Home >> ПКУ,Синдикат,Штрајк >> Говор министра Вербића на Светосавској академији

  • Форум
  • Коментари су искључени на Говор министра Вербића на Светосавској академији

 

Поводом највећег празника школа и просветних радника, у Народном позоришту у Београду у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја одржана је Светосавска академија. На овој свечаности присутним гостима, министрима у Влади Републике Србије, народним посланицима, представницима страних земаља, верских заједница, Српске академије наука и уметности, универзитета и високошколских установа, као васпитачима, наставницима, професорима и ђацима представљени су добитници Светосавских награда.

На Светосавској академији обратили су се председник Републике Србије Томислав Николић и министар просвете, науке и технолошког развоја Срђан Вербић.

Преносимо у целости говор министра Вербића:

Поштовани председниче, и госпођо Николић,
Ваша светости, Ваша преосвештенства, представници верских заједница,
Уважени министри,
Народни посланици,
Ваше екселенције,
Господине престолонаследниче и принцезо Катарина,
Уважени академици,
Ректори и декани,
Поштовани васпитачи, наставници и професори,
Драги ђаци,
Уважени гости и пријатељи,

Даме и господо,

Прича о образовању је одувек била прича у судару генерација. Још у сумерским записима налазимо исте ламенте старијих генерација о томе како ови млади немају поштовања за старије, слабо уче и ништа не знају. С друге стране, никада није било генерације школараца која се није питала: „… а зашто нас терају да ово учимо и коме ово треба?“

Да бисмо досегли вредности које је на овим просторима пре осам векова утемељио Растко Немањић, данас када су друштвене промене брже него икад, морамо најпре да помиримо генерације.

Професор или учитељ, кад год изађе пред ђаке мора да се запита: „Треба ли ја данас више да их подучавам знањима наше заједничке прошлости или вештинама њихове будућности?“ За ову дилему не постоји универзално решење.
Међутим, људи који су градили наше школе имали су визију да Србија постане земља знања, по чему ће је препознавати и ценити.

У време наших првих просветитеља, сваки писмен човек је представљао велики успех за државу. Данас образовање више није изузетак нити привилегија богатих. Данас је обавеза државе да сви буду писмени. Сваки изузетак, сваки појединачни човек од кога је систем одустао, представља за државу велики неуспех.

Пре једног века били смо на прагу највеће технолошке револуције у историји и врло бурног периода у ком су преиспитивани сви системи вредности. Образовање у Србији ни тада није било сасвим дорасло изазовима своје епохе. Два су за то кључна разлога: неразумевање друштва да смо сви чиниоци образовног система и економска ситуација где пуко преживљавање увек однесе превагу над инвестирањем у будућност.

О томе сведочи и Бранислав Нушић, наш познати комедиограф и некадашњи управник куће у којој се вечерас налазимо. У сатиричном тексту “Интервју са Светим Савом” Нушић поручује светитељу: “Знате, ви сте живели у једно сасвим наивно доба када је снага народна удружена са просветом користила земљи и величини народној и државној. Е, али ми сад нисмо тако наивни. Знате, просвета је просвета, ама буџет је буџет.”

Век касније, суочавамо се са готово истоврсним дилемама. Међутим, ми морамо да изградимо земљу знања. Како?

Како да то учинимо у овим тешким временима?

Даме и господо,

Допустите ми да подсетим на искуства из прошлости јер се наша земља не једном затекла у тешким околностима. Управо нам примери из живота Растка Немањића показују да се у најтежим временима ситуација може преокренути на начин да се поставе темељи снажне, драгоцене, трајне установе.

Подсетићу да је епоха у којој Свети Сава пише прва дела на српском језику и оснива прве школе, једно од најмрачнијих у европској историји, када крсташи разарају Цариград, воде се ратови широм Европе, а континентом харају смртоносне епидемије. Мада непрекидно понављамо како учимо из светосавских примера, ову, а можда најважнију лекцију, никако да савладамо: како тешке околности да преокренемо у сопствену добит.

Чињеница да се налазимо у тешким временима не може нам бити изговор да не учинимо ништа. Тешка времена ће у том случају постати само још тежа. Ако образовну праксу не прилагођавамо захтевима модерног доба, не само да нећемо постати земља знања, већ ћемо заједно са образовањем изгубити и шансу за привредни опоравак али и своју културу и идентитет.

Иза нас је низ помпезно најављиваних реформи просвете које нису остваривале жељене ефекте. Ове неуспеле реформе нису у довољној мери биле засноване на чињеницама и разумевању онога што јесу проблеми. Време је да научимо још једну важну историјску лекцију – да не можемо поправити образовање револуционарним променама.

Наш пут ка Србији као земљи знања није револуција. Нама је неопходна еволуција образовног система који треба постепено, корак по корак, из дана у дан, прилагођавати новим изазовима савременог живота. То је такође и наш пут у будућност.

Даме и господо,

Како би постигли овај дугорочни циљ и Републику Србију трајно учинили државом на коју ће будуће генерације бити поносне, неопходно је да друштво трансформише свој однос према образовању, као и према традиционалним улогама коју у школи имају наставници, ђаци, родитељи и држава.

Зато је Министарство просвете, науке и технолошког развоја упоредо са поступним решавањем великог броја проблема који су у медијској жижи, предузело и бројне јавности можда не тако видљиве мере, како би се достигао наш циљ. Њега, међутим, није могуће постићи ако не подстакнемо и не укључимо све оне који су део образовног система.

Наш први корак је да вратимо ђака у средиште свих збивања. Школа постоји због ђака.

Дуго се заборављало да се са друштвеним променама и новим технологијама мењају и потребе ђака, њихов однос према школи и животу. Наша је намера да уподобимо образовни систем савременом ученику јер само тако можемо избећи неразумевање и одбацивање наставног програма, губитак поверења у своје способности и само знање, раст броја образованих али некомпетентних кадрова, неспремност за тржиште рада, као и све друге негативне појаве попут вршњачког насиља или болести зависности. Наше школе морају ђака да припреме за рад и за живот, тако што ће га научити да непрекидно учи, како у школи, тако и изван ње.

Ми желимо ђаке који знају да све од њих зависи, који знају да нико не може да учи уместо њих самих, који су свесни да су најодговорнији за сопствено образовање.

Други, али не мање битан корак је да вратимо углед просветним радницима, да их подстакнемо и мотивишемо, да њима самима вратимо веру да знање јесте моћ.

Желимо да чујемо глас наставника приликом доношења одлука о образовној политици, али и о другим важним друштвеним питањима. Желимо да имамо што више наставника које ће због њиховог пожртвовања, посвећености и знања, цела Србија познавати по имену.

И коначно, нужно је да најприродније савезнике школског система, а то су родитељи, укључимо много више у процес образовања и васпитања. И као што посматрајући из престонице често не видимо и суштински не разумемо проблеме с којима се суочавају мале локалне самоуправе широм Србије, тако из образовног система често не препознајемо проблеме, али ни решења која су видљива и сасвим очигледна родитељима наших ученика.

Међутим, једна од најважнијих порука, без које ниједан појединац, ниједно друштво, нити држава не могу да одговоре на изазове 21. века јесте да образовање не сме остати затворено само у школе. Целоживотно образовање, непрекидно усавршавање и учење морају бити наши одговори које као друштво имамо у овим тешким временима.

Ни мањак ресурса, ни глобалне политичке околности, ни бројне друге нестабилности, не могу нас спречити да себе непрекидно усавршавамо.

Даме и господо,

Наша је мисија да Србију учинимо земљом знања. Постепеним, малим али упорним корацима можемо заједно да трансформишемо наше образовање и следећи просветитељску визију Светог Саве, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, кренемо ка будућности.

Top