Како вечити директори школа виде себе
У Београду су у уторак и среду одржане завршне сеансе јавне расправе о предлогу измена Закона о основама система образовања и васпитања. Чак око 300 учесника је активно и конструктивно учествовало, а говорило је преко 40 учесника.
Претпоследња сеанса је била на тему органа управљања у школи, док је последња заокружила све досадашње предлоге.
Сви синдикати образовања су највеће расположиво време за дискусију препустили директорима школа, психолозима, рачуновођама, школским управама и представницима невладиних организација. Разлог за то лежи у чињеници да су синдикати протеклих дана већ изложили своје главне примедбе и предлоге.
Тако се и десило да је, последњег дана расправе, на говорницу ступио и Иван Ружичић, председник Друштва директора школа Србије. Г. Ружичић (директор Чачанске гимназије у четвртом мандату) је прво искористио прилику да себе представи као успешног директора кога су колеге у стању да бирају унедоглед. Даље, Ружичић се потрудио да присутнима објасни да колектив, који не гласа за једног кандидата огромном већином, и није неки колектив, тј. да је проблем лошег избора директора лежи искључиво у самом колективу, а о постојању политичког утицаја на избор нема ни говора.
Следећа теза Г. Ружичића је гласила да, уколико се мандат директора ограничи, многи квалитетни људи неће хтети да се кандидују, већ „само они који су толико матори да су пред пензију“. Другим речима, ограничење на два мандата ће спречити младе, амбициозне и најквалитетније колеге да се кандидују, уз једини мотив да себе већ унапред виде у четвртом мандату (као што је себе, још далеке 2002, видео г. Ружичић)!
И на крају, г. Ружичић је „поентирао“ тезом да су директори школа дискриминисани тиме „што им се у другом мандату не чува радно место“. ПОТПУНО НЕТАЧНО! И не само да је нетачно, већ је и злонамерно према свим другим колегама и штетно по образовни систем.
Зашто је ова тврдња г. Ружичића погрешна и злонамерна? Па, из тог разлога што и за директоре школа, као и за све друге запослене, важи Посебан колективни уговор, на основу кога се, у случају већег броја извршиоца у односу на број часова, формира ранг листа. Онај ко је на дну те листе, постаје технолошки вишак. Ако, којим случајем, технолошки вишак буде баш бивши директор школе, то само потврђује да и бивши директор школе има иста права као и сви запослени, само је имао мање среће (или памети) од својих конкурената на листи.
За посебну дискусију је питање легитимности „Друштва директора школа Србије“, чији је председник управо Иван Ружичић. Нити лекар, нити пекар, нити апотекар. Нити ловац, нити риболовац. Нити комора, нити струковно друштво. Изгледа да је „Друштво директора школа Србије“ управо и основано да се бори за личне интересе „вечитих директора“, о чему и говори овај чланак.
