Home >> Образовање >> Како измерити квалитет рада наставника

Како измерити квалитет рада наставника

Ауторски текст Љубинке Недић: Док на просвети штедимо, немамо чему да се надамо

Искуство нам говори да се у нашем министарству много прича, а мало шта уради. Могуће је да ће и прича о плати усклађеној са квалитетом рада остати празна.
То не би било добро јер ентузијасти у просвети полако посустају, демотивисани тиме што нико не примећује и не награђује њихов труд.

Најава да ће се оцењивати рад наставника и према тој оцени одређивати висина плате, оправдано је узбуркала просветну јавност. Не из страха од самог оцењивања, већ из бојазни да критеријуми неће бити довољно јасни и да ће се отворити разне могућности за манипулације. Многе добре идеје су урушене због лоше реализације или недовољно промишљених одлука.

Ако пођемо од тога да се свачији радни учинак може вредновати, шта би била погрешна, а шта исправна мерила у нашем случају?

Лоши критеријуми

Сати стручног усавршавања ван установе (семинари) често су мртво слово на папиру. Осим спорног квалитета многих семинара, споран је и начин финансирања. Наставник одлази на семинаре које организује и плаћа школа, а не на оне који ће конкретно њему допринети да усаврши рад. Губи се смисао и испуњава форма. То је све.

Објављивање научних радова и стицање виших академских звања доказују академску посвећеност наставника науци, али не нужно и унапређење квалитета његовог рада у учионици. Педагошка звања би већ требало да утичу на плату, или статус на неки други начин.

Такмичења ученика захтевају предуслов на који ни најбољи наставник не може да утиче – ђаке мотивисане за такмичење из баш тог предмета. Међутим, с обзиром на огроман труд који наставник улаже, требало би га по оствареном успеху ученика свакако новчано наградити – једнократно.

Иновације у настави су данас уско повезане са применом ИКТ у настави, док је опремљеност школа толико шаренолика, да се чини да се школе не налазе у истој држави. Из тог разлога овај критеријум није исправан. С друге стране, недопустиво је да наставник не уме ни да укључи рачунар, а има и тога. То је већ неписменост.

Мишљење директора је споран критеријум јер је квалитет руководилаца исувише неусаглашен, да би мишљење једне особе смело да буде пресудно. И даље се најчешће постављају политички, немају положен испит за лиценцу, имају исувише родбине, пријатеља и комшија у колективу.

Добри критеријуми

Интерно усавршавање (угледни и огледни часови) много говори о раду. То су часови које нам посећују колеге и на којима се јасно види начин на који радимо, однос према ученицима, подстицајна атмосфера на часу, али и иновативност коју често остваримо уз помоћ штапа и канапа. Број и квалитет оваквих часова би требало да утичу на плату.

Ваннаставне активности су изузетно важне за сваку школу: секције, клубови, приредбе, ревије, смотре, тематске вечери. Свака школа има раднике који су заинтересовани само за редовне часове, и оне у чијем труду сви уживамо неколико пута годишње. Није у реду да нам плате буду исте.

И на крају, два најважнија мерила која говоре о квалитету рада наставника:

1) Квалитет часа најпоштеније показује квалитет рада наставника. Квалитетан час је исход који треба мерити. Да ли је наставник постао квалитетан пажљивом припремом часова, стотинама сати семинара, праћењем стручне литературе, истраживањима и објављивањем радова – то је већ његова ствар. Наставу треба пратити континуирано. Свакоме од нас бар два пута месечно посета часу, и када предајемо и када обнављамо, утврђујемо, оцењујемо. Часове треба да посећују директор, стручни сарадници, ментори, руководиоци стручних већа – читав тим, са унапред договореним параметрима који се оцењују. Било би добро да параметре пропише ресорно министарство, да буду познати свим наставницима и да се сви у складу са тим трудимо да побољшамо свој рад.

2) Напредовање ученика је циљ читавог образовног процеса. Природно произилази из квалитета часова и рада наставника. Међутим, не треба га мерити просечном оценом у одељењу. То би само допринело новој поплави лажних одликаша. Не треба га мерити ни стандардизованим тестовима, јер не добијају све школе ђаке уједначених могућности, нити имају исте услове за рад. Напредак се мери од дана када ти је ђак ушао у учионицу, до последњег дана школске године или школовања у тој установи. Једино се тако види шта је конкретан наставник допринео, чак и код ученика ненавикнутих или незаинтересованих за учење. Ако ми у први разред средње школе дође ученик који меша ћирилично и латинично писмо, а на крају четвртог има јаку двојку или можда тројку, скроман речник али савладане функције језика уз основну граматику – напредак је огроман. Много већи него код ученика са петицом, који је дошао са одличним предзнањем, а онда без по муке (и своје и моје) надограђивао постојеће знање.

Занима ме како би држава третирала информације о броју квалитетних наставника.

Да ли би им се обрадовала или би се покајала јер треба да им да више новца?

Да ли би школе унапред добиле квоту или суму коју треба распоредити?

Да ли би се директори поносили бројем добрих наставника или би били опрезни јер ће испасти успешнији ако држави уштеде новац?

У сваком случају, док на просвети штедимо, немамо се чему надати.

* Ауторка је наставница енглеског језика у Економско-угоститељској школи „Слободан Минић“ у Аранђеловцу

(Данас)

Top