Home >> Друштво,Култура >> Која је разлика између књижевног и разговорног језика?

  • Коментари су искључени на Која је разлика између књижевног и разговорног језика?
Која је разлика између књижевног и разговорног језика?

Разликовање ширег и ужег значења термина српски језик врло је битно. Нарочито за језичку културу, језичку писменост, и посебно функционалну језичку писменост

Аутор: Др Милош Ковачевић

Термин српски језик има своје шире и уже значење. У ширем значењу то је скуп идиома који употребљавају Срби. А три су типа тих идиома: а) српски органски идиоми б) српски књижевни или стандардни језик, и в) српски супстандардни идиоми. У органске идиоме спадају углавном рурални месни говори и дијалекти, док супстандардни идиоми „укрштају” особине органских идиома и књижевног језика и углавном су везани за урбане средине (најчешће подразумевају разне типове жаргона, урбани разговорни језик и шатровачки говор). Књижевни језик је неоргански идиом, то је аутономан вид језика, свесно нормиран, полифункционалан, и еластично стабилан. Те четири  његове особине – аутономност, нормираност, полифункционалност и еластична стабилност – књижевни језик битно одвајају од других језичких идиома, и дају му посебан значај. Он је друштвено најзначајнији идиом. Због тога се и сам термин српски језик неупоредиво чешће односи на српски књижевни језик неголи на српски језик уопште.

sacuvajmo-srpski-jezik

Разликовање ширег и ужег значења термина српски језик врло је битно. Нарочито за језичку културу, језичку писменост, и посебно функционалну језичку писменост. Често се, наиме, може чути и прочитати, а најчешће од површно упућених у суштину међуодноса језика и књижевног језика да је „правилно све што постоји у језику. Ниједан говор, ниједан идиолект, није неисправан”. Има чак и лингвиста који, сводећи све језичке функције на комуникативну, испољавајући игнорантски однос према норми, не разликујући језички  од стандарднојезичког узуса, не могу да схвате нити прихвате да је разлика између дијалекта и књижевног језика у „њиховом друштвеном статусу”, јер књижевни језик „ужива виши статус него дијалекат” (или можда „вишљи”, односно „височији”, за што се они као уобичајеније залажу).
Посебност књижевног језика огледа се пре свега у процесу језичке стандардизације, у процесу иманентном само њему, али не и разговорном или дијалекатском језику. А у том процесу само у првој фази, у фази селекције или одабирања сви дијалекти су равноправни конкуренти. Од тренутка избора једног за основицу књижевног језика, књижевни језик се одваја од дијалекта, добијајући наддијалекатски статус, и повинујући се властитим правилима развоја, правилима које је Вук подводио под критеријуме „опћене правилности”.

Бацање новчића и баба Смиљана

Зато готово смешно данас делују тврдње о томе да се српски нормативисти боре за „одржавање расистичких идеја о лепом, правом, исправном, чистом (БиХ, северозападна Србија) и ружном, неправилном, прљавом српском језику (јужна и источна Србија), о светској завери да се разарањем оног првог уништи српско национално биће, о неопходности да Срби сви и свуда пишу Први светски рат, или пак да сви пишу први светски рат (како је већ ауторима Правописа новчић пао приликом последњег бацања)”. 
Нормативисти се не баве дијалектима, нити њиховим вредновањем, нормативисти се не баве разговорним језиком, јер он улази у сферу приватне употребе језика, и ту је сваки тип језика равноправан (за нормативисте небитан). Нормативисти се баве књижевним језиком и његовом јавном и службеном употребом. А једна од иманентних особина књижевног језика, коју су устоличили још „пражани” као творци теорије књижевног језика, јесте његова нормативност, и то експлицитна нормативност. Тако антинормативисти српску стандардологију потпуно враћају у предвуковски период реактивирајући знаменито правило „бабе Смиљане” (која се, према Вуку, тако зове зато што се смилује свима да пишу како знају, не осврћући се ни на каква правила). Да могу да напишу и „СВО знање”, а не „СВЕ знање”, па да ликују због „СВОГА, а не СВЕГА знања”, јер сматрају да је прво (ваљда зато што се само на њих односи) исправније од другог!

Нормира се само књижевни

Интересантно би при томе било, пошто такви негирају и потребу учења функционалностилистичке норме, да напишу научни рад разговорним језиком или дијалектом, да напишу закон тим језиком, да напишу било који уџбеник тим језиком. Да упуте молбу некој немачкој институцији на немачком језику пишући именице малим словом (јер је приликом нормирања тако Немцима „новчић пао”). Ко зна, можда и успеју, и покажу да су критеријално у праву, и да су ти њихови критеријуми плод доброг „теоријског лингвистичког образовања”, које ће и српски нормативисти морати уважавати. А дотад српска ће нормативистика као и сва словенска, уосталом и светска – разликовати књижевни и разговорни језик, и нормирати само књижевни! Јер, када се говори о нарушавању језичке норме, „о језичкој норми се не говори као о језичком узусу, који је присутан у сваком језику и дијалекту независно од степена њихове књижевнојезичке развијености, него као о кодификованом узусу, односно као о оним особинама неког језика које меродавне институције или појединци предлажу као прописани, односно друштвено прихватљиви облик понашања на том језику” (П. Пипер, И. Клајн).

Филолошки факултет у  Београду и ФИЛУМ у Крагујевцу            

(Политика)

Top