Home >> Друштво,Реформа >> Инклузија на папиру, али не и у пракси

  • Коментари су искључени на Инклузија на папиру, али не и у пракси
Инклузија на папиру, али не и у пракси

Лични асистенти за децу са посебним потребама

Иако се градоначелник Синиша Мали хвалио повећањем броја личних пратилаца за децу са посебним потребама, испоставило се да их у Београду има недовољно и да на њих још чека 160 деце која без икакве помоћи не могу да похађају редовну школу.

Јован има осам година и аутизам. Првог септембра је требало да крене у школу, али то се није десило јер није добио личног пратиоца. Јованова мама Мирјана о томе да јој дете није добило асистента сазнала је пре неколико дана када је самоиницијативно позвала организацију „Дечје срце“ која обезбеђује личне пратиоце за Београд. Тамо су јој рекли да тренутно пратиоце добијају деца чији су захтеви предати пре две године.

„Свесни смо да је редовна школа без асистента немогућа мисија, иако би по мишљењу стручњака који са дететом раде за њега то било најбоље. Први пут смо се Интерресорној комисији која процењује потребе детета обратили у марту, када нас је представница образовног система која је члан комисије практично спречила да уопште тражимо мишљење уз образложење да га и тако нећемо добити док се дете не упише у школу. Начини на које нас је одговарала од идеје да се уопште уписујемо у редовну школу су више него дегутантни за неког ко би требало да спроводи инклузију. У мају, када смо дете уписали у школу, обратили смо се поново комисији са истим захтевом и добили мишљење да је лични пратилац потребан. Мишљење Интерресорне комисије и осталу документацију предали смо Центру за социјални рад Раковица. Поред тога, обављен је и разговор са нама у којем смо одговарали на питања о стварима које су већ јасне из предате документације, као и о другим стварима које нису предмет конкурса. Обавештени смо да ће документа бити прослеђена и да ће нас они контактирати, али нисмо добили никакву писмену потврду о томе“, објашњава ситуацију за „Време“ Мирјана.

Након тога њу и њену породицу нико више није контактирао. Није добила решење о одбијању захтева за личног пратиоца, а није имала прилику ни да види ранг-листу.

ЛИСТА ЧЕКАЊА

Ово није једини случај, јер је тренутно на листи чекања још 160 деце којима је неопходан лични пратилац. У удружењу „Дечје срце“ кажу да разумеју незадовољство родитеља, али су они са градом Београдом потписали такав уговор да морају да поштују тајност података са ранг-листе и немају обавезу да јављају резултате. „Свако од родитеља може да дође и погледа листу код нас и тако се информише, нема потребе за оваквом негативном кампањом. Ми само обезбеђујемо личне пратиоце по уговорним обавезама и немамо никакав утицај на процес селекције. Град је донео одлуку да предност имају деца самохраних родитеља и случајеви где је асистенција потребна за двоје или више деце у породици. Тако се може десити да неко са дна листе претекне оног на врху. Наравно да сваком детету треба лични пратилац, али нема финансијских могућности за то јер град издваја ограничен број средстава“, кажу за „Време“ у овом удружењу.

„Дечје срце“ од почетка обезбеђује услугу личног пратиоца детету, што је посао који им је поверен преко тендера Града Београда. Сврха услуге личног пратиоца детета јесте пружање одговарајуће индивидуалне практичне подршке детету ради укључивања у редовно школовање и активности у заједници, као и ради успостављања што већег нивоа самосталности. Право на услугу остварују деца са сметњама у развоју која су услугу добијала током претходне школске године, као и деца која су у међувремену добила мишљење Интерресорне комисије за пружање додатне подршке детету и ученику у виду обезбеђивања услуге личног пратиоца и чији су родитељи поднели захтев Секретаријату за образовање и дечју заштиту града Београда.

Лични пратиоци се обезбеђују у периоду од годину дана и у трајању од највише осам сати дневно, односно 40 часова недељно. За сат времена са децом добијају 100 динара. Град је ове године из буџета издвојио средства за 310 личних пратилаца, што је за 60 више него прошле године када их је било 250. Деца која су већ кренула у школу и добила личног пратиоца само настављају да раде са њим, тако да су у највећем проблему родитељи првака, јер њихова деца остају ускраћена за помоћ зато што се у систем не уводи већи број нових личних пратилаца. То значи: да би неко од деце са листе за чекање добио личног пратиоца, неко дете које га има мора да изађе из система то јест заврши школу.

ГРАД СЕ ХВАЛИ, РОДИТЕЉИ КУКАЈУ

У Секретаријату за социјалну заштиту Града Београда, који је задужен за ово, кажу да се све ради транспарентно као и да постоји могућност жалбе. Они су у свом саопштењу истакли да Град Београд преко институција система социјалне заштите чији је оснивач континуирано прати потребе својих суграђана. Додају и да град, као локална самоуправа, интензивно сарађује са невладиним сектором, стручним и научним институцијама, организацијама и удружењима како из ове тако и из сродних области, које могу дати свој допринос развоју и унапређењу услуга социјалне заштите, па самим тим и услуге личних пратилаца. Они су подсетили да је крајем 2014. године Град Београд започео финансирање услуге „лични пратилац детета“, намењене деци и младима са сметњама у развоју која се налази у васпитно-образовном процесу. Изменом и допуном Одлуке о правима и услугама социјалне заштите Града Београда која представља врховни нормативни акт у овој области, обезбеђене су и формално-правне претпоставке за успостављање ове и других услуга социјалне заштите, за различите групе корисника.

Огласио се и градоначелник Синиша Мали у саопштењу крајем августа када се похвалио повећањем броја личних пратилаца. „Ова услуга је успостављена пре две године, у почетку за 44 деце, а град је у протеклом периоду интензивно радио на константном укључивању нових корисника, како би се одговорило на потребе деце и њихових породица. Задовољство ми је што смо успели да број повећамо на укупно 310 деце која испуњавају све прописане критеријуме за коришћење ове услуге. Трудићемо се да број личних пратилаца повећавамо и убудуће „, истакао је градоначелник у саопштењу. Он је нагласио да ће Град Београд и убудуће радити на томе да се број личних пратилаца повећа, како би сва деца којима је помоћ потребна добила адекватну и професионалну негу.

ШКОЛЕ СУ ЗА ВИШЕ ЛИЧНИХ ПРАТИЛАЦА

Међутим, статистика се не слаже са овим ставом надлежних. По истраживању УНИЦЕФ-а с краја прошле године чак 45 одсто запослених у школама сматра да је највећи проблем инклузије у образовању управо мали број личних пратилаца, док је на другом месту потреба за прилагођеним уџбеницима. Међу кадровима који недостају, школе најчешће наводе олигофренологе (36 одсто), дефектологе (29 одсто), логопеде (24 одсто), медицинске сестре / физиотерапеуте (13 одсто) и педагошке асистенте (10 одсто школа). Другим речима, недостају им стручњаци који су специјализовани за одређену врсту подршке, односно тип сметње. Истраживања инклузивности образовања показују да су запослени у редовним школама проценили како су главни ослонци у имплементацији решења у вези са инклузивним образовањем управо школски психолози и педагози, а не стручњаци одређеног профила.

Истраживање је обухватило 78 одсто свих школа у којим се школују деца са сметњама у развоју. У овом истраживању се види и да је већина ученика, 91 одсто, остала до краја 2014/2015. школске године у истом статусу у коме је уписана у ту школску годину. Међу ученицима који су променили статус више је било оних који су из редовног образовања прешли у специјалну школу или специјално одељење (више од 4 одсто), него оних који су из специјалног образовања прешли у редовно образовање.

Ово истраживање показује неспремност државе да спроводи инклузивно образовање које законом гарантује, пре свега због лоших економских капацитета и неспремности надлежних за рад. Док се то не промени, родитељима деце са сметњама у развоју, као што је Јован, остаје да сами финансирају инклузију свога детета, чекају да за неколико година дођу на ред за личног асистента или дете упишу у специјалну школу.

(„Време“)

Top