Home >> Интервју,Образовање,Часопис >> Интервју: Александар Липковски

Интервју: Александар Липковски

ИНТЕРВЈУ  са Александром Липковским, професором математичког факултета у Београду

 

Рођен 1955. у Цариграду. Студирао математику у Москви и Београду. Од 1979. предаје на Математичком факултету Универзитета у Београду. Био је продекан и декан тог факултета, проректор Универзитета у Београду, помоћник министра просвете и члан Националног просветног савета (2005-2009). Говори руски, енглески и немачки.

 

 

Превише нормирања у просвети је лоше

 

„Иза целог напада на, такозване, сувишне садржаје у просвети стоји  мондијалистички покушај спуштања образовања на веома низак ниво како би манипулација људима била лакша. Та глобална идеологија потиче из Сједињених Америчких Држава. Они су то прво применили код себе, прво су свој ниво образовања урушили и уништили, да би то онда извозили постепено. А увозили су Кинезе, Јапанце, Вијетнамце, Индијце и остале.“

На овај начин, у разговору за наш лист о реформи образовања говори професор Математичког факултета у Београду др Александар Липковски.

 

Шта недостаје нашој гимназији, па морамо из корена да је мењамо?

 

Мене нико није убедио у то да морамо из корена мењати гимназију, поготово не тако што ћемо мењати наставне програме. Програме можда само треба вратити у време класичне гимназије, када није било изборних предмета, инклузије и других образовних новотарија. Ако погледате збирку матурских задатака из математике из 1932. године, видећете да данашњи матуранти не би умели да ураде ни трећину. После совјетске револуције 1917, у Русији је потпуно реформисана школа по систему – седимо у кругу, немамо оцене, забављамо се (да ли вам је нешто познато?). Тада се говорило: „Стара школа је била школа учења; она је приморавала људе да усвајају мноштво непотребног, сувишног, мртвог знања, које је оптерећивало памћење.“ Ако мислите да је ово цитат из неког савременог реформистичког ПЕПСИ списа, варате се – ово су Лењинове речи из 1920. године. После Лењинове смрти, Стаљин је, приметивши да има све мање образованих стручњака, вратио старе програме гимназије из царског времена и – руска привреда и наука су живнуле. Волим паралелу између некадашње совјетске диктатуре и данашњег евроунијатства јер има много сличности!

 

Шта је погрешно у реформи образовања?

 

– Да је сто милиона евра страног новца, колико је потрошено у образовању у последњих десет година, употребљено за изградњу школа и за побољшање услова рада уместо за „кукурикуларне“ реформе, и ђацима и наставницима било би много боље. Овако, те паре нестају као вода у пустињском песку, без икаквог корисног дејства, осим што понешто заостане у џеповима „експерата“.

 

У чему је проблем?

 

– Један од проблема је и у томе што су наши „експерти“ из области образовне психологије уз помоћ неидентификованих међународних „стручњака“ смислили да направе минималне стандарде уместо жељених, како то ради нормалан свет. И смислили су да том експерименту подвргну целу популацију одједном. Идеја минималних стандарда дубоко је педагошки неисправна. Наиме, стара је школска истина да колико год ми спустили ниво захтева према ученицима, они ће увек имати тенденцију да уче (и знају) још мање.

 

Када би Вам неко дао одрешене руке да у року од четири године унапредите наше образовање, шта бисте урадили?

 

Први корак би био да се сваке године проценат издвајања из бруто националног дохотка за просвету повећава за један до два одсто тако да стигне негде до 9 одсто (западноевропски просек је око 6,5 одсто). Затим, веома озбиљна ревизија свих промена у просветном систему које су се десиле за последњих десет година. Најзад, враћање достојанства просветним радницима, не само повећањем плата, већ повратком на систем када је учитељ, поред свештеника, био најзначајнија особа локалне заједнице. Ова мисија не зависи само од просвете, већ од целокупног окружења и система вредности у друштву. Крилатица „хоћу све, и то одмах“ у главама младих људи (и њихових родитеља) потпуно је потиснула оно „знање – имање“.

 

Шта бисте прво преиспитали?

 

– У просвети је нормативни део начисто „забраздио“. Правилник о оцењивању, о стручном усавршавању, да не говоримо о законима, па стандарди, лиценце за директоре… Много је тог нормирања, а свако превелико нормирање је лоше. Не можеш предвидети све могуће последице, увек је боље здравом разуму оставити да решава конкретне ситуације. Према Правилнику, закључна оцена не сме да буде мања од средње оцене свих оцена у току школске године. То доводи до апсурда да неко ко има девет јединица и једну двојку мора да добије прелазну оцену.

 

Значи, ни по геометријској, ни по аритметичкој, ни по хармонијској средини. Има ли нека четврта средина – педагошка?

 

У Немачкој је велику узбуну изазвала идеја да се укине понављање. Такав популистички принцип у образовању потпуно елиминише његов елитистички део. Морамо да имамо широку базу, али из ње треба извући што је могуће више квалитетних ђака, а не ту базу уљуљкивати и причати о неком успеху који је фактички никакав. Кад имаш одељење са свим вуковцима, онда је јасно да ту нешто није у реду.

 

Виша сељачка математика

 

– Једна од парадигми коју намећу образовни психолози јесте да образовање мора да буде прагматично, то јест да се учи само оно што се користи. То је некад добро, али је код математике лоше. Сваки математичар у свом свакодневном животу од више математике није користио ништа, а онај сељак на пијаци уме боље да рачуна него сви ми заједно, и увек ће да срачуна онако како њему одговара, што је та прагматична компонента.

Није циљ наставе математике да се примењује, примарни циљ наставе математике јесте развијање логичког мишљења, индуктивног, дедуктивног и асоцијативног закључивања, да деца постану паметнија и да умеју добро да закључују.

Наравно да знања из историје и географије која се уче у школи неће бити много коришћена у животу, али то не значи да не треба да знамо када је била Маричка или Косовска битка

 

Ћирилица – да или не?

 

– Хвала богу, технички „разлози“ за избегавање коришћења ћирилице у потпуности су превазиђени јер је имамо на сваком рачунару. Требало би да је имамо и на сваком мобилном телефону, што још није случај. Али најважнија је промена у главама. Од својих студената који пишу семинарске радове увек тражим да буду написани ћирилицом. Ипак, ако ми донесу латинични текст, не одбијам га, нити то има било какве последице. Свуда, а поготову у школи, неопходно је инсистирати на ћирилици као на службеном писму српског језика, што је одређено Уставом Републике Србије.

Top