Home >> Друштво,Образовање,Окружење >> Годи Келер, истакнути норвешки педагог

godi keler

 

У школи не постоји култура поверења већ клија култура страха

 

За њега кажу да не подучава већ – инспирише. Годи Келер је норвешки педагог који је некад радио с децом, данас пуно више с одраслима.

За њега кажу да не подучава већ – инспирише. Годи Келер је норвешки педагог који је некад радио с децом, данас пуно више с одраслима. Путује тако од Норвешке, Исланда, Шведске до Балтика, Азије, Мађарске, Словеније и наставнике и родитеље саветује како из деце “извући” понајбоље, како им помоћи да развију своје потенцијале, јер свако их има, али их многи не препознају па постану фрустрирани људи који, ако се нису знали уклопити у систем, живе обележени неуспехом. “У Европи готово 25% средњошколаца напушта школу, одустају најчешће у 16. или 17. години. Неки од њих завршавају у криминалу, дроги… То су углавном људи које је систем навео да изгубе самопоуздање, веру у властите способности.

 

Треба их мотивисати

 

Данашња школа често не зна мотивисати децу, али их зна заплашити и поручити им да нису довољно добри”, каже Келер који је десетак година био предавач на валдорфском Универзитету Рудолф Стеинер у Ослу, а сад већ десетак година своју Школу за родитеље одржава као низ радионица и семинара које је прошли викенд направио и у Загребу.

Родитељи с којима ради, били они у Арменији, Хрватској или на Исланду, врло су слични. “Већа је разлика између тих људи и њихових остарелих родитеља, него између данашњих родитеља у Арменији или Норвешкој, у ово доба глобализације свуд видим сличан тип индивидуализма. Западњачки начин размишљања узима маха.” Што то значи у школи и педагошкој пракси? “Образовни систем је већином униформиран и кратковидан, припрема децу за следећи испит, али не и за живот. Понекад се тако понашају и родитељи. Стављају велики притисак на дјецу не би ли имала добре оцјене, били успешни овде и сада, но припремити дете за живот не значи тражити од њега да нужно буде одлични у свим предметима и свему што од њега тражи школа.”

 

Бројке убијају дух

 

Педагогија је уметност мотивисања, више ће пута поновити Келер који подучава одрасле како децу мотивисати, како “ленчине” и “нераднике” натерати да заблистају, препознају у чему су добри. “Ако дете не показује добар успех на школским испитима, сваки нови тест који добије у школи за њега је једино стрес, а порука коју чује је да није довољно добар и паметан. Школи је битно имати статистику, бројчане показатеље, систем инсистира на томе. Дете које је често тестирано, а не постиже добре резултате, губи самопоуздање. То је пуно већи проблем него лоше оцене. Још ако је ученик заигран, немиран, недовољно концентрисан, често ће добити и некакву дијагнозу, рецимо АДХД или нешто слично, јер тад, с дијагнозом, више не квари регуларну статистику, већ постаје део неке друге, специфичне статистике.

У школи нема индивидуалног приступа, појединци који се не уклапају у систем третирају се готово као сметња. У школи не постоји култура поверења већ клија култура страха, а страх не иде за тим да тражи појединачна решења за свако дете, већ да свако дете што пре натера да се уклопи у систем”, говори Келер. “На неку децу тестови и испити одлично делују. На многе не. И у Хрватској сам питао наставнике колико често виде да лоша оцена буде подстицај, да дете које добије лошу оцену каже: “Е, сад ћу ја то боље”, па онда стварно ради и добије бољу оцену. Лоше оцене углавном демотивишу. Ако лоша оцена може да мотивише дете, онда има смисла. Али, ако видите да му то руши самопоуздање, онда морате наћи други начин. А другачији начин је да тражите које су му јаке стране, размислите како га охрабрити и подстаћи да се развија у неком подручју где је добар. Ту родитељ може да уради више од учитеља.

 

Подршка родитеља

 

Најгоре је кад дете које је у школи добило лошу оцену и поруку да не ваља, таква иста атмосфера чека и код куће. Деца која у школи нису била добри ученици, али су постали задовољни и успешни људи, то су деца која су имала родитеље који су их подржавали и који су им говорили да у њих имају повјерења. Родитељи битно утичу на стварање самопоуздања, то је њихов задатак, а не да буду продужена рука демотивишућег школског система.”

Извор: Јутарњи лист

Top