизаним “дисклејмером” и да кажем да “случај Вербић” није ништа ново на српској политичкој сцени и да су и досадашњи министри образовања углавном били катастофални. Министарство просвете је једно од традиционално најгорих у српској администрацији, оно у ком се запатио неугасли дух СПС-а, те псеудо-политичке коруптивне организације која је, са изузетком од пар година, овде на власти од свог оснивања тако што су се прогласили за једине наследнике СКС-а и ССРН-а, апропријисали њихову имовину и спровели прву приватизацију од које се данас финансирају многи тако силно успешни приватни универзитети. А приватном интересу у просвети и јесте у корист што бржи колапс државног школства.

Није дакле Вербић први српски министар који се минимално меша у свој посао. Он се само наслонио на плејаду оних који постају министри без да су унапред били спремни на тај посао, и који се упознају с њим тек онда када ступе на дужност. Али, да завршимо овај текст у позитивном тону: овај министар бар не негира Дарвинову теорију о пореклу врста, као што је био случај са оном фамозном Коштуничином попечитељком.
Пешчаник.нет, 21.02.2015.

4Comments

  1. gabrijela каже:

    Uvidu u ministarstvo i njegovo funkcionisanje nedostaje podatak da to ministarstvo u stvari vodi stari SPS lisac Zoran Kostic. Iako je skriven iza funkcije pomocnika za srednje obrazovanje i skolske uprave, oni koji bolje poznaju rad ovog ministarstva iznutra znaju da kroz Kosticev filter prolazi sve. Verbic, ovakav kakav je, sitan je zalogaj za Kostica. U pozadini, on odradjuje sve. Poznajuci obojicu, verujem da Verbi zeli da umanji Zokija al ovaj je sujetni operativac koji ne podnosi zutokljunce. Pritom ministarstvo smatra svojom prcijom i spreman je da gazi sve pred sobom.U samom ministarstvu vlada antagonizam i pritajena mrznja izmedju mocnih SPS kadrova( Kostic, Zeljka Knezevic-sekretar min, Gordana Cvetkovic-nacelnik sk upr bg, Tmusic-trenutno smanjen al isplivace, Gacovic, Dragan Marinkovic,Natasa Stamenkovic, plus sateliti, predugo da pisem… S druge strane su Bogoljub Lazarevic-skrajnuti DS kadar, nekadasnji pomocnik za srednje obr, Vesna Fila, Tinde Kovac, B. Ristic, i ostali bivsi koji cute i cekaju rasplet… Da ne spominjem direktore oba Zavoda i sta se sve tamo skupilo… Zakljucujem da bi trebalo zaliti sirotog Verbija..nemoguce je podaviti sve ove ajkule..

  2. aca, prof каже:

    SJAJAN CLANAK I JOS BOLJA PORUKA

  3. Vladan Božović каже:

    Sjajan članak o metastaziranom bolesniku na samrti, srpskoj prosveti. I ja godinama objavljujem komentare o tome kako se dijabolička nebriga društva o prosveti ogleda u izboru ministra. Decenijama unazad se biraju ljudi bez trunke vizije, nesposobni poslušnici, ljudi bez hrabrosti da urade bilo šta dobro za prosvetu, jednostavno ljudi koji se ne mešaju u svoj posao i čekaju da im prođe mandat, valjda da bi njihove supruge mogle da se pohvale da su bile gospođe ministarke. Ovaj najnoviji ministar je usput još izgubljen u prostoru i vremenu, prava slika bede i očaja srpske prosvete.

  4. mira каже:

    Ovo vredi procitati.
    Tekst treba poslati svim skolama clanicama sindikata.

Top