Home >> Друштво,Интервју,Образовање,Часопис >> ФБГ 9/ Познати говоре: Звонко Богдан, Нина Јанковић, Маја Лалић

  • Форум
  • Коментари су искључени на ФБГ 9/ Познати говоре: Звонко Богдан, Нина Јанковић, Маја Лалић
ФБГ 9/ Познати говоре: Звонко Богдан, Нина Јанковић, Маја Лалић

poznati

 

 

Звонко Богдан, певач

 

Zvonko Bogdan 1

 

 

  1. Моју професију одабрала је судбина, и ту се не можете противити. Кад погледам из ове перспективе, била је и на својој и на мојој страни. Не могу да одговорим чиме млади треба да се руководе приликом избора професије јер сматрам да се савети и памет не могу делити с другима.
  2. У школи постоји много сувишних предмета, а веома мало организованих практичних учења за оно што децу највише интересује. То није проблем сада, тако је било и у време када сам био дечак. Не кажем да широко образовање није добро, али је често узалудно. Децу би требало што раније усмеравати ка ономе што их занима, а не чекати да напуне 15 година. То наравно треба опрезно радити и прилагодити свакоме према његовим могућностима. Не морају деца да буду Ајнштајни, већ да се баве оним што воле.
  3. Немам много тужних догађаја у сећању, баш напротив. Увек се сетим како сам уживао у дружењу с другарима и још у то време сам био свестан колико нам је пријатно. Они који то нису умели да препознају, остали су незадовољни читавог живота. Многа деца била су оптерећена разним клишеима и обавезама и нису допуштала својој дечијој машти да се распламса.

 

Нина Јанковић, глумица

 

Nina Jankovic 1

 

  1. Завршила сам средњу Уметничку школу, смер стилски кројач – модни креатор, и од малих ногу сам кренула да се бавим уметношћу. Учествовала сам у драмским секцијама и то ме покретало. Важно је да сви по осећању „изнутра“ донесу одлуку о томе чиме ће се бавити у животу јер, као што неко рече, ако волите то што радите, никада не идете на посао. Не треба размишљати о томе који посао доноси паре јер у ово време не доноси ниједан.
  2. Питате погрешну особу, као што рекох, ја сам завршила Уметничку школу. Шалим се. Код нас јесте било лакше јер смо имали по два или три сувопарна предмета, па онда часове вајања, сликања, цртања, тако да смо лакше све то подносили. Међутим, ни у обичним школама вероватно не постоје сувишни предмети, али је потребно наћи неки занимљив начин да се представе неке досадне или мање занимљиве лекције. Потребно је осмислити креативнији приступ који подразумева и ангажовање деце у учењу, а не само да им се испредају лекције. У школици глуме за децу, коју водим, посебно сам приметила да машта деци није довољно развијена.
  3. Сећам се, онако на прву лопту, упознавања са разредном у првом разреду средње, када смо схватили да нас је 19 девојчица и само један дечак, грнчар. То ми је било баш симпатично. Друго што ми пада на памет јесте да сам с другарима покренула драмску секцију у четвртом разреду. Пошто је то било на моју иницијативу, и моји вршњаци и они који су млађи од мене слушали су ме и пратили као да сам неки професор. И то ми је много значило. Захваљујући таквој сарадњи и Ивану Томашевићу из шабачког Народног позоришта, направили смо фантастичну представу „Омер и Мерима”. Она је после добијала чак и бројне награде.

 

Маја Лалић, архитекта и дизајнерка

 

Maja Lalic 1

 

  1. Често размишљам о томе и задовољна сам својим избором. Архитектура је широка област која пружа могућност да се специјализујете. Мислим да деца у тренутку избора школе или факултета често не спознају шта та одлука у ствари значи и да је зато потребно организовати својеврсне посете институцијама и фирмама како би се ученицима приближили одређени послови и професије. То треба да важи за све узрасте и да буде прилагођено, па би и у вртићу могли да гостују спортисти, лекари, пекари… Имала сам прилике да се одазовем на такве позиве и да деци у школи говорим о архитектури.
  2. У школски програм као предмет би могао да се убаци дизајн. Код најмлађих био би то дизајн у практичном облику, а касније би се учила теорија, а зашто не и историја те области. Не мислим то само зато што је реч о мом професионалном избору, већ и због тога што је дизајн заправо читав свет око нас, ствар опште културе, па би тако већ средњошколци постали „писмени посматрачи“ свега што виде око себе.
  3. У мојој Осмој гимназији једном годишње имали смо дежурство. То је значило да имате част да цео дан будете у главном фоајеу и пратите све што се дешава у школи. На неки начин, тада бисте закорачили „са друге стране“ и приближили се професорима. Осећали смо да, док дежурамо код главног улаза, имамо посебно значајну функцију и да смо веома важни. Недавно сам била у својој школи и схватила да је тај фоаје, који нам се некада чинио тако велики и простран, заправо много мали.
Top