Home >> Друштво,Историја,Култура,Ћирилица >> Историја затирања ћирилице: Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица
Историја затирања ћирилице: Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица

Коментар ФБГ: У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“

 

09 април 2013 Жељко Филиповић

 

 

`ајмо од почетка

 

Поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у VII веку Рим је остао једина патријаршија у западном делу Римског царства. У свим земљама западне Европе свештенство Римске патријаршије је преношењем хришћанства искорењивало сва затечена писма (азбуке) осим латинског. Тако су за сва времена нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне (Енглези, Шкотланђани, Ирци), скандинавске руне (Норвежани, Швеђани, Финци, Данци), германске, пољске, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица. Преношењем хришћанства и у ваневропске просторе искорењени су и илочко писмо на Илочким острвима (Филипини) и бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке.

 

Аустро-Угарска

 

У Аустријском и Аустро-Угарском царству католичанство је било државна вера, па је римски верски центар преко двора, цркве, војске, судског и школског система вршио сталан и суров притисак на српско становништво да се одрекне православне вере, ћирилице и јулијанског календара и да пређе на католичку веру. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само због тога што није пристао да пређе на унију. Србима је било забрањено да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба: Петров, Бошков, Марков, Попов, Бугарски, Рудински, Поморишац, Бечејац, Перичин, Ненин, Курјаков, Каћански, Коларов, Сувајац… У српским школама је била забрањена ћирилица и наређена латиница као обавезна. Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то чинили кришом по шумама, ливадама, утринама, крај путева, по својим двориштима. Србима је било забрањено да цркве граде без дозволе власти, а власт је дозвољавала само „барокни стил“ („језуитски стил“), па би цркве саграђене у православном стилу биле одмах рушене. Све ово је био облик организованог притиска католичког двора и државе на православне Србе да пређу на католичку веру. У време најсуровијих притисака двора, Срби су ћирилицу доживљавали као суштинску одлику свог верског и националног идентитета, и свим средствима су је бранили као свој живот! И у таквим условима ћирилица је Србима била једино писмо. Крајем XIX века одлукама Берлинског конгреса Босна и Херцеговина је додељена на управу Аустро-Угарској. И овде је двор покушао да Србима ишчупа ћирилицу, али је отпор народа заједно са његовом црквом и трговцима био несаломив. После тога Срби више нису морали да се одазову на суд ако им позив није био достављен – баш на ћирилици! Године 1914. Хрватски сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. Године 1915. и Босански сабор је забранио ћирилицу и у Босни и Херцеговини.

Стварањем Краљевине СХС 1918. године Ватикан је наслутио нову шансу да Србима избије из главе ћирилицу. Оно што није успело насиљем аустријског режима „споља“, пробаће се преко Словенаца и Хрвата „изнутра“. У Краљевини СХС и Краљевини Југославији Срби су сва званична документа писали двоазбучно, из обзира према Хрватима. Хрвати и даље – само латиницом. Па ипак, и тада је ћирилица била једино српско писмо. Године 1941. и НДХ је забранила ћирилицу у Хрватској.

После II светског рата у Југославији власт преузимају католички народи Словенци и Хрвати преко Броза, Кардеља и Бакарића. Ово је за Ватикан била нарочито повољна прилика да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац ћирилици код Срба. Хрватски шлосер Броз је преко српског кројача Александра Ранковића издејствовао „договор“ српских и хрватских лингвиста и књижевника познат као Новосадски договор из 1954. године.

По налогу власти, спровођење овог „договора“ су започели лингвисти и књижевници, а протицањем времена прикључили су му се – свесно или несвесно! – и остали сегменти у српском народу – државни органи, културне, научне институције; касније сами просветни радници, па информатичари, систем администратори, модератори на разним интернет форумима, и коначно, што је за ћирилицу било и најпогубније – српска омладина! Свако од њих је додао по лопату земље на гроб ћирилице. Идемо редом:

 

Ученици и студенти

 

Очекивати да ова средина изнедри снагу довољне критичне масе да постигне преокрет у примени ћирилице у животу српског народа је исто што и очекивати да књиговођа са правоснажном судском пресудом за проневеру новца своје установе „причува“ паре прикупљене за неку добротворну акцију! Српски ученици и студенти, као и огромна већина младих, су главни носиоци подсмеха и презира према ћирилици. (Обиђите продавнице мобилних телефона, где раде искључиво млади, и питајте да ли постоје модели који би могли да писане поруке шаљу на српској ћирилици, и пратите њихову реакцију!) Они нису „кривци“, они су жртве средине у којој су рођени и одрасли. Од када су се родили, сви прехрамбени, хигијенски и одевни предмети који су због њих уношени у кућу, имали су натписе искључиво на латиници; све играчке и технички предмети које су у детињству добијали на поклон – сликовнице, бојанке, бицикли, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони и слично – имали су искључиво латинична слова; сви цртани филмови које су гледали на телевизији, на рачунарима и мобилним телефонима, имали су искључиво латинична слова. У продавницама на етикетама индустријских производа готово и не постоји ћирилица. Они су одрасли уз латиницу, па су доведени у ЗАБЛУДУ да је „латиница – наше писмо“, а да је ћирилица – „остатак прошлости, превазиђено, застарело и неупотребљиво писмо“, па су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Зато ми и кажемо: они нису „кривци“, они су жртве!

Ја сам мом унуку набавио мобилни телефон који је могао да писане поруке шаље на српској ћирилици. Коме год је од својих другара послао поруку, нико му није одговарао! У личном сусрету са њима, другари су му наводили различите разлоге или изговоре: те „латиница ми је лепша од ћирилице“, те „мој телефон не исписује ћирилична слова“, те „непријатно ми је што и ја теби не могу да одговорим на ћирилици“, итд. И, шта се десило? Дете ми је … вратило поклоњени телефон:

„Деда, не вреди, другари ме избегавају, као да сам шугав“…

Ово се догодило у Србији – земљи ћирилице!

 

ТВ СТАНИЦЕ

 

Телевизија Београд је почела са радом 1958. године и читавих 20 година, до 1978, користила је искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Пуних 20 година српска деца су крај ТВ екрана одрастала уз латиницу као „своје писмо“. За ТВ „Пинк“ избегавање ћирилице је „питање престижа“, статусни симбол! ТВ „Б-92“ ћирилицу користи једино у емисијама за пољопривреднике, чиме одлично одражава менталитет људи који у њој раде, и који ћирилицу доживљавају као „народну ношњу“, као „остатак прошлости“, као „својство села и земљорадње“. Све три ове станице емитују телетекст без коришћења ћирилице, па на РТС имамо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ – „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92“ – „Срби су злоцинацки народ“. Политичка гарнитура у панонском делу Србије је применила подвалу о „српској латиници“, па у Новом Саду чак и називи улица са таквим именима као што су Свети Сава, Вук Караџић, Матица српска, Доситеј Обрадовић, Ћирило и Методије, су на латиници, а РТВ је само испостава те политичке гарнитуре. Можемо ли очекивати да ове куће помогну очувању ћирилице!

 

Штампа

 

„Политика“ и „НИН“ више нису у српским рукама, и нереално је очекивати да тамо неког још интересује судбина ћирилице. Теофил Пнчић је већ рекао да је „Време“ почело да излази на латиници, и да се тамо и не размишља о ћирилици. За њега је сахрана ћирилице већ завршена ствар. „Вечерње новости“ рекламе објављују претежно на латиници, иако је то од оснивања 1953. године ћирилични лист. Манојло Вукотић у разговору са председником „Ћирилице“ примењује метод дисквалификације унапред и на невиђено, полазећи од става: „Ја сам студирао књижевност, а ти технику, и ти не можеш бити мој саговорник“! Чију књижевност је он студирао? Арапску, германску, романску, или…? И Менгеле је имао диплому лекара! Да ли он мисли да су људи који су студирали право изузети од правне одговорности самим тим што су студирали право? Замислите адвоката који возилом прође на црвено светло, а после саобраћајцу прича како је он студирао право, и овај не може да му буде саговорник. Можемо ли да се уздамо у овакве људе из штампе да помогну у очувању ћирилице?

 

Просветни радници

 

Покажите ми једног јединог учитеља, наставника или професора у Србији који је ученицима или студентима умео да каже зашто су они као Срби – и у целом свету једино Срби – за свој језик учили још једно писмо. Не постоји! У првој генерацији просветних радника у време доношења Новосадског „договора“ 1954. г. то нису смели да кажу, јер су били свесни да је то била политичка одлука, па су се бојали за своја радна места, а у каснијим генерацијама просветних радника, који су већ рођени и одрасли у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ то нису ни знали да кажу, јер су и сами одрасли на заблуди о „латиници као нашем писму“.

Године 2009. на крају трећег разреда основне школе деца су на табли исписала поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године приметио је на табли да су се од целог разреда само два детета потписала ћирилицом! У трећем разреду! Мислите ли да је учитељица ово уопште приметила? Мислите ли да је деци поводом тога било шта рекла? Мислите ли да је на почетку следеће школске године деци поводом тога било шта рекла? А шта и да каже када је и сама одрасла на заблуди о „латиници као нашем писму“!

Већ сам навео какав је однос ученика и студената према ћирилици – подсмех и подругљивост. Шта мислите, колику „заслугу“ за то имају сами просветни радници? Пресудну! Ученици и студенти и младе генерације уопште су само одраз њихових учитеља, наставника и професора. Можемо ли да се уздамо у овакве просветне раднике да допринесу очувању ћирилице! Можемо ли да се уздамо у бесправне градитеље да допринесу поштовању урбанистичких планова?

 

САНУ

 

Ова установа још само по традицији носи име „српска“. Она је постала привезак и „украс“ режима. Њен председник Никола Хајдин је приликом избора рекао да његова победа „представља пораз меморандумских снага“, и тиме је режиму показао да „зна за јадац“. Тај човек као ни цела САНУ никад ни једну реч није рекао у одбрану ћирилице. На његовом Грађевинском факултету ћирилица је већ протерана, а он сад са новог положаја брани те „тековине“. У Одељењу за српски језик САНУ, попут оног Јапанца који још није сазнао да је II светски рат одавно завршен, па у рову и даље чека Американце да се појаве, старци још нису сазнали да је Југославија пропала, па и даље раде на „Речнику српскохрватског језика“! За српски народ није никаква срећа што му име језика и број писама прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Палавестра, Пешикан, Пижурица. Овде је изгледа још на снази она аустријска забрана „ић“…

 

Матица Српска

 

Је заиста била „српска“ једино у Аустро-Угарској, када је у најтежим околностима умела да чува и негује српску културу, па и српску ћирилицу. Ни у овој установи чичице са лептир машнама ни једном нису изговориле ни упозорење, а камоли протест због нестајања ћирилице. У оваквој Матици „српској“ је измишљена нова подвала српском народу у виду „српске латинице“, што је само нова степеница на укупном путу затирања српске ћирилице и њеног замењивања хрватском латиницом. Ова најновија подвала је награђена од стране аутономашких политичара наградом за животно дело, а Матица српска је постала Матица војвођанска.

 

Вукова задужбина

 

Такође ништа не чини да се нестајање Вуковог писма прекине и поврате редовне прилике у погледу употребе ћирилице у животу српског народа. Захваљујући народној успомени на Вука људи у Вуковој задужбини су нашли ухлебљење, па опет мирно посматрају нестајање ћирилице. Они чак и електронску пошту шаљу на латиници, као да додатно желе да се наругају Вуку и српском народу, а када неко њима пошаље пошту на ћирилици, они је проглашавају за вирусе и одбијају да отворе поруку! Најновији „изум“ им је израда уџбеника за ђаке прваке – на латиници! Ни они не желе да изостану у додавању лопате земље на гроб Вуковог писма.

 

Информатичари, систем администратори

 

Представљају најжалоснији пример жртава штетног утицаја подвале о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ на школовање младих генерација српског народа. Баш овде се најбоље види како и најобразованији кадрови могу остати „слепи код очију“, односно – рачунарски неписмени! Они су рад на рачунару учили на енглеском језику уз латинско (наглашавам: латинско, а не „енглеско“!) писмо, па нису у стању да у установама у којима раде (банке, библиотеке, факултети, институти, велике фирме) пишу текстове на српском језику.

Кад су све државне институције заказале, кад лингвисти у Србији нису на страни ћирилице, кад националне установе – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик – не маре за ћирилицу, остаје само – народ. Народ је јачи од њих под условом да зна шта хоће.

Ово је двоструко тачно. И да је у средини у којој ни држава, ни политичари, ни лингвисти, ни просветни ни културни радници, ни научници, ни штампа, ни ТВ станице не маре за судбину ћирилице – народ последња снага која би могла све претходно побројане да доведе у ред, и да је услов за то да – народ зна шта хоће! Од бројних разлога нестајања ћирилице, овај последњи је најболнији – да сам народ не зна шта хоће. Сви побројани би могли бити против ћирилице, ништа им то не би вредело кад би народ био на страни ћирилице, као у време Аустро-Угарске царевине. Садашње генерације српског народа, рођене и одрасле у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ и саме су одрасле на заблуди о „латиници као нашем писму“. Оне не знају да је Новосадски „договор“ из 1954. г. имао своје објављене циљеве („равноправност писама и богатство двоазбучја“) и своје необјављене циљеве (искорењивање хиљадугодишњег српског ћириличног писма и његово замењивање хрватском латиницом). Оне не знају да је:

–    У Југославији после II светског рата из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена српска ћирилица са 30 слова за 30 гласова српског језика и замењена латинском абецедом са само 26 слова.
–    У војсци, на Пошти и по предузећима телепринтери су имали само латинска слова.
–    Наређено избацивање из употребе писаћих машина са српским ћириличним словима и њихово склањање у подруме, складишта и магацине, и забрањена њихова даља производња и увоз.
–    ТБ Београд првих 20 година свог постојања користила искључиво хрватску латиницу.
–    До 1961. г. чак 4 републике су имале ћириличне регистарске таблице на возилима, а само Словенија и Хрватска латиничне.

 

Регистарске таблице до 1961. године.


–    На етикетама индустријских производа по продавницама постојала је ћирилица за македонски, латиница за хрватски и словеначки језик, а једино српски језик није могао (ни данас не може!) да има своје ћирилично писмо.

–    У бившој ЈНА (Југословенска Народна Армија, оружане снаге СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“. Понављам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако: у војном школству – уџбеници, учила и дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, техничка документација за оружја, оруђа, инжењеријске машине и возила – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа, периодика и стручни часописи по родовима, до последњег примерка – латиница; у војнофилмској установи „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Године 1980. (још за Титовог живота!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису стизала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ или у војсци, или већ на самој Пошти, ћирилична писма је скретао у кош. „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ „Поступи по необјављеним одлукама Новосадског „договора“!“
–    Рачунари у тренутку своје појаве нису имали једино – српско ћирилично писмо.
–    Међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак који би фабрички био оспособљен да пише српском ћирилицом. То могу само они примерци које су сами грађани сопственим знањем и снагама оспособили.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“ из 1954. године! Не „равноправност писама“, него искорењивање хиљадугодишње српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Равноправност писама у Југославији“ никад није поштована, него је поступно, миц по миц (необјављена одлука Новосадског „договора“!) жонглерски преокренута у „равноправност писама – у Србији“! Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“!

Па добро, рећићете, кад већ умеш свима да упућујеш критике и солиш памет, шта си ти сам учинио за очување ћирилице?

То је право питање! Мој одговор на ово питање послужиће као огледало у коме ће сваки Србин моћи да види своје право лице! Најефикаснији начин очувања ћирилице је да је Срби користе у свом животу и раду и да њоме – ПИШУ! Ево како сам ја то чинио:

Моја писаћа машина купљена 1973. г. има ћирилична слова. Моји рапидографски шаблони за величину слова од 5 – 10 мм су на ћирилици. Моја чековна картица је на ћирилици. Мој рачунар има оперативни систем на српском језику и на ћирилици. Ја, моја деца и моји унуци сви имамо рачунарске тастатуре са фабрички обележеним словима српске ћирилице. Ја сам самосталним радом своја четири мобилна телефона још 2007. године оспособио да СМС поруке шаљу на српској ћирилици. Кад већ дечија одећа на себи има некаква слова, моји унуци на одећи имају српска ћирилична слова.

Да ли је могуће да обичан грађанин постигне више? Колико српских председника Републике, академика, министара, универзитетских професора, политичара, бораца за људска права и бораца против дискриминације може ово да покаже?

14Comments

  1. bivsi clan unije каже:

    Ma sta ste navalili sa tom cirilicom, ucimo je , znamo je , pisemo i jednim i drugim pismom, jer je to obaveza nas ucitelja da forsiramo i jedno i drugo.Potrebno je izvrsiti standardizaciju slova ,jednom pisano slovo ima crtu drugi put nema , kad uporedim azbuku u pravopisu i u bukvaru , nailazim na razlike.No ne brine to mene. Zaidjite malo po severnom Banatu, sramota je da ljudi u pojedinim selima ne znaju Srpski jezik, cak i na televiziji sam gledao da pojedinci iz Kanjize i okolnih mesta traze prevodioca i ne govore Srpski.Ima li to negde u svetu , da stanovnici drzavljani svoje drzave ne znaju jezik svoje drzave?

  2. гром каже:

    Владану Божовићу: и то је нешто! али не знам што ми не верујеш да су деца у Енглеској несрећна и сиромашнија од наше јер не знају два-три писма!
    Поздрав и леп викенд водио!

    • Vladan Božović каже:

      Deca u Engleskoj ne moraju da znaju ni dva pisma ni dva jezika, jer ako hoće neko da komunicira sa njima naučiće engleski, ali ako neko hoće da komunicira sa nama neće sigurno da uči srpski, nego ćemo mi da naučimo engleski.
      Ako hoćemo da komuniciramo sa Hrvatima, neće oni da uče ćirilicu jer mi već znamo latinicu.
      Mi smo mali i naštavan narod, tako da bi nam bilo bolje da znamo dva pisma i dva jezika.

      P.S. Jedan dobronameran savet. Ako hoćete da vam se odgovor pojavi neposredno ispod nečijeg komentara kliknite na plavi link Odgovori koji se nalazi ispod komentara.

  3. гром каже:

    Владану Божовићу: ћоравом намигивати и глувом шапутати, узалуд је!
    А баш ми се јуче пожалише деца из Енглеске како се осећају изузетно сиромашна што не знају два писма и да богато завиде деци у Србији на богатству!
    Ко хоће да зна зна, ко неће шта ћу му ја! осим да му предложим да се додатно обогати кинески, грчким, старославенским…

    • Vladan Božović каже:

      Jedino se Grome slažem sa vama, da je uzalud ćoravom namigivati i gluvom šaputati.

  4. Vladan Božović каже:

    Jedno od retkih bogatstava Srbije i srpske dece je to što znaju dva pisma, baš kao što je čovek bogat što zna više jezika.
    Preterano insisitiranje na ćirilici bi moglo da prouzrokuje gašenje latinice što bi bili katastrofalno iz puno razloga.
    Tada bi zaokružili nacionalni kazamat i opravdali naziv „pravoslavna džamahirija“.

    • гром каже:

      Да ли ово значи да деца у Немачкој, Енглеској,…сиромашна!?
      Не видим!
      Са друге стране не говори се о томе да ли коме смета да ко зна латиницу, енглески (не заборавимо да том нема ђ, љ, ж.., па деца у енглеској ми не делују сиромашно што не знају да напишу (као)латницом наведена слова)него да ли је наше писмо, писмо нашег племена, ћирилица или није!
      Да ли ћемо на продавници лекова написати АПОТЕКА или АРОТЕКА; и да ли је ово последње аротека или апотека!
      Уосталом, постоји и једана Закон и коме лепо пише! И не видим да разлога да расправљамо о неспорним стварима!па више и нећу трошити време и енергију на то!
      Моја дилома са машинца је исписана ћирилицом, што је у складу са законом и што је и нормално јер нисам дипломирао у Загребу нити на Сорбони већ у Београду, а ништа не би била вреднија нити богатија да је исписана латиницом, или пола/пола, или…

    • Vladan Božović каже:

      Kojim se pismom pišu registarske tablice. Ne mislim na ona mala slova koja niti ko vidi niti gleda. Jel PA Pančevo ili Rančevo.
      A što se tiče apoteke kako god pisalo niko neće ući da kupi hleb, „аротека“ čitaju samo oni koji ne znaju latinicu a znaju da čitaju ćirilicu. To su, na svu sreću, deca prvog razreda osnovne škole.
      Jel pravoslavno hrišćanstvo oduvek bila religija našeg „plemena“. Nije, bilo je nešto drugo. pa je promenjeno, tako to ide.

  5. Jelena каже:

    Sitne duše… 🙁

  6. Danijela, ali druga каже:

    Moju imenjakinju ne treba da bude sramota. Sve je stvar prirode i Božjeg dara. Već sam izbor fotografije sugeriše problem sa razumevanjem tekstova (bilo kakvih), jer u tekstu se ne može nešto „videti“ ako si duhovno obnevideo (kao što se lepo „vidi“ na fotografiji). No, lepo se „vidi“ da neko ne ume da piše Z, ali ga baš bode ono B, a inače ovakvi zvezdoznanci uglavnom imaju čulo za „transfer“ novca, pa im je bolje da benave u svom nazovi kosmopolitizmu, koji, naravno, ne podrazumeva SrBe. Neko misli mozgom, neko stomakom, a neko…

  7. гром каже:

    Може причати ко шта хоће, може гласове обележавати знацима којима год хоће, скупину знакова звати како хоће, али нисам довољно глуп, довољно неначитан, па знам да се скупина знакова коју користи племе којем припада зове ЋИРИЛИЦА!

    Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински и де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе.

    Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221. (Извор: Википедија)

    И не видим чему више икаквих расправа, па и о овом тексту! Осим једног дела све остало је само тачан историјски приказ!
    А што се тиче ћирилице! она се не расправља! она се једноставно и после Вука најједноставније пише!
    А помодара је било и биће, баш као и удворица сваке феле!

  8. admin каже:

    Жао нам је што сте у овом ексту пронашли мржњу.Изгледа да свако нађе оно што тражи. Српски проблем ћирилице је ипак важнији од свих наших међусобних неспоразума. Ја од својих ученика захтевам да пишу ћирилицом. Да ли и у томе има мржње?

  9. Данијела каже:

    Аууу, ја оволико мржње скоро нисам ни видела, а ни прочитала. Боље промените назив сајта у Мрѕимо све што није срБско… или Ваши 1234… или како год је сад модерно… Сва срећа, па живим у „панонском делу Србије“ где, ипак, волимо све, без обзира како му се завршава презиме. Тренутно осећам трансфер непријатности у име и аутора текста, и овог сајта што је ово објавио. Срамота ме је у ваше име.

Top