Једна од непрестаних брига српске православне јерархије у Хабсбуршкој Монархији била је обнова свештеничког особља. У ту сврху су већ веома рано осниване дијацезалне клирикалне школе или течајеви. Организован рад на оснивању клирикалних училишта започео је још 1726, после одлуке народно-црквеног сабора у Карловцима да се у свакој епархихји оснује клирикална школа за припремање свештеничког особља. Прву познату школу те врсте основоа је владика Висарион Павловић 1741. у Нвом Саду, а обновио епископ Мојсије Путник 1765. Од тада су у ствари радиле две такве школе у Новом Саду, виша и нижа. У вишој је предавао Дионисије Новаковић, свршени ђак Духовне академије у Кијеву, а његовим одласком на дужност будимског владике, наставу је преузео Василије Крижановски кога је епископ Путник довео из Русије. Школовање у нижој и вишој клирикалној школи у Новом Саду трајало је три године , по три месеца годишње. У међувремену су одржаване тзв „репетиције“ да би се обновило и утврдило пређено градиов из претходног разреда. На крају школовања полагани су завршни испити теоријски и практично.
Покушај да се оснује клирикална школа у Темишвару потиче још из 1739, кад су темишварски еписком Николај Димитријевић и арадски владика Исаија Антоновић после завршетка аустријско-турског рата затражили од бечког двора дозволу да могу подићи у Темишварској богословији за потребе двеју епархија. Двор се сагласио са захтевом, па је његово извршење поверио Дворском ратном савету, а овај Банатској земаљској администрацији у Темишвару. Исти захтев је обновио и владика Георгије Поповић, па је царица на заузимање митрополита Ненадовића одобрила 1755. да се за трошкове изградње заведе посебан прирез на сва православна домаћинства у Банату. Изградња је започела за време владике Вићенија Јовановића Видика, али је убрзо и прекинута пошто је на народно-црквеном сабору у Карловицма 1769. било ускраћено право владикама да убирају било какав порез у народу. Клирикалну школу за Србе и Румуне у Араду основано је, по сведочењу Саве Текелије, арадски владика Синесија Живановић, а у Карансебешу епископ Јован Георгијевић 1751, такође за свештенички подмладак обеју националности вршачко-карансебешке епархије. Клирикалну школу у Плашком основано је горњокарловачки епископ Павле Ненадовић 1744. заједно с костајничким владиком Алексијем Андрејевићем; школа је носила назив“Централно училиште“. Исте године је основана и богословија у Заслушници за потребе православног живља са оне стране Капела. Најзад је богословију у Медаку основао епископ Данило Јакшич чим је био изабран за горњокарловачког владику.
На народно-црквеном сабору 1769 .било је одлучено да се у свакој епархији оснују дијацезална клирикална школа о трошку владике. Одлука је озакоњена и у 33.параграфу Илирског регуламента из 1770, али није била спроведена услед недостатка новчаних средстава, а и добре воље код владика. На народном-црквеном сабору 1774. било је одлучено да се уместо дијацезелних клирикалних школа оснује јединствена семинарија у којој би се поред будућих свештеника образовалао и административно особље. На жалост, ни ова одлука није спроведена у животу из истих разлога, па је остављено владикама да се сваки у својој епархији сналази како а и уме. Тако је 1773. основано клирикална школа у Вршцу за време владике Вићенија Јовановића Видака, коју је 1786. обновио Јосиф Јовановић Шакабента одмах по пријему епископске дужности. Зна се да је наставни круг овде трајао од 1.новембра до краја децембра, и од 1.марта до краја априла, а предавни су црквено појање, читање црквених књига, црквено правило, катихизис, писање и рачунање. Наставници су били вршачки прота и конзисторијски бележник. Кад је владика Путник био наименован за темишварског епископа, он је 1776. обновио захтев да се у Темишвару оснује јединствена семинарија за потребе свештеничког подмлатка Срба и Румуна у целој митрополији. Ствар се отезала све док на аустријски престо није дошао Јосиф ИИ као самосталан владар. Подстакнут сељачким устанком Хорије,Клошке и Кришана у Ердељу, као и жељом да се што пре подигне културни ниво заосталих сеоских маса у југосточним провинцијама Монархије, Јосифа II је 1.августа 1785. издао декрет о оснивању централне православне семинарије у Темишвару за све Србе и православне Румуне у царству, и то о државном трошку. План и предрачун трошкова за семинариј поднео је цару 26.октобра 1786. Мојсије Путник,тада већ карловачки митрополит. На жалост, ни овај план није остварен. На сабору 1790. У Темишвару било је поново одлучено да се оснује православни семинарија, али у Сремским Карловцима. Ни ова одлука није остварена већ и због неповољног држања новоизабраног митрополита Стефана Стратимировића, који се заузимао за дијацезалне клирикалне школе. Он се противио оснивању семинарије зато што је она по његовом мишљењу била исувише по католичком обрсцу. У замену за то ,Стратимировић је у Карловцима основао богословију.
Митрополит Стратимировић је основао богословију у Карловцима као своје приватно училиште кратко време после свог избора за митрополита, на основу диспозиције 34.параграфа Рескрипта деклараторија из 1779, по коме се будући приправници за свештенике били обавезни да пре рукоположења заврше клирикалну школу. Оснивајући ову школу, митрополит је био надахнут планом који је 1791 разрадио буковински епископ Данило Влаховић за румунско-руску богословију у Черновици, у Буковини. Карловачка богословија је била намењена младим људима који су се определили за свештенички позив, првенствено из сремске архидијецезе. Међутим, с обзиром на то да је она у то време била једина и да стручна школа за образовање свештеничког кадра на високом ступњу, у њу су били примани и младићи из осталих епархија. То се посебно односило на суседну бачку епархију, па је то био разлог да у Новом Саду није основана посебна клирикална школа због веома мале удаљености између Карловаца и седишта бачке епархје. У богословији су по правилу примани првенствено свршени ученици карловачке гимназије, а затим и осталих гимназија и академија у Монархији. У ствари, у њу су долазили понајвише приправници са свршеном тривијалном школом пошто су били ретки они који су завршили неку вишу школу. Неки од свршених гимназијалаца, ободрени успешним завршетком богословије, настављали су школовање у вишим школама у земљи: у академији или чак на Универзитету у Пешти, а било је и таквих који су завршили филозофске студије. Благодарећи томе , временом је образовни ниво кандидата за карловачку богословију непрестано растао, па су у њу примани само они са свршеним хуманистичким наукама(хуманиора), што је помагало да се и у састав свештеничког кадра у стручном и етичком погледу знатно поправи. Свршени клирици су као ђакони били често примани за учитеље у општинсикм школама. Искуство је показало да су они због стручне спреме, моралног владања и религиозности били омиљени у општинама и траженији од савршених ученика учитељских школа, препарандија. Школовање је иначе трајало најпре две године, па се након првих показаних успеха продужило на три.
С обзиром на то да ова богословије није била организована по узору на семинарије, њени полазници нису уживали преимућство која су пружале високе школе. Тако су стан и храна сами обезбеђивали у граду, већ према свом имовном стању, а такође су се бринули и за одећу. Многи су доносили храну од куће. Сиромашни су примали извесну новчану помоћ, а уз то је и митрополитовом личном трошку био за ученике И класе заведен тзв.алумнеум, а за ИИ класу конвикт. Школска година је почињала 1.новембра по старом календару, а трајала је до краја августа следеће године. На крају сваке школске године одржавани су главни испити за оба разреда, а семестрални крајем сваког семестра. У недостатку стручно оспособљеног кадра за Словенска наука о језику или граматика старословенског језика, црквено-словнески језик, догматско богословље или верска доктрина, морално богословље и ритуал; II класа . историја хришћанске вере и православне цркве, пастирско богословље,катихетика, омилитика, методика за учитеље тривијалних школа. Тумачење недељних и празничних јеванђеља, које је изучавано истовремено о у обе класе. Из карловачке богословије су изишли многи истакнути чланови српског православног свештенства: вршачки епископ Петар Јовановић Видак, новосадски владика Гедеон Петровић, епископ Јосиф Путник, архимандрит гроф Бранковић, епископ Стефан Станковић, ипископ и истакнути књижевник Лукијан Мушицки, и многи други.
