Наставници треба да науче децу да различита знања повезују у смислене целине и неважно је хоће ли они та знања стећи на часу, бавећи се спортом, или са интернета, сматрају у Заводу
Поводом најава доношења предлога стандарда ученичких постигнућа, разговарали смо са Јеленом Најдановић Томић, руководиоцем Центра за стандарде Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, коме је поверен овај посао.
Она је већ у првој реченици изрекла да јој је драго што се синдикати интересују за рад Завода, иако је једна од ретких која тако види улогу синдиката.
–Искуство у непосредном раду у настави драгоцено кад се доносе било какве одлуке које су значајне за све. Завод то увиђа и цени – каже Томићева у разговору за наш лист.
ФБГ: Шта су стандарди компетенција за гимназију?
–Идеја стандарда треба да помогне да дефинишемо шта је то квалитет у образовању, шта сваки ученик треба да добије током свог школовања, која су то знања, вештине, умења, компетенције које треба да развије. Сада је то у закону дефинисано као стандарди компетенција, али то је широк појам, а ми желимо да се фокусирамо на образовна постигнућа.
ФБГ: Шта се тиме добија?
-Идеја стандарда треба да допринесе квалитету образовања, које ће бити доступно свима. Тако ћемо обезбедити да ученик у Београду и ученик у Лесковцу или Врању стигну до истих исхода учења, и да квалитет који добијају кроз образовање систем буде уједначен. Направили смо стандарде за крај обавезног образовања, они се примењују од 2010. године. Њихова основна примена је ослонац за завршни испит, али они такође треба да буду путоказ за планирање и реализацију наставе у свакој учионици. Исти принцип ће бити примењен и на опште средње образовање.
О међупредметним компетенцијама
ФБГ: Које су то међупредметне компетенције?
–То је тај један корак више. То је примена свега онога што је ђак научио, нова димензија знања. У већини страних образовних система стандарди су дефинисани преко компетенција које треба изградити. Само стицање знања више није довољно, сад је 21. век, поставља се питање шта деца са тим могу да ураде.
Поред стандарда за поједине предмете, дефинисали смо једну групу стандарда који се односе на међупредметне компетенције. Погледајте наше циљеве и исходе образовања, тешко ћете препознати ту неки садржај, него ћете видети неке компетенције које се односе на вештине учења, вештине комуникације, решавање проблема, сналажење у неким ситуацијама. Знање треба томе да служи, то је та новина која треба да се деси.
ФБГ: Кажете да предност дајете компетенцијама, а не скупу знања и чињеница. ПИСА или слични тестови кажу да наш ученик не зна да попуни формулар у банци. Који је значај међупредметних компетенција?
-Међупредметне компетенције не припадају ниједном предмету, а важне су за неколико предмета. Ту су нпр. читање података, прављење табела, неколико типова учења, компетенција за живот у грађанском друштву, попуњавање формулара – тога има и у предметима. Није лако увести такву промену, јер смо ми традиционално више окренути ка наставним садржајима, а мање ка компетенцијама.
О промени улоге наставника
ФБГ: Не може се очекивати од наставника да сам спроводи ту промену…
–Слажем се са вама, систем мора наставнику да обезбеди подршку. Да би дошло до промене у учионици, наставницима мора да буде потпуно јасно шта се мења и како се мења и да препознају корен те промене. Та промена подразумева промену улоге наставника.
ФБГ: Значи ли то да се функција наставника помера ка демонстратору и модератору?
–Информације су свуда око нас. Задатак наставника је да научи ученика да развије механизме како ће те информације да користи. На пример, из медицине у овом тренутку могу да нађем податке о било којој болести, али шта ћу ја са тим? Ништа! Е, то треба да научим! То је компетенција, што ће лекар знати шта да уради са тим информацијама.
ФБГ: Хоће ли наставник и даље бити потребан ђацима, пошто неће бити једини извор знања?
–Наставник ће увек бити неопходан. Чак и када је реч о учењу на даљину, неко мора те садржаје да модерира, неко мора да даје повратну информацију, неко да даје задатке. Неко ће морати да осмишљава те задатке, који ће помоћи ученицима да развијају компетенције. Оне се развијају, оне нису дате, а то је задатак наставника. Његова улога ће бити ојачана. Моћи ће да има бољу комуникацију са ученицима. Извор знања су интернет, књига или енциклопедија, а наставник помаже да се ученици усмере на права објашњења.
ФБГ: Значи ли то више времена за друге битне ствари, које нису обавезне?
–Ученици ће доживети наставнике као људе који су компетентни за различите ствари. Овако их доживљавају само као предаваче. Не могу људи дуго да слушају предавање, ту лако падне пажња. То је онда једна монотонија, а ако наставник другачије структуира час, ако даје истраживачке задатке, ако их упућује, а онда са њима дискутује о неким стварима до којих су они дошли, помаже им да науче, даје им различите могућности да решавају проблеме. Тада ће га ученици видети у једном другом контексту и у једној свеобухватнијој улози.
О информацији
ФБГ: Проценат информација које данас ђаци добијају у школи тешко да прелази 50 одсто. Правите ли стандарде који траже од деце нешто што професор није предавао, или само оно што јесте предавао, а да тиме оставите ученика да изађе из средње школе без провере међукомпетенција?
– Не тражи се више од онога што је на часу, али се тражи другачије. Основна улога школе је да припрема децу за будући живот. Све оно што треба да урадим у било ком другом сегменту живота, спортском, културном или забавном, такође су ситуације које треба да решавам и у свом школском животу. Разлика је што у школи за то користим неке научне садржаје и знања, које узимам у неки процес, закључујем на основу њих, комбинујем их, поредим и повезујем знања из више предмета. Не морам знати све чињенице, али морам знати да их повежем у једну смислену целину. То наставници треба да уче ђаке, онда је неважно како стичемо појединачна знања, ту се могу увезати и знања која стичемо на часу, бавећи се спортом, или са интернета.
ФБГ: Хоће ли процес реформи ићи редоследом: прво усвајање стратегије, па стандарди, онда матура и, на крају, садржаји?
–Тако је! Стратегија је донета, стандарди су при крају, развија се концепт матуре и тај редослед се поштује.
ФБГ: Знате ли колико је Министарство просвете инсистирало да то иде наопачке?
У систему образовања свака институција има своје улоге и надлежности . Ми постављамо стандарде који су у завршној фази и они ће се ускоро наћи на јавној расправи. Овај процес је врло сложен и у оквиру њега смо тестирали стандарде на репрезентативном узорку ученика гимназија и средњих стручних школа, и паралелно са тим ми смо дали упитник наставницима где су се они изјашњавали о тим исказима. Наставници су процењивали да ли су они стварно релевантни и употребљиви за даљи наставак школовања и за сналажење у животу, да ли су погодни за праћење и процену постигнућа ученика.
О јавној расправи
Организоваћемо јавну расправу, јер нам је важно да се и остали учесници у образовном систему изјасне о томе. Нарочито нам је значајно да се у то укључе и факултети, зато што је законом предвиђено да матурски испит замени пријемне испите на факултету.
ФБГ: Како замишљате јавну расправу, јер свака у себи крије опасност да је форме ради?
-Наше искуство говори да се из јавних расправа добијају квалитетне информације за унапређивање документа. То касније води и бољем разумевању и лакшој примени стандарда. Тако ћемо и овај пут то организовати у три правца: преко стручних друштава и удружења, они су нам најреферентнији саговорници за то, а доставићемо школама електронским путем материјал на изјашњавање и наставници ће моћи индивидуално да дају мишљења о стандардима преко веб сајта Завода.
ФБГ: Могу ли стандарди да наговесте и да у суровој реалности спроведу ово што причамо, или су све ово само пусте жеље руководилаца пројекта?
Политика стандарда је Законом предвиђена. Знајући важност и изазове које новине доносе, Завод је осмислио подршку наставницима, која поред обуке подразумева развој додатних материјала, приручника и слично.
ФБГ: Како то, када нас вечито оптужују да смо сви нерадници? Чију подршку ћете добити?
– Наше искуство показује да увек постоји једна група која је спремна да повуче промене, да уложи додатни рад, да на свом примеру покаже како је нешто ефикасно, добро или корисно. Верујем да је већина људи у просвети зато што воли да ради, зато што је то посао за који су се припремали и да желе да раде боље, да желе да мењају и унапређују свој рад, да добијају боље резултате од својих ученика. Наставници су задовољни кад ученици добро знају. Постоје различити механизми осигурања квалитета на системском нивоу и на нивоу школе.
ФБГ: Кад помињете механизме, Педагошки колегијуми у већини школа не функционишу.
-Педагошки колегијуми су важни. Они би требало да доносе одлуке на нивоу школе и да прате како се ствари одвијају, они су ти који би требало да унапређују рад школе.
ФБГ: Замислите: имате стандарде, матуру, и прођу четири године. Кажете: ова школа је радила добро, ова лоше. Шта ћете тада да урадите?
–Завод је стручно тело, на Заводу није да уради било шта, већ да констатује ситуацију. Свака школа за завршни испит добија своје резултате где може да види просек региона, просек Републике, општине и школске управе. Наш задатак је само да прикупљамо податке и правимо анализе колико је свака појединачна школа остварила стандарде у односу на школе у окружењу.
