Home >> Друштво,Слајдер >> Каква је будућност Националног просветног савета?
Каква је будућност Националног просветног савета?

Министар по први пут покренуо смену председника НПС

Односи Министарства просвете и Националног просветног савета нису били идилични чак ни када је председник тог тела биран уз подршку просветне власти, али се први пут догодило да министидеолар просвете покрене иницијативу за смену председавајућег НПС.
Седница Одбора за образовање Скупштине Србије, на којој треба да се разматра иницијатива министра Младена Шарчевића за разрешење актуелног председника Савета Александра Липковског још није заказана, а од скупштинске већине зависи не само његова смена већ и усвајање новог Закона о основама система образовања и васпитања, у коме се предвиђа другачији састав и начин избора чланова НПС, али и драстично смањивање надлежности тог тела.

– Као председник Националног просветног савета, одговорно тврдим да оптужбе Министарства просвете о „лошем раду“ НПС под мојим руководством нису тачне. Потпуно је јасно из Нацрта закона о основама система образовања и васпитања, да је жеља Министарства да НПС-у као контролном стручном телу Народне скупштине одузме све полуге одлучивања. С тим у вези је и предлог о мом разрешењу, каже Липковски, који мисли да се иза свега крије „идеолошки сукоб о томе како ће наредних година изгледати образовање у Србији“.

По важећем закону НПС има 43 члана, а нацрт предвиђа смањивање броја чланова на 33. Садашњи мандат чланова НПС је шест година, што том телу омогућује стабилност и независност од политичких чинилаца, али је у Нацрту мандат скраћен на четири године. Према мишљењу Липковског, то упућује на политизацију – да извршна власт бира свој НПС. Стручна јавност има примедбе и на предлог да Савет уместо Скупштине убудуће бира Влада Србије, сматрајући да је тиме директно угрожена аутономија тог тела. Замерке имају и на предвиђено развлашћивање НПС-а, пошто треба да постане саветодавни орган, који о већини важних образовних питања само даје мишљење.

Уколико овакав закон буде усвојен, неће бити први пут да ће чланове НПС-а бирати Влада. Након демократских промена, 2003. године тадашњи Просветни савет основан је управо одлуком Владе Србије, која је и именовала 30 чланова, а за председницу је изабрана Десанка Радуновић, професорка Математичког факултета у Београду. Просветни савет није могао самостално да одлучује већ се његова надлежност сводила на давање мишљења и предлагање одговарајућих докумената министру просвете. Чланови Просветног савета нису именовани по одређеном кључу, а међу њима је био велики број истакнутих образовних стручњака, универзитетских професора, као и представника невладиног сектора. Многи од њих били су ангажовани у реформи образовања коју је спроводила тадашња просветна власт.

Међутим, доласком Љиљане Чолић на чело Министарства просвете 2004. године, Просветни савет је после само неколико месеци постојања укинут, а изменама закона по хитном поступку, формиран је Национални просветни савет, у који су чланови бирани по делегатском принципу, али у Скупштини Србије. Од тада па до данас често су се чуле оцене да је овакав Савет прегломазан и неефикасан, те да су, пре свега, стручна друштва делегирала и појединце чије је учешће у раду НПС-а била пука формалност. Има и оних који мисле да Савет треба да буде још бројнији.

Прва председница Просветног савета Десанка Радуновић, која је 2009. године поново изабрана од стране Скупштине Србије на чело НПС, сматра да Савет треба да постоји, јер у Министарству просвете и просветним заводима углавном раде бирократе које не прате најновија истраживања у образовању и да је без ангажовања стручне заједнице немогуће доносити одлуке које ће допринети повећању квалитета образовног система. Ипак, она указује да чланови НПС-а треба да буду релевантни представници репрезентативних стручних друштава, који морају имати права, али и обавезе и одговорност за донете одлуке.

Иако је стручна јавност сагласна да би нова законска решења нарушила аутономију НПС-а и да, онако како је замишљен не треба ни да постоји, статус тог тела споран је и у важећем закону. Наиме, члан 24 Закона о основама система образовања и васпитања прописује да, ако НПС у року од три месеца од пријема материјала не донесе акт из своје надлежности, доноси га министар. Проблем је што су просветне власти различито тумачиле овај члан. По једној варијанти, министар може да усвоји документ ако га НПС не донесе у поменутом року. Друго тумачење је да министар нема право да преиначи одлуку НПС (било позитивну, било негативну) већ ово законско решење важи само ако се Савет у року од три месеца не бави неким питањем, односно ако председник одбија да га стави на дневни ред или се не спроведе гласање.

Бивша председница НПС Десанка Радуновић, која је током свог мандата „променила“ три министра, каже да се никада није десио преседан да министар просвете донесе документ који је Савет претходно одбацио. Поменута законска могућност је коришћена само ако НПС из неких разлога није могао да донесе одлуку, па је она препуштена министру, да би се избегао „клинч“ и застој у функционисању образовног система.

Међутим, пракса се потом променила, пошто је правна служба Министарства просвете поменути члан протумачила тако да министар има одрешене руке да реагује сваки пут када му се не допадне мишљење НПС-а, чиме је заправо обесмишљено постојање овог тела.

Иницијатива за смену

Занимљиво је да је Министарство у иницијативи за смену садашњег председника НПС Александра Липковског као разлоге навело то што је министар „у више наврата био принуђен да након истека законског рока донесе акт из своје надлежности, како би се омогућило несметано функционисање образовног система“.

Липковском се на терет ставља то што, рецимо, НПС није прихватио планове и програме општеобразовних предмета одређених профила у Ваздухопловној академији, а одлука је свесно препуштена министру, јер је претходно надлежни завод као стручна институција дао негативно мишљење на те документе.

По мишљењу Министарства, Липковски је одговоран и што нису усвојени стандарди квалитета уџбеника, иако је његово поступање у том тренутку (за време претходног министра) ишло на руку просветној власти. Наиме, НПС је стандарде одбацио јер су били лоши и очекивало се да надлежни завод припреми нови предлог. Међутим, седница је завршена без написане одлуке, због чега су неки чланови били незадовољни (спекулисало се да је Липковски то урадио јер је био у комисији за писање стандарда), а то је је отворило пут тадашњем министру да заправо преиначи одлуку НПС-а и сам усвоји стандарде квалитета уџбеника.

(Данас)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Top