Home >> Образовање >> Хохштаплерај

Хохштаплерај

„Пешчаник.нет“:


Морамо да се питамо да ли је могуће да се Шарчевић тако херојски налупета, а у вези с тестирањем деце и платним разредима за просветне раднике

Можемо само да нагађамо шта би било да су тако „напредни“ тестови, које у Дневнику (у 21. минуту) дан пред Нову годину помиње министар Шарчевић, били измишљени макар мало раније, ако већ не и пре више деценија. Рецимо, на време би биле испитане и оцењене особе из садашњег састава владе и свакој од њих понаособ било би забрањено да се бави политиком уопште, а поготово да ступи на било какву јавну дужност. Поред тога, министру Шарчевићу било би додатно строго забрањено да се бави образовањем, јер напросто нема ни довољно памети, а ни знања за то. Али, све њих је та чаша у виду тестирања заобишла, и сад опет, као и две деценије раније, колективно плаћамо скупу цену за то.

Могло се замислити и мирније предновогодишње вече. Али не у Србији. Овде својим будалаштинама неминовно и непрекидно заскачу или председник или шефица владе или неки министар, чак и на новогодишњи викенд, када бисмо заиста могли барем мало и макар накратко да се одморимо од њихових глупости. Не дају нам. Тако сад морамо да се питамо да ли је могуће да се Шарчевић тако херојски налупета, а у вези с тестирањем деце и платним разредима за просветне раднике. Једном када су се досетили да рангирају наставнике и награђују их или кажњавају према „резултатима“, Шарчевић и Брнабић више не могу да се отресу од те будаласте идеје, а камоли да за њу дају пристојно објашњење.

Треба то рећи још једном крајње јасно – платни разреди уводе се да би се просветни радници изложили практично нескривеној политичкој контроли. Уместо по резултатима, они ће бити вредновани по политичкој лојалности и поданичкој послушности. Али, пошто трунке скрупула још опстају, то се не може отворено рећи, па је изговорена глупост о резултатима. А под резултатима се мислило на остварени успех ученика. На том првом кораку, Шарчевић и Брнабић одмах су демонстрирали епско незнање и крајњу некомпетентност да се баве школством. Контрааргумент је болно једноставан – на успех ученика далеко већи утицај има социјални миље из кога ученик или ученица долазе него рад наставника.

Пошто су га поред осталих и синдикати просветних радника суочили с овом једноставном чињеницом, која не само што се коси с идејом рангирања по учинку него је и директно обара – дакле, успех ученика не може бити непосредно мерило квалитета рада наставника – и тако потврђује сумњу да је реч о хтењу да се партијски дисциплинују просветни радници којих има преко сто хиљада и који практично чине једну од најбројнијих и потенцијално најбоље организованих радничких група у земљи – министар је извалио нову, још страшнију глупост. „Ускоро за свако дете процена могућег успеха у школи. За лошији резултат минус наставнику“ – помпезно најављује јавни сервис шарлатанско министрово лупетање о тестовима. Прво ће се дакле тестирати деца, објашњава Шарчевић, и за свако дете биће утврђено колики су му домети. Следи и пример: ако је процењено да дете може имати врлодобар успех, а оствари довољан, последице ће сносити наставник тако што ће бити кажњен мањом платом, то јест доделиће му се нижи платни разред.

Ту, међутим, није крај: неће наставницима помоћи ни ако дете предодређено да буде врлодобро оствари одличан успех. Јер, и тада ће бити јасно да се није добро радило, те да се детету гледало кроз прсте. И опет ће наставници бити кажњени. Можда Шарчевић зна нешто за шта ми још нисмо чули. Можда је он однекуд чуо да постоје тако прецизни тестови1 који могу да утврде крајње домете детета и да уз то елиминишу свако потенцијално изненађење, било позитивно било негативно. Ако постоје, хајде да видимо шта би то све подразумевало.

Прво, да постоје непогрешиви начини да се утврде потенцијали једне особе, то јест детета. Друго, да је начин оцењивања у школама сагласан са тим тестовима и такође непогрешив. Треће, да особе које тестирају и особе које оцењују формирају две независне и потпуно одељене групе, између којих нема цурења информација. Рецимо – вратимо се примеру – тестом се утврди да је домет детета врлодобар успех, али то сазна и наставник и томе прилагоди оцену. Та превара практично се не може раскринкати, и зато је тајност резултата тестирања неминовна да би систем платних разреда функционисао. Четврто, када каже врлодобар, на шта Шарчевић мисли? Надајмо се да није до те мере глуп да верује да врлодобар ученик остварује врлодобре резултате из свих предмета. То би онда значило да децу треба тестирати за сваки предмет посебно, па резултат тестирања упоредити с оценом из датог предмета. Али, колико ће онда бити потребно истраживача и времена да се ураде и обраде сви тестови?

Надаље, када ће инспекција реаговати? Када примети одступање код прве оцене, или тек ако се одступање покаже у крајњој оцени? Ако се чека крајња оцена, питање гласи – зашто је дете остављено да пропада ако се могло реаговати раније? Ако се реагује одмах, како знати да је погрешио наставник, а није, рецимо, ђак баш на тај час дошао неспреман?

Сва ова питања важе под претпоставком да су капацитети деце једнообразни и да се дају измерити једнообразним тестовима, а касније и оценити на исти једнообразни начин. Али, сваки иоле обучени едукатор зна да није тако. Па следи питање: ко ће обликовати тестове и ко ће тестирати оне који тестирају, и да ли ће и за њих бити потребни платни разреди? Ствари се тако могу компликовати у недоглед. Али, нема разлога за то. Јер, то што наводи Шарчевић напросто не постоји. Нема таквих тестова и немогуће је на основу тестова тачно утврдити потенцијале или предвидети крајње домете деце. На један болестан начин, Шарчевићева идеја је чудан колоплет изопачених замисли с почетка 20. века, насталих из једног несрећног споја еугенике и фашизма. Како нам се на почетку 21. века догодио тај просветни историјски суноврат од једног века уназад, није тешко објаснити. Питање је можемо ли тај суноврат да зауставимо.

Што се пак Шарчевића тиче: ако то што он изговара схватимо као неку врсту јавног теста за његов капацитет да обавља дужност министра просвете, онда је резултат тог тестирања очигледан, али се на њега не може реаговати пуким увођењем платних разреда за министре. Јер, Шарчевић убедљиво демонстрира да нема тако ниске плате која би била праведна казна за то што ради посао о коме ништа не зна.

Top